Po rečima jednog funkcionera Demokratske stranke odgovor na pitanje iz naslova znaju samo Bog, narod i DS. I to jedinstvo ne treba dirati. Nego, ovo nije tekst o ekonomiji, kohabitaciji, koaliciji, lažima, Bogu i narodu. Ovo je tekst o ljudima i konkretnim sudbinama.
DS je u poslednjih deset godina zasnivala svoju politiku (čitaj: promociju svoje politike) na ljudima i rešavanju njihovih problema. Nemate stalan posao? DS će otvoriti radna mesta. Nemate dovoljno novca da kupite stan? DS će vas osloboditi poreza na prvi stan i omogućiti vam osiguranje kredita kod države. Imate njivu, a nemate traktor? DS će vam dati subvencije za obrađenu zemlju. Roditelj ste i nemate novca za kupovinu udžbenika? DS će kupiti knjige (za prvi razred osnovne škole). Sve ovo može jer je Demokratska stranka dobra, ona je na strani života i na strani naših interesa. Ona je pre svega za Evropu i Kosovo, ali i za ljude.
Međutim, ovde nije reč o opštim mestima, već o jednoj konkretnoj ljudskoj sudbini i DS. Ova ljudska sudbina predstavlja ogledalo sistemske gramzivosti u redovima DS, koja traje odveć dugo. Ovo je takođe kratka priča o nebrizi za one najnemoćnije među nama.
Početkom sedamdesetih godina, jedna porodica dobila je od jedne centralne beogradske opštine stan na korišćenje po osnovu stanarskog prava. Porodica se proširila i rodilo se troje dece, u malom stanu od pedeset kvadrata. Jedno od dece, koje je sada već odrastao čovek, pre petnaest godina teško se razbolelo. Bolest je pobedio, ali je ostalo bez mogućnosti da se samostalno kreće i stara o sebi. Dakle, u pitanju je ozbiljno bolesna osoba, težak invalid.
Jednog lepog dana opština koja je vlasnik stana otkrila je da jedan član porodice ima u svom posedu (birokratskim rečnikom rečeno) neuslovnu kuću u jednom prigradskom naselju. S obzirom na to da za tu opštinu i dalje važi parola „imaš kuću – vrati stan”, pokreće se tužba protiv korisnika stana – jer oni imaju kuću, što znači da im ne treba stan. A opštini uvek treba stan, zato što je opština važna i velika, mnogo je funkcionera, a malo je stanova. Za opštinu nije važno što je ta i takva kuća u međuvremenu prodata zbog novca potrebnog za lečenje bolesnog člana porodice. Opština je pokrenula sudski postupak, koji je trajao godinama. Nereformisano sudstvo donelo je odluku u korist porodice. Našli su da nije logično da porodica vrati stan, budući da u kući nema osnovnih uslova za stanovanje, posebno ne za stanovanje osobe sa invaliditetom. Dolazi, međutim, reforma sudstva, koje tako reformisano ukida prvostepenu presudu pozivajući se na neki zakon iz Rankovićevog vremena. Dakle, stvar je pravosnažna, jasna i konačna. Sve je legalno i pošteno. Prvi opštinski sud u Beogradu nadležan za izvršenje presuda (iseljenje) zakazuje dva izbacivanja nesretne porodice iz stana. Dolaze Dačićeva policija, Đilasovi opštinski službenici i Malovićkini sudski izvršitelji. Ali sudski izvršitelj do sada je (u oba navrata) odbio da ih iseli, jer nije mogao da bolesnog i nepokretnog čoveka izbaci na ulicu. Ipak, treće izvršenje, zakazano za sledeću nedelju, jeste konačno i neodloživo – takav je zakon.
Porodica se obratila svim nivoima vlasti DS. Jedni su ćutali, drugi su bili na putu, a najčešće ih nije zanimalo da se bave pohlepnim invalidima koji sede u njihovim kvadratima. Konačno se predsednik opštine (u kojoj je DS na vlasti od 1992) obratio ljubaznim pismom, u kojem otprilike konstatuje sledeće: Pažljivo sam sagledao vaš slučaj. Žao mi je što ste bolesni i jadni. Ali morate napolje, inače ćete platiti i sudske troškove iseljenja. Nudim vam 100.000 dinara, da se snađete.
Dakle, svi znamo da je onaj grobar sa lopatom gori od Klunija srpske politike. Znamo i da postoji velika verovatnoća da će ovo društvo vođeno naprednjacima dodirnuti novo istorijsko dno, ali postavlja se pitanje o objektivnoj pohlepnosti i bezobzirnosti Demokratske stranke. Dobro, ne može se pomoći svima, teško je obezbediti radna mesta u vreme svetske recesije. Ali zašto se svete nemoćnim i bolesnim ljudima? Zašto su bezobzirni prema onim kategorijama stanovnika Srbije kojima zaista treba pomoć? I, za kraj, važno je napomenuti da ovo nije izolovan slučaj. Ovo je samo kap u moru nepravde za čiju pojavu najveću odgovornost snosi stožer koalicije – Demokratska stranka.
P.S. Identitet porodice je poznat redakciji Peščanika. U slučaju da se Jelena Trivan uvredi i poželi da se dere na Miloša na Twitter-u, molimo je da to učini isključivo ako želi i da pomogne. Hvala Jeleni.
Peščanik.net, 07.04.2012.
LJUDI KOJI NESTAJU
