Rektorat UB, foto: Peščanik
Rektorat UB, foto: Peščanik

Funkcioneri izvršne vlasti su se konačno osvestili i shvatili da je doktorat Siniše Malog zaista proglašen prepisanim radom. Nakon otrežnjenja, pripremljena je orkestrirana reakcija koja se svodi na tvrdnju da je u pitanju politička odluka. Da se radi o političkom napadu na Malog zaključili su predsednik Srbije, sam Siniša Mali, ministar prosvete Šarčević, kao i predsednica Vlade Ana Brnabić. Ove izjave imaju jasnu svrhu – ne toliko da odbrane čast ministra finansija, već da opravdaju njegov ostanak na državnoj funkciji.

Analizi izjava o političnosti odluke o plagijatu je potrebno pristupiti ne zato što su autori izjava osobe čije reči bilo šta znače. Naprotiv, one ozbiljnim ljudima odavno ne znače ništa. Analizu je potrebno učiniti zbog onih (a u Srbiji ih i dalje ima mnogo) koji u jednom krajnje politizovanom društvu, koje je otela jedna partija, mogu poverovati da je čak i odluka o autentičnosti jednog doktorata rezultat političke trgovine.

Ovde ćemo posebnu pažnju obratiti na izjavu predsednice Vlade, imajući u vidu da ona (za razliku od Vučića i Šarčevića) ima mogućnost da Skupštini Srbije uputi predlog za razrešenje Malog. Brnabić takođe ima i mogućnost da ministra u Vladi posavetuje da sam podnese ostavku i sebe liši eventualne skupštinske sramote. Međutim – zbog navodne političke odluke Univerziteta – ona za sada neće uraditi ni jedno ni drugo. Sve dok njen politički mentor ne odluči drugačije.

Osnovna teza predsednice Vlade je sledeća – odluka Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta je politička jer su dvojica predstavnika opozicije, Sergej Trifunović i Dragan Đilas, u televizijskoj emisiji N1, čak tri nedelje pre konačne odluke Univerziteta, izjavili da nemaju sumnju da će Odbor doktorat Malog proglasiti neoriginalnim radom.

Predsednica Vlade nam nije rekla na koji to način predstavnici opozicije mogu da izvrše politički (ili bilo koji drugi) pritisak na Univerzitet. Kojim to mehanizmima dvojica protivnika režima raspolažu kako bi primorali Univerzitet da donese odluku kakvu oni priželjkuju (ili koju smatraju pravičnom). U razmatranju ovog pitanja uzmimo u obzir da Pokret slobodnih građana, predstavnici Stranke slobode i pravde (kao i šire opozicione grupe Savez za Srbiju), bojkotuju rad skupština i drugih institucija u kojima imaju svoje predstavnike. Ovo čine upravo zato što im je onemogućen bilo kakav uticaj na donošenje odluka.

Kako su, dakle, iz ove dosta očajne situacije kada je u pitanju institucionalni uticaj, Sergej Trifunović i Dragan Đilas, izjavom na televiziji (koja nema čak ni nacionalnu pokrivenost) primorali Univerzitet da donese odluku da je Siniša Mali prepisivao tuđe radove? Svemu ovome treba dodati i višemesečne uporne izjave predstavnika vladajuće stranke o tome da veći deo opozicije neće izaći na naredne izbore „jer se plaši rezultata“ i jer ih „narod ne podržava“. Samim tim, ovaj opozicioni „uticaj“ na Univerzitet se ne bi mogao objasniti čak ni nekakvim narodnim pritiskom koji se posredno vrši putem opozicionih prvaka.

Sa druge strane, imamo reprezente vladajuće stranke (u koju se nedavno učlanila i predsednica Vlade – toliko o njenoj nepolitičnosti) koji su usisali sve institucionalne procese i koji imaju realne mehanizme da utiču na doslovno sve odluke – od nivoa mesne zajednice, pa sve do međunarodne politike. Nedavno je predsednik, u centralnom večernjem terminu Radio televizije Srbije rekao da je „odlučeno da nema plagijata u radu Malog, ali da fusnote nije izvlačio na najbolji način“.

Predsednica Vlade nam nije rekla – da nije možda baš predsednik, sa svim polugama vlasti kojima raspolaže, tada izvršio pritisak na Odbor za profesionalnu etiku? Ili i dalje čvrsto stoji pri tome da su to učinili Trifunović i Đilas.

Ako pogledamo samo malo ispod površine, postaje jasno da su očigledno nervozne reakcije predsednice Vlade posledica nezadovoljstva time što višegodišnji pritisak, sa mesta redovno zaduženog za pritisak, u slučaju Siniše Malog ipak nije urodio plodom. I to prvi put posle mnogo vremena.

Još dve stvari muče predstavnike izvršne vlasti. Odluka o tome da je Mali prepisivao je prilično egzaktna. Praktično od prvog dana nema mesta nagađanjima – on je ili citirao radove drugih osoba ili ih je lažno predstavio kao svoje. Treće mogućnosti za interpretaciju nije bilo. Zaključak o prepisivanju je bio dostupan svakome ko je želeo elementarno da se posveti ovom slučaju.

Čini se da je ipak najveća muka Vučića, Šarčevića i Brnabić sadržana u obraćanju javnosti rektorke Ivanke Popović. Sa punim samopouzdanjem, osnažena, kao što bi to bio svako ko je povratio svoje i dostojanstvo onih koje predstavlja, svoje izlaganje je završila sa – „Gledaćemo se još. Prijatno“.

Moguće je da je ovaj efektni kraj dodatno uzdrmao piramidalnu partijsku strukturu. Mali možda i mora da ode, možda ga više i nema smisla braniti. Ali ko je sledeći? Da li će se ostvariti naprednjačka noćna mora, pa će se institucije, jedna po jedna, otrgnuti iz partijskog zagrljaja? To je stvarna briga branitelja Siniše Malog.

Peščanik.net, 26.11.2019.

Srodni link: Univerzitet u Beogradu – Rešenje Odbora za profesionalnu etiku

TEMA – PLAGIJATI