Rat u Ukrajini ušao je u treći mesec. Kraj mu se ne nazire i ne postaju jasniji ciljevi ruske invazije. U međuvremenu, Rusija je zapretila Britaniji proporcionalnim odgovorom ako nastavi s provociranjem Ukrajine da upotrebi zapadno oružje za napade na teritoriju Rusije. Nuklearna pretnja se pominje svako malo, ali se brzo i odbacuje uz nevericu da bi svet mogao otići tako daleko u svojoj ludosti. Na pitanje zašto da ne, nije li se već otišlo predaleko time što nuklearno oružje postoji kao sama osnova vrelog mira, nema mudrog odgovora.
Svet se odmah podelio. Za razliku od perifernih ratova – što je bez sumnje cinična oznaka, ali odgovara realnosti geografije moći – u ovom ratu su strane brzo zauzete. Suspenzija Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija posle Buče to slikovito prikazuje: sa 93 glasa za, 24 protiv i 58 uzdržanih – gde su 82 zemlje pokazale da su primile k znanju upozorenje Rusije da će podršku suspenziji smatrati neprijateljskim gestom – svet je gotovo ravnomerno podeljen, bar u brojkama. Često se ponavlja mantra o novom ili nastavljenom hladnom ratu, iako je svet danas iščašeno bipolaran, a i uzroci te polarnosti imaju malo sličnosti s onima iz prethodnog stoleća.
Tokom prva dva meseca, a posebno na samom početku agresije na Ukrajinu, odigrale su se brojne razmene između postsocijalističkih levičara i onih koji o socijalizmu pišu, iako ga ne znaju iz prakse. Ta pisma su bila zanimljiva u meri u kojoj postsovjetsko đače mentoru očitava lekciju iz skrovišta, između dva naleta raketa, o tome gde je sedište zemaljskog imperijalizma i šta ćemo sad s tim. Zapadni mentori su se brzo dosetili reči Karla Libknehta iz 1915: „Glavni neprijatelj nemačkog naroda je u Nemačkoj: nemački imperijalizam, nemačka ratna partija, nemačka tajna diplomatija. S tim neprijateljem kod kuće se nemački narod mora sukobiti u političkoj borbi, sarađujući s proletarijatom drugih zemalja koje se bore protiv svojih imperijalista“. Pošto se Putin teško može odrediti kao antiimperijalista, a nije ni priznati predvodnik prezrenih na svetu, zapadni mentori su se usmerili na neprijatelja kod kuće koji se uvek može uvećati do gargantuanskih granica NATO-a, i onda je sve u redu. Bratu iz marijupoljskog skloništa kao da poručuju – kad ponovo budeš imao kuću, seti se gde ti je najveći neprijatelj. Istočni levičar se takođe oglašava, nekad u karikaturalnoj formi direktne odbrane ruskog cilja, daleko češće u liku istočnoevropskog levog NATO patriote. Iako smo mislili da se Istočna Evropa rastočila padom Gvozdene zavese, u želji da što pre umakne toj nametnutoj istočnosti koja se postepeno pomerala dublje u kontinent, ka Rusiji – kao da se iznova rodio istočnoevropski glas. Zapad uvek ujedinjuje: nećemo da budemo tampon zona zauvek osuđena na status drugog reda između dve imperije – NATO je naš izbor, nismo ga uvezli, nije nam dopremljen, mi sami smo se pitali da li ćemo Varšavski zameniti NATO paktom.
S druge strane, levica se bar dopisuje, bar ima šta da poruči jedna drugoj. Između razorenih gradova i razorenih života, bar nastoji da pronađe objašnjenje i podeli krivicu. Druga strana – koja je takoreći na strani pravde kao takve – juriša, zajapurena, gotovo željna novog rata, uvek spremna da se umota u zastavu, da zapeva nacionalne pesme, da obnovi staro geslo: on da ratuje, ona da rađa.
Kad počne rat, samo je jedna opcija izložena univerzalnoj osudi. U februaru, neposredno pre početka agresije, Koalicija Stop the War (Zaustavite rat) iz Velike Britanije objavljuje iskaz koji je malo ko bio spreman da podrži. To svakako nisu bili torijevci, ali nisu ni laburisti, čiji sadašnji vođa proglašava mirovnjake u najbolju ruku naivnima, u najgoru solidarnima s agresorom. Iskaz o Ukrajini ove snažne inicijative koja postoji već dve decenije, počinje rečima: „Stop the War se protivi ratu u Ukrajini i veruje da krizu treba rešiti uzimajući u obzir pravo ukrajinskog naroda na samoopredeljenje, kao i razloge koje Rusija navodi u vezi s brigom o sopstvenoj bezbednosti“. Ovaj je iskaz prethodio sada već čuvenim frazama o denacifikaciji i demilitarizaciji, koje su od početka zvučale kao loš slovenski humor u lice Evropi i Americi. Ako se bolje pogleda, Koalicija neprijatelja zbilja traži kod kuće, zahtevajući od Britanije da ne dosipa ulje na vatru, da radi u ime mira, a ne konfrontacije, odbacujući ideju da je NATO defanzivna alijansa, podsećajući na Avganistan, Jugoslaviju, Libiju i osobito Irak, uz kreativno insistiranje na neophodnosti novog evropskog sporazuma o kontroli naoružanja i nuklearnog razoružanja. Ali avaj.
Danas je ovakvo razmišljanje odocnelo. Diplomatsko rešenje će doći, kada dođe. Sve ostalo su zaustavljeni životi, neki doslovno i zauvek, dok su neki stopirani u simboličkom smislu, u iščekivanju, strepnji, u tuđim domovima ili bez krova nad glavom. Pacifiste niko ne sluša u miru, iako se čini da se pacifista može biti samo tada. Davno je Orvel rekao da onaj ko ometa ratne napore jedne strane automatski pomaže drugoj. „Zamisao da možete superiorno ostati po strani, dok živite od hrane zbog koje britanski mornari izlažu život riziku da bi vam je dopremili, buržujska je iluzija koja se goji novcem i merama bezbednosti“. Orvel to piše 1942, u ratu za koji se verovalo da je poslednji pravedni rat, kada se verovalo da je moguće biti jedino na strani pravde ili nepravde. Danas dobro znamo da teorija pravednog rata nije nestala svršetkom poslednjeg pravednog rata. Samo se pritajila, dogrevana tokom takozvanih perifernih ratova, čekajući na novo otelovljenje radikalnog zla. Šta smo radili u međuvremenu? Da li je neko zaista verovao da je pravda dosegnuta posle 1945? Ili da su periferni ratovi bili puko čišćenje korova u nepreglednom klasju demokratije? Seća li se iko teze o banalnosti zla?
Verovatno ne. Ispada da svi oni koji pred prizorom u Buči i dalje kažu da rat mora da stane superiorno stoje po strani, insistirajući u stvari na svom pravu na grejanje i po cenu ljudskih života, ili svojim cinizmom odguruju pravdu, ili ne prepoznaju gde stoluje zlo. Naivni su u najbolju ruku, šuruju s neprijateljem u najgoru. A možda to nisu lumpen-pacifisti koje prizori nasilja ne podstiču da se i sami maše puške, već oni koji bi – i kada tih prizora nema, i pre nego što do njih dođe – hteli svet u kojem takvih prizora ne bi nipošto moglo ni da bude? Možda, samo možda, nisu najveća pošast oni koji dosledno traže nuklearno razoružanje, svesni da bi to oružje moglo i da se upotrebi kad je već tu na dohvat ruke, nego oni koji nisu ni na jednoj strani dok je sve u redu, ali se za tili čas nađu s jedne ili druge strane rova kad ih neki prizor podseti koliko se nasilja uzgaja neprekidnim ulaganjima u novo naoružanje? Da li bi ratova bilo da nismo uspavani u pripravnosti za njih? Da li bi pravedni ratovi bili opcija da nema perifernih ratova? Da li bi ljudski život kao takav imao vrednost da svi ljudski životi imaju jednaku vrednost?
Peščanik.net, 29.04.2022.
KULTURA MIRA I NENASILJAUKRAJINA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Adriana Zaharijević (see all)
- Šta je sledeće? - 05/11/2022
- Silovati ili ne? - 01/10/2022
- Kome treba sveta Petka? - 31/08/2022
