Da li je završena jedna epoha

U ponedeljak, 26.11.2012. u CZKD-u je održana rasprava na temu Da li je završena jedna epoha, učesnici: Vesna Pešić, Dubravka Stojanović, Srđa Popović, Vesna Rakić Vodinelić, Dejan Ilić, Svetlana Lukić. Podrška: Heinrich Böll Stiftung. Video montaža Petar Savić, produkcija Peščanik 2012.

Dubravka Stojanović: Kako smo došli do pitanja da li je jedna epoha završena, ja o tome naravno neprekidno razmišljam, ali na kraju, spremajući se za ovo danas, mislim da bi najtačnije bilo da kažem da jedna epoha nikada nije ni nastala. I to ne kažem zato što sam neki namćor i što sam nihilista i što mi ništa nije dobro i što me ništa ne zadovoljava, nego to kažem zbog toga što, to slušaoci Peščanika znaju, nikada ne polazim od političke istorije. To je taj niz političkih događaja, ali on nas zbunjuje, kao što je sad Ceca rekla, hapsimo jednog, drugog, afera jedna, druga i stalno se stiče utisak da se nešto dešava. I mi stalno imamo utisak da je naša istorija prebogata i vrlo često možete da čujete da se kaže da mi proizvodimo više istorije nego što možemo da svarimo.

Sa tim se nikad nisam slagala zbog toga što sam uvek polazila, dakle ne od političke, ne od te površinske istorije, već sam se trudila da stignem u što dublje slojeve prošlosti i da se bavim onim što su francuski istoričari nazvali ‘procesi dugog trajanja’. To su dubinski procesi, to je taj spori ritam istorije koji se dešava ispod ove površine koju mi vidimo. I ono o čemu ću danas govoriti jesu upravo ti procesi dugog trajanja. Proveravaću tezu o tome da li se uopšte desila neka nova epoha posle 5. oktobra ili da li se uopšte desila neka nova epoha posle VIII sednice 1987. godine. Ako je tačna moja pretpostavka da ništa od toga nije novo, onda bi to značilo da se mi danas ne vraćamo u devedesete godine, već bi to značilo da mi nikada iz njih nismo ni izašli. I značilo bi nešto još gore, odnosno da su te devedesete bile u dubokom kontinuitetu sa prethodnim fazama srpske istorije, prema tome da se ni tada ništo novo nije desilo.

Jedna od tema današnje tribine bila je ‘Divlje društvo – divljačka država’, pozajmljena iz naslova knjige Vesne Pešić. I razmišljala sam šta je to što zapravo daje taj osećaj da mi živimo u nekom divljem društvu i divljoj državi i mislim da je najtačniji odgovor nešto što je Zoran Đinđić nazvao ‘nedovršena država’. Tako se zove jedna knjiga Zorana Đinđića i ona je posvećena Jugoslaviji. On je o Jugoslaviji govorio kao o nedovršenoj državi, ali ja ću danas govoriti o Srbiji kao nedovršenoj državi. I mislim da je to presudno za razumevanje, bar sa stanovišta moje struke, današnjih problema Srbije. Ta nedovršena država ima na prvom mestu svoj unutrašnji politički problem i s tim ću danas početi, a taj osnovni pravni okvir koji svaka dovršena država ima je Ustav. I mislim da već u tom okviru leže neki odgovori na pitanje kako smo mi stigli dovde gde smo stigli, zato što je neophodno da se napravi jedna mala kvantitativna analiza i da se kaže da je Srbija od 1835. godine, kada je usvojen prvi Sretenjski ustav, do danas, dakle, to je nekih 170 godina – promenila 11 ustava. To bi značilo da su se ustavi menjali na svakih 15 godina.

Pored te učestalosti promene ustava, koja već sama po sebi jasno govori da se država nikada nije formulisala do kraja, zanimljivo je ono što se dešavalo prilikom usvajanja tih ustava i u tim interegnumima između dva ustava. Time se naročito bavila naša pokojna koleginica Olga Popović Obradović u jednoj svojoj izvanrednoj studiji, u kojoj je pokazala da je u trenutku kada se usvaja bilo koji ustav od 1835. do 2006 – taj ustav osporavan od većeg dela javnosti. Kada se on usvoji, a to se, sećate se, desilo i 2006. godine, rukovodeća elita kaže ‘mi znamo da ne valja ovaj ustav, brzo ćemo mi to da promenimo, ali moramo da ga usvojimo jer takav je trenutak’. Ali to se dešava od 1835, dakle svaki put se odmah unese sumnja, pa čak i vladajuća elita koja ga donosi u to uopšte ne veruje. I čim se ustav usvoji počinje njegova revizija. Dakle, ni u jedan ustav, ni u jedan pravni osnovni okvir nijednog trenutka se nije zapravo poverovalo.

Sledeća stvar koja proističe iz nepostojanja tog pravnog okvira, a koja se ponovo odnosi na unutrašnju politiku, jesu institucije. Međutim, pokazuje se da i one institucije koje je napravio Milošević i institucije koje su napravljene posle 2000. godine takođe pripadaju dubokom kontinuitetu svega onoga što možemo da pratimo od prvih institucija napravljenih od kad je počela ta država da se pravi. Prvi kontinuitet jeste u tome što su te institucije neprekidno podrivane i potkopavane, i to pre svega od same vlasti, jer vlast u institucijama nikada nije videla zaštitu zakona, prava i osnovu demokratije, nego je samo videla svoj problem. Dakle, nešto što njih sprečava da vladaju onako kako bi inače to najviše voleli. Onda vidimo da nijedna institucija nije radila svoj, pa makar i takvim ustavom predviđen posao.

Svi smo bili svesni da vlada, a naročito vlada Mirka Cvetkovića, nije vladala, što bi kao trebalo da je njen posao. Svi smo itekako svesni da sudstvo ni pre reforme, a pogotovo posle reforme, nema nikakav autoritet i da vi ne biste otišli da prijavite ni lopova sudu, jer znate da se tu nikada ništa neće desiti. I na kraju, tu je institucija predsednika koja je ključno srušila sve druge institucije, jer je predsednik, koji je istovremeno protivustavno bio i predsednik svoje stranke, vladao negde sa nekim ljudima koje niko nije video i koji nikome nisu bili odgovorni. Donosili su neke odluke bez tzv. transparentnosti. I ponovo su napravili ono o čemu smo mnogo puta govorili u Peščaniku, tu partijsku državu koja je suprotnost pravnoj državi. Partijska država ne razara samo državu. Partijska država dubinski razara društvo, zato što je to najdublja korupcija u društvu. Partijska država stvara kod pojedinaca ili grupa utisak da će pomoću svoje stranke da napreduju, odnosno partijska država stvara taj privid socijalne mobilnosti i društvene promene, pa da ćete vi iz malog mesta preći u veće mesto, iz većeg mesta stići do Beograda itd. Dakle, to je ta ključna korupcija društva koja je na kraju pojela i državu i društvo.

U tim uslovima nedovršenog pravnog okvira, nikad napravljenih institucija, naravno da nije mogao da se pomeri ni još jedan važan demokratski element, a to je politička kultura. Ta politička kultura ostala je tamo gde je bila 1990, tamo gde je bila 1945, tamo gde je bila 1918. ili 1903. ili 1878. godine. Ona i dalje u drugom, pogotovo u slabijem, pogotovo u manjini, vidi neprijatelja, da je to i dalje politička kultura koja je ponizna prema vlastima i bahata prema slabima i da je to i dalje politička kultura u kojoj je glavni cilj uraditi nešto mimo pravila, mimo zakona, preći preko reda, ismevati red, istinu, poštenje, kao da su glupost i naivnost.

Sad se postavljaju ključna pitanja, dakle, koji su to faktori zbog kojih nije uspostavljeno sve ovo o čemu sam govorila da nije uspostavljeno. Dakle, koji su to uslovi zbog kojih nije napravljen ustav, pravni okvir, institucionalni okvir i sadržaj na kraju tih institucija. Naravno da je mnogo takvih faktora i naravno da ni mnoge knjige, a kamoli mi danas, ne bismo time mogli da se bavimo. Ali usudiću se da kažem da je jedan faktor presudan i da zapravo postoji činjenica, takođe lako utvrdiva istorijski, da ni elite, ni društva nikada od 1804. do danas nisu prihvatile granice države u kojoj žive i da se nikada nisu pomirile sa teritorijom na kojoj se ta država nalazi. Prema tome, ta država je nedovršena u suštinskom, pravnom i institucionalnom smislu. Za nju se stalno govori da je nedovršena, jer granice nisu tamo gde se zamišlja da bi trebalo da budu. Takvo vreme nastaje odmah posle Prvog srpskog ustanka, kada su prve Karađorđeve čete upale u Bosnu i Hercegovinu s nadom i verom da će odmah tu neki deo teritorija da se pripoji.

I tada je otvoreno to pitanje, nastali su mnogi projekti, crtale su se mnoge mape, ali je ta situacija ostala trajno frustrirajuća, jer je nerešiva, jer nikada neće moći da se povuku granice koje je srpska elita zamislila. To su granice koje su u tom imaginarijumu nastale spajanjem istorijskih i etničkih prava i one se nikad nisu mogle ostvariti. One se nisu mogle ostvariti ni onda kada je Austrougarska bila na Drini, a Osmansko carstvo u južnim delovima današnje Srbije. One se nisu mogle ostvariti ni nasiljem nad Jugoslavijom, nisu se mogle očigledno ostvariti ni ratovima devedesetih i ne mogu se ostvariti danas.

Prema tome, ta ideja je neostvariva i to je ta temeljna frustracija koja podgreva taj osnovni utisak privremenosti i nedovršenosti, jer sva ostala pitanja ostaju stalno otvorena dok se taj okvir kao ne postavi. I to smo toliko put pričali: zašto govoriti o banalnostima kakve su bolnice ili škole, putevi ili železnice dok ne znamo ni gde nam je država. I sada ću pročitati neke citate koji dokazuju ovo što govorim. To su citati s početka 20. veka. Jedan je citat iz političke ispovesti Nikole Pašića, dakle radi se o političaru koji je odredio ravno 50 godina srpske istorije, od 1880-ih kada je počeo da dolazi na vlast do svoje smrti 1926. Dakle, pola veka taj čovek određuje politiku i ovo je njegova ključna izjava u tome što smatra svojim testamentom. On kaže: ‘Nacionalna sloboda celog srpskog naroda’, celog, dakle do Jadranskog mora, ‘bila je za mene veći i jači ideal no što je bila građanska sloboda Srba u Kraljevini’. Imam slične citate i za mnoge druge političke opcije i svi se u tome slažu.

Bilo je naravno pojedinaca koji su govorili suprotno i sad ću pročitati šta su oni govorili u skupštini, na primer liberal Vojislav Marinković. Kaže: ‘Ako hoćemo norveške škole i danske institute, onda treba da izbegnemo vojne troškove. Ako hoćemo da vidimo ostvarenje nacionalne politike, onda treba od ove zemlje da napravimo vojni logor’. Činjenica da vi danas razumete šta su ovi ljudi govorili 1902. i da su oni definisali ono čime se mi danas ovde bavimo, govori, dokazuje moju tezu o procesima dugog trajanja. Kako je moguće da posle celog veka i svega što se ovde desilo i promena državnog uređenja i dva svetska rata i genocida, mi tačno razumemo šta su ovi ljudi rekli? Zato što se taj problem nije promenio i zato što nismo odatle napredovali.

I da se sad vratim na ono pitanje s početka, da li je ovo kraj jedne epohe. Ako bih prihvatila tezu da je 2000. ili 1987. počela neka nova epoha, onda bih mogla da odgovorim da jeste, da je pogotovo nastupio kraj epohe koja je počela 2000. godine, zbog toga što tzv. demokratske snage nisu uspele da naprave taj stvarni iskorak iz kontinuiteta srpske istorije i što je taj pokušaj završen krahom na izborima u maju 2012. godine. Ali ako bismo gledali procese dugog trajanja, za šta se zalažem, onda bismo mogli da kažemo da nije završena ni epoha koja je počela 1804. i da smo mi i dalje u toj godini. Izlaz iz te situacije vidim u preokretanju redosleda prioriteta. Mora da se počne sa priznanjem teritorije na kojoj se Srbija nalazi. I da se onda napravi elementarni pravni okvir koji će omogućiti razvoj društva, jer tek taj razvoj društva može da donese stvarne političke promene.

Srđa Popović: Mislim da je 1987. godine počela jedna epoha, da je trajala 25 godina i da je sada ta epoha završena. Mislim takođe da je pitanje teritorije i granica Srbije rešeno, ne može biti drukčije rešeno nego ovako kako je sada. Da li ćemo mi to priznati, da li ćemo se mi još sto godina buniti protiv toga i vaspostavljati svoj suverenitet i teritorijalni integritet, to nema nikakvog značaja. Ta granica je totalno određena. Sadašnja vlast pokušava da spasi nekako sebi obraz, da o tome još uvek nešto pregovara, da tu još uvek nešto od nas zavisi, da će se doći do nekog neočekivanog sporazuma, kompromisa. Ja lično u to ne verujem, mislim da ni oni u to ne veruju.

Pre izvesnoga vremena meni je privukla pažnju rečenica koju je izgovorila Latinka Perović kada je kazala ‘srpskom narodu preti nestanak’. Nedavno sam čitao Kurta Vonegata, koji nije moj omiljeni autor, ali sam naišao na jednu misao koja mi se učinila vrlo zanimljivom, gde on kaže: ‘Čini mi se da svi živimo svoje živote kao neke priče. Ako čovek potraje onih uobičajenih 60 i nešto godina, sva je prilika da je njegov život kao uobličena priča završen, a ono što ostaje da bude proživljeno jeste epilog. Život nije završen, ali sama priča jeste.’ I zaključuje – ‘Ovo se može odnositi i na nacije, nacije takođe mogu misliti o sebi kao o priči, te se priče u jednom trenutku završavaju, ali život teče dalje’. Mislim da je jedna priča, makar i ona, kako kaže Dubravka, bila stara, obnovljena 1987. godine. Ta je priča završena i danas živimo njen epilog.

U našoj srpskoj priči, koja je indikativno i simbolično počela sa događanjem naroda, sve se već dogodilo. Cela ta tema je već odigrana i ništa se tu više ne događa. U odsustvu događaja mi smo vraćeni sebi i kao narod i kao pojedinci. Osnovni zapleti te priče, koju smo sebi pričali 25 godina, su raspleteni, osnovni procesi su završeni, osnovne političke teme su potrošene. Ja sam tako razumeo stav Latinke Perović o mogućnosti da nestanemo kao nacija. Ne fizički ili biološki, već tako što je priča koju smo 25 godina sebi pričali završena i da je nama ostalo još samo to da živimo njen epilog. U tom epilogu ovi stari glumci, a na srpskoj političkoj sceni su svi stari glumci, pokušavaju da mamuzaju te već mrtve priče, samo da bi se još koji trenutak zadržali na sceni. Meni se čini da je jasno da cela scenografija zajedno sa svim rekvizitima i potrošenim glumcima mora da se ukloni sa scene ako se želi otpočeti novi komad.

Pošto je ta priča koju smo sebi pričali u znatnoj meri bila jedna, mi smo govorili ludačka, ali hajde da kažemo sumanuta priča, mislim da je svest o tome da je ta epoha u stvari završena donela svima izvesno olakšanje. Doživeli smo da čak i Dačić počne da priča o realnosti. U odnosu na nešto što ja zovem kompromitovana stvarnost u kojoj smo živeli, mamurluk je još uvek bolji. A kad kažem kompromitovana stvarnost, želim da vas podsetim da su ljudi u vreme Miloševića govorili ‘ne mogu da verujem šta se ovo događa’, nisu ljudi mogli da veruju da je to neka stvarnost, to je bila jedna kompromitovana stvarnost. U tom smislu da je ni mi kao stvarnost ne možemo doživeti. Ili što je malo drukčije, kada smo slušali šta priča Boris Tadić i govorili ‘ne mogu da verujem šta ovaj čovek priča’.

Šta mislim kad kažem da su procesi završeni? To su dosta važni procesi: to je kraj socijalizma, razbijanje Jugoslavije, zemlje u kojoj smo živeli, ratovi za nove granice, pljačka društvene imovine, gubitak Kosova, petooktobarski puč, državni udar s desno zajedno sa atentatom na prvog demokratskog premijera, prvobitna akumulacija kapitala, procesi pred Haškim tribunalom, pokušaji suočavanja sa zločinima. I konačno, rehabilitacija četništva. Ne treba da mnogo govorimo o bilansu ovih procesa, jer taj bilans svi znamo. To je po meni jedan privredni, moralni, intelektualni i politički bankrot, ovo je bankrot zemlja. U društvu su se dogodile teške i velike promene. Imamo nestanak srednje klase, odliv mozgova i taj intelektualni deficit koji ide zajedno s tim, mi smo kao narod u ovom trenutku, po meni, neobično glupi. Opšta pauperizacija, brutalno raslojavanje, nestanak pojma odgovornosti, odsustvo društvene kohezije, formiranje jedne političke klase koja je kidnapovala državu. Suština je u tome da su ovi procesi neopozivo završeni i mislim da su to pokazali poslednji izbori, velika apstinencija i pogotovo je argumentacija od strane belih listića razotkrila široko nepoverenje u sam politički proces.

Problemi Srbije nisu politički i nikakva stranačka politika ih ne rešava, ne može da ih reši, niti to pokušava. Ispod privida političkog života događa se stvarni život društva, naš život. I u tom društvu, u stanju u kome se društvo nalazi mislim da su uzroci naših dugotrajnih nevolja. Stranke se time ne bave, to bi morao da bude posao civilnog sektora, kakav god da je, i pre svega medija i kulturne javnosti. I uprkos jednom modernom preziru prema idejama kao takvim, slažem se s nečim što je jedanput neko rekao, da se ništa nije dogodilo u svetu dok se nije prvo dogodilo u glavama. To bi bio zadatak kulture. Jedan jedini čovek koji deli moje mišljenje da to što je počelo u kulturi treba i da se završi u kulturi i da nama sledi jedan kulturni rat, je Slobodan Antonić, koji je napisao i knjigu koja se tako zove. On je shvatio da glavna borba treba da se povede u tome šta se nalazi u našim glavama. On bi naravno hteo da se u našim glavama nalazi nešto što ja ne bih želeo, ali svejedno, on je video problem tamo gde se i nalazi.

I večeras sam pominjao taj resantimanski nacionalizam pod kojim podrazumevam osećanje ogorčenja i pokušaj samoviktimizacije, koji nastaju kada taj agresivni, militantni nacionalizam doživi poraz. To su one gorke suze posle o kojima je još govorila Isidora Sekulić. Danas mislim da za to postoji jedan drugi, bolji izraz i zato sam zahvalan nedavno objavljenom radu francuskog politikologa Dominika Moisija koji se zove ‘Geopolitika emocija’. Posle čitanja te knjige mislim da bi taj izraz resantimanski nacionalizam trebalo zameniti njegovim izrazom ‘kultura poniženja’. Uprošćeno sada da kažem, Moisi navodi da postoje tri osnovne emocije koje on misli da su važne za razumevanje političkih događaja i političkog kretanja, a to su strah, nada i poniženje. Zato što smatra da su one usko povezane sa pojmom samopouzdanja, a da poverenje u sebe predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije odgovaraju na izazove s kojima su suočene, kao i kako se odnose jedne prema drugima.

Uprošćeno, Moisi navodi da bi se izraz tih emocija mogao sažeti u ovim stavovima. Nada – ja to želim da učinim, ja to mogu i ja ću to učiniti. Ja sam to nalazio kod Đinđića i on jeste zato bio čovek koji je budio nadu. Strah – bože, svet je postao tako opasan, kako da se od njega zaštitim. Za mene je to bio recimo Milošević, on je podsticao strah i pomoću njega manipulisao masama. I evo kako bi se izrazilo na jednostavan način poniženje – ja to nikada neću moći. A to bi moglo da preraste i u – mogao bih da te uništim kada već ne mogu da ti se pridružim. Tu bih uvrstio Koštunicu, Vuka Jeremića, Dveri, Šešelja, koji neumorno brane naše dostojanstvo i stalno nam objašnjavaju kako će oni naneti veliku štetu onima koji su priznali Kosovo ili onima koji su doneli ovu presudu o Gotovini. Dominacijom jedne od ove tri emocije nastaju posebne kulture. Moisi govori o kulturi straha, recimo SAD posle 11. septembra, o kulturi nade – Indija i Kina, i kulturi poniženja.

Moisi kaže – poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija ili pojedinačno kao osoba. Ja mislim da se Srbi tako osećaju. Poniženje bez nade, kaže on, izaziva očajanje i stvara čežnju za osvetom. Ako ne možeš da dostigneš one koje smatraš odgovornim za tvoje poniženje, bar možeš da ih spustiš na sopstveni nivo – pokazaću im šta je patnja. To je paljenje ambasade, to je Jeremić koji izjavljuje da će međunarodnim kriminalcima, misleći na Haški tribunal, naneti štetu koju nisu očekivali da će im se desiti i da će se oni, tako mu svega, zapanjiti šta ih je snašlo.

Posle 11. septembra jedan deo Srbije, i to ne mali, likovao je kad su bile srušene kule u Njujorku, jer su, eto, naši neprijatelji platili. Likovali su i povodom uragana Sendi. E sad, ovde moram da pređem na anegdote. Bio sam na šišanju kod mog frizera Bobana i on mi kaže ‘jeste gledali ovu Sendi’, kažem ‘gledao sam, strašno’, ‘ako, to je božja kazna za bombardovanje’. Bio sam vrlo zadovoljan što sam se snašao i kazao ‘pa, možda je i to bombardovanje božja kazna za nešto što smo mi učinili’. I tu se taj razgovor naglo prekinuo.

Osećanje poniženja utoliko je veće u slučaju Kosova, kada je Srbija poražena od Albanaca, koje glavni ideolog srpskog nacionalizma naziva ‘genetskim talogom Balkana’. Kako je šačica nosača uglja mogla tako da ponizi potomke cara Lazara? U našem slučaju moglo bi se parafrazirati ono što su pobednici, Izrael, govorili nakon Šestodnevnog rata: ‘Izrael ima tajno oružje, to su Arapi’. Naši protivnici u ratovima devedesetih takođe su mogli da se pozovu na slično tajno oružje, njihovo tajno oružje smo mi.

Ne mogu da ne pomenem fenomen belih listića. Beli listići su bili reakcija na ovo osećanje, dakle, nemamo nikakvu kontrolu nad partijskom državom koja sva pitanja rešava dogovorima i pogodbama između stranaka, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti, pri čemu dobijeni glasovi služe kao žetoni na kockarskom stolu. Na ideju o belim listićima je zakukala celokupna politička klasa, jer se njome delegitimiše izborni proces kojim oni prikrivaju svoje privatne interese i proglašavaju ih opštim dobrom. Beli listići nisu bili politika, oni imaju simboličan značaj, i to pre svega na kulturološkom i moralnom planu.

Peščanikom su pokušali da se posluže i DS i LDP i pokazali su veliku frustraciju kada je Peščanik ostao veran svojoj proklamovanoj ulozi da bude slobodan medij, da morališe, da bude platforma onih koji zadržavaju svoje pravo i potrebu na politički nezavisno kritičko mišljenje i koji odgovaraju samo svojoj savesti. Mislim da je takav Peščanik potreban svakom društvu i da društvo od toga ima koristi, mada ne uvek i pojedine stranke. Prema pozivima na jedinstvo, svi, svi, svi, sabornost, treba biti jako podozriv, takvo jedinstvo moguće je samo u plemenima koja imaju svoje zajedničke neprijatelje. Hvala.

Vesna Pešić: Posebnost ovog trenutka nije u završetku jedne epohe i stvaranju neke druge i nove, niti se nalazimo na nekakvom razmeđu niti na nekakvoj raskrsnici. Ja ne vidim ništa od toga, ja vidim samo nekakve kontinuitete, nego jedino u tome, mogu da kažem, što je demokratska opozicija koja je došla na vlast 5. oktobra, izgubila izbore. Nije uspela da zaustavi propadanje društva, i jednostavno ona je počela da stvara velike količine privida. E sad, ja sam pokušala da razmislim malo, za danas: koje bi to bilo neko dominantno shvatanje društva koje mi menjamo u nekim raznim, ali uvek neuspešnim varijantama, da i posle 5. oktobra, sad i posle 12 godina, mi možemo da vidimo da je opet pobedila vlast, u smislu toga da politika i država vlada nad društvom, nad ekonomijom, nad kulturom, nad svim sektorima. Da bi postojalo društvo, njegova dinamika, da bi postojali nezavisni pojedinci i slobodni pojedinci, oni moraju da se negde utemelje u nekakvoj nezavisnosti. A da bi oni bili nezavisni kao građani, oni moraju nege da mogu da rade i da postoji nekakva ekonomska sfera koja može da se razlikuje od političke sfere.

Mi stalno pričamo o tim finim ideološkim problemima. Recimo, kad Dubravka kaže nezavršene granice, pa onda prioritet su granice. Pa onda nemoj da pričaš o malinarima, pričaj bolje o granicama. Tačno je to, ali izbor prioriteta takođe je nekakva ideologija… Ako odem u Norvešku, imam od čega da živim. Idem tamo, da imam od čega da živim. Eto, ljudi idu tamo u te druge države, gde postoji neka ekonomija, može da se zaposli, da nešto radi, da dobije neka sredstva od kojih će da živi. Tako sam ja razumela ovo što je rekao Srđa, malopre je pomenuo Latinku Perović koja je rekla da će Srbi da nestanu; pa možda će i da nestanu ako nemaju od čega da žive.

Nema plana, ja se pitam od čega ćemo mi da živimo, a niko nam ne odgovara na to glavno pitanje. I kad tog pitanja nema, stalno ove nekakve ideologije kolaju. Znači, mi nismo stigli ni posle 5. oktobra, od onih 18 stranaka da napravimo, i na izborima kad izađemo da kažemo da li hoćemo da glasamo za levo, ili za desno, sad kad se to koristi samo kao nekakvo ime: ‘aj od sutra da budemo socijaldemokrate, ‘aj od sutra da budemo liberali. ‘aj sad da budemo koze. Znači, to su imena, tu nema nikakve supstance iza toga, niti nekakvog društva… Pa naravno da onda se sve svodi na to da u stvari kad pogledate, celo naše društvo, sem Roma, ja bih rekla tih nepismenih i nezaposlenih – svi su sad u vlasti. Svi su ušli u državu, u obrazovanje, svi žive od budžeta.

E, kad smo svi u državi, nema političkog pluralizma. Znači jednostavno, to je nemoguće. Opet smo propali, kao što je socijalizam propao iz ekonomskih razloga, i Milošević je propao iz ekonomskih razloga, jer više nije imalo od čega da se živi, i onda su svi slojevi – i državne službe, i bezbednost, i vojska – svi su rekli: Daj da ovaj ode, da otvorimo te granice i da se spasavamo nekako, jer ćemo da izumremo, jer ovde više nikakve ekonomije nije bilo. Znači, ne bi 5. oktobar ni uspeo da su to bile samo opozicione snage, nego su te opozicione snage – zbog toga to nekad i Srđa i Dubravka nazivaju pučem – zato što su i ovi s druge strane, znači i vojska, pa evo, i Legija čak, da kažem, znači te druge državne službe koje je trebalo da budu verne Miloševiću, praktično jedna za drugom nisu pružile otpor, i tako su pobedile demokratske snage, zato što je to bila neka vrsta konsenzusa, da Srbija zatvorena ekonomski će potpuno odumreti, i da ona mora da se otvori.

Veoma je zanimljivo da i danas takve ideologije opstaju. Evo, ja ću da vam pročitam, danas šta se dogodilo. Evo, ja ću da kažem šta je prva sad pozicija politička kodu ja vidim. Izgovorio je patrijarh Irinej, kaže ovako: Vratimo se duhovnim vrednostima na kojima nas je vodila naša duhovnost i istorija. Ta vera, smatra on, usmerava Srbiju prema Istoku, i da naš mali čamac, vidite kako slatko to zvuči, naš mali čamac vežemo za veliki brod našeg velikog, slovenskog, bratskog naroda, s kojim smo povezani krvlju i verom. Ko nas u EU neće ovakve kakvi jesmo, a mi znamo kakvi jesmo, mi ćemo da nastavimo da živimo našim teškim životom kakvim smo živeli i pre 500 godina. Sada, u poslednjem cugu, posle 5. oktobra, znači naše društvo je ponovo doživelo tešku traumu i tešku devastaciju, zato što je ovom privatizacijom jedan ogroman broj ljudi potpuno isključen, marginalizovan i odbačen.

Znači, ta količina odbačenosti koja se javila u tom procesu, ja to smatram rodnim mestom sistemske korupcije. Šta je ta sistemska korupcija, ili ono što zovu partijska država? Molim vas. Partijska država i ta korupcija, to je adaptacija na to što nema od čega da se živi, pa se živi samo od države. Znači, to je jedino od čega može da se država naduvava, ona postaje sve veća i veća, sve se više zadužujemo da bi platili te koji moraju da žive od države, a ekonomije nema, niti neko zna kako će ona uopšte da se pojavi. Znači, to je jednostavno isto kao što sam malopre počela da govorim, kao što možete da vidite u Južnoj Americi. Tamo imate isto tu i takvu koruptivnu adaptaciju. Tamo raspolažu kokainom, znate. E, pa pošto imaju kokain, oni su razvili proizvodnju kokaina. I sad, naravno da nema ni suda kao kod nas, naravno da nema nikakvog političkog pluralizma, naravno da nema ništa od tih institucija.

Vi u stvari vidite socijalnu strukturu gde ta korupcija ide od onog najsiromašnijeg, koji uzme nešto da radi, do onih najbogatijih koji prave milione. Tako je isto i kod nas. Znači, neki su zgrabili državu, koji mogu da budu i tajkuni, i političari, i predsednici stranaka, i da imaju velika bogatstva, a drugi su kafe kuvarice u tim državnim institucijama. Tako je isto i kod njih. E sad, kad krenete od toga da lečite i da kažete: Gde je sud u Gvatemali? Pa nema suda u Gvatemali zato što je po mojoj tezi izvršena patološka adaptacija tog sistema jer ljudi nemaju od čega da žive, nema nikakve ekonomije, nema šta da se izvozi, i onda jednostavno žive od kokaina, koji onda prodire u celu tu državu i cela ta država je onda u stvari jedna iluzija, jedna priča koja u stvari ne može da se popravi zato što ima nešto što je neprekidno razara.

Znači, ja drugim rečima hoću da kažem da je naša sistemska korupcija takođe jedna adaptacija. Mi nemamo ni naftu, nemamo ni kokain, nemamo ništa, imamo samo državu. I može država da raste, i ona je prosto narasla toliko da ja potpuno razumem kada neki naši političari vrlo iskreno to kažu – i tu ću citirati Rasima Ljajića, koji je pre neki da vrlo ispravno kazao – njega su pitali zašto je on, kako partner Borisa Tadića, prešao na stranu ove druge grupacije, znači koju sad vodi SNS, jer on je bio veoma pouzdani partner, znate. On je dobio 7 mandata. On je sutradan odmah potpisao sa Đilasom, izneverio ove koji su dali po 7 mandata i prešao na drugu stranu. Sad, čovek je lepo rekao: Morao sam da uđem u vlast, jer da nisam ušao u vlast, meni bi se raspala stranka. To znači, od čega bi živela ta porodica njegova ako se ne uđe u vlast? Znači, drugim rečima, ja to i govorim, to je sada i protiv njegove volje.

Vidite sad kako te objektivne okolnosti deluju i protiv naše volje. I mi da se udružimo, da napravimo partiju, dobijemo 5%, uđemo u Beograd i kažemo: Ja neću tu partijsku državu, ja to ne priznajem i tako dalje, onda će da nam kažu: Pa dobro, uzeće socijalisti, uzeće neki drugi koji hoće. Tako da ti ispadneš budala. Znači, i protiv tvoje volje ti moraš da budeš deo toga jer nemaš od čega da živiš, a ovi tvoji čekaju u stranci da odmah dobiju nešto i da preko toga žive. Druga politička pozicija je pozicija Demokratske stranke. Njen poraz na ovim izborima je bio neminovan i pošto je sve izgubila kad je izgubila vlast, više nema ništa, ona ne može da se oporavi, bar za sada ne može. Ja sam došla do zaključka da će se tu verovatno možda dugo čekati, ako se ikad i dočeka, da se Demokratska stranka nekako transformiše i da ponovo nekad u budućnosti postane oslonac građanskog društva. Ja to, naravno, ne isključujem kao mogućnost, ali za sada se ne vidi da je ona to u stanju.

E sad, konačno završavam s tim. Poslednja ta neka politička stavka je nova vlast koju smo dobili. Oni su dobro videli da oni mogu da nastave privid da smo mi i dalje ostali na evropskom putu time što će lepo da pređu da trguju sa Kosovom, zato što vidite iz svake Dačićeve reči da mu je potpuno jasno da je Kosovo izgubljeno. Pa što sad, kaže on, da ne trgujem s tim Kosovom, kad je to i tako propalo? Ništa ne gubimo. Ova će mašinerija partijska i dalje da radi, ekonomija ko zna kakva će biti. Šta, kaže Dačić, da stavim Ustav pod mišku pa da idem na Kosovo? Lepo čovek kaže, šta će s tim Ustavom pod miškom na Kosovu? Znači, on je shvatio da sada Kosovo kao nešto što je izgubljeno njima daju šansu da s time istrguju i da vide šta će da dobiju od Evropske unije, da tako zadrže iluziju da smo mi na evropskom putu, a s druge strane to omogućava i sama Evropska unija koja je u velikim svojim problemima i koja je sama nametnula pre svih problema Srbija rešava normalizaciju odnosa sa Kosovom.

To je izbilo u prvi plan, da je to najvažnije u ovom momentu, a mnogo su manje važne institucije, sud, ekonomija i ovo što smo pričali. Onda su se i ovi dosetili: pa ako je to najvažnije, ako je i tako izgubljeno, ’ajmo da trgujemo s tim. I ja imam utisak da za sada tu možemo da očekujemo nekakav proboj ili nekakvu novu iluziju da smo još uvek na putu za Evropsku uniju.

Vesna Rakić Vodinelić: Mislim da ne smemo zaobići činjenicu da Srbija jedva da je imala, makar i u tragovima. ono što zovemo modernom, ne samo u kulturi uže gledano, nego i kulturi šire posmatrano, u koju ja uključujem i političku i pravnu, pa ako hoćemo, i ekonomsku kulturu. Ta moderna koja je nama poznata je bila socijalistička, odnosno komunistička moderna. Drugu modernu mi ovde nismo imali. I u tom periodu, dakle jedne monističke vlasti kakav je bio komunizam, socijalizam, nazovimo ga kako god hoćemo – postojali su ti obrasci moderne, od arhitekture do književnosti. Mislim da nema potrebe, makar starije među nama, podsećati koji su oni bili.

No sve vreme, paralelno sa tim modernističkim obrascem, u Srbiji je postojao nacionalistički, patrijarhalni obrazac. On je bio prihvaćen u dobrom delu stanovništva, jer se smatrao prirodnim, prirođenim Srbiji i uslovima života u kojima su ljudi živeli, a sa druge strane u jednom nemalom delu srpske disidencije, taj suprotan, konzervativni, patrijarhalni nacionalistički obrazac je zaista bio dosta dobro utemeljen, i to se naročito dobro videlo kada je u Srbiji počela da živi formalna parlamentarna demokratija, dakle od 1990. Tada je taj nacionalistički i konzervativni kulturni i društveni obrazac počeo da izlazi na široku javnu scenu i da dobija ogroman primat nad onim obrascem moderne koji je do tada ipak, makar na javnoj sceni, bio dominantan.

E, kada sad to pokušam da prevedem na pravni jezik, ta dva suprotstavljena obrasca su, čini mi se, rezultirala na jednoj strani takozvanim državotvornim pravom, koje ne vodi računa o vladavini prava, ljudskim pravima, nego se fokusira na takozvanu jaku nacionalnu državu, donoseći te neverodostojne ustave o kojima je Dubravka temeljno govorila, a tom državotvornom pravu nastojao je da se suprotstavi model vladavine prava, zasnovan na pouzdanju u ljudska prava, na pouzdanju u sud. Koji su bili simptomi preovlađivanja tog državotvornog modela, jer će nam to biti veoma bitno ako pokušamo uopšte da predviđamo nekakvu našu budućnost? Mislim da je važan simptom bio nešto što ja zovem novim srpskim legalizmom. Rodonačelnik toga je odista Koštunica, i u teorijskom i u praktičnom smislu reči, a osnovno obeležje tog novosrpskog realizma jeste po svaku cenu održavanje kontinuiteta, dakle i pravnog i političkog, sa pređašnjim periodom vlasti, pre svega sa periodom Miloševićeve autoritarne vlasti.

Jednostavno, Koštunici nije bilo saopšteno, nije bio obavešten o tome da je država na čijem je čelu bila ponovo primljena u Ujedinjene nacije, dakle da od tog kontinuiteta u realnom svetu nije ničega bilo. E, šta se sad dalje dešavalo u raznim vladama koje su se smenjivale u periodu od 2000. godine do danas. Sećate se prve i druge Koštuničine vlade? Tada je pravosudni i policijski lajt motiv bila mafija. Mi smo imali mafija koliko ne bi mogla da podnese ni najjača, najmoćnija država na svetu. Mi smo imali čak i stečajnu mafiju, koju niko nije pre nas imao, imali smo i brašno mafiju. Imali smo i drumsku mafiju. Ja zaista ne mogu sad da se setim svih tih mafija, ali imali smo mafija koliko vam duša želi, i taj lajtmotiv mafije i borbe protiv mafije se protezao kroz obe ove vlade.

Dakle, za vreme Tadićeve vlade, lajtmotiv je bila borba protiv organizovanog kriminala. Sada ova vlada ima novi lajtmotiv, a to je borba protiv korupcije. Mi imamo i gomilu drugih konstanti koje nisu toliko vezane za pravo kao ove, ali ne smemo dozvoliti da je konstanta ogromna tolerancija ove države prema mešanju crkve u državne poslove. Ja neću da citiram primere za to, Vesna je jedan od tih primera navela. Imali smo i drastičnije u našoj prošlosti: kad se donosio Zakon o zabrani diskriminacije, tada je bila odložena sednica Skupštine Srbije, da bi crkva još jednom imala priliku da promeni neke odredbe u tom zakonu.

Onda, konstanta je jalovost celog ovog pristupa i ponavljanja tih lajtmotiva, jer na kraju od toga u pravosudnom smislu reči nije bilo apsolutno nikakvog rezultata na koji se možete osloniti. Konstanta je i Dinkić. Konstanta je permanentno jačanje nasilničkih grupa na koje pravosudni organi prosto reaguju strahovito hirovito. Najnovije odluke su ove odluke Ustavnog suda, odluka da se zabrani Obraz, sa manjim razlogom, a da se odbije zabrana Naših, sa većim razlogom. E sad, te konstante se dešavaju u jednom vremenu, u jednom prostoru koji, kao što reče Dubravka, nije definisan. Ali hajde da zanemarimo tu nedefinisanost prostora, meni se nekako čini da država nema svoje javno pravno lice, da ona ima i svoje privatno pravno lice, da ima tu svoju privatno pravnu stranu.

Mi smo ljudi koji smo navikli da živimo u nekoj civilizaciji, da živimo u nekoj državi. E sada, problem je u tome što je te naše države previše tamo gde nam ona uopšte ne treba. Znate, ne treba nam država da nam zabranjuje skupove. A nema je tamo gde nam je strahovito potrebna: nema je u obrazovanju, nema je u zdravstvu… Nas kao građane koji imamo svoj ograničeni ljudski vek interesuje šta ćemo jesti, kako ćemo se obući, kako će nam učiti deca, da li ćemo imati posla ili nećemo imati posla, i to je ta, tako da kažem, privatno pravna strana svake države, a ona se zove ekonomija, ona se zove privreda. E, ta privatno pravna strana je nama, kao što je Vesna Pešić vrlo dobro objasnila, potpuno uskraćena. Ono što je novo i što zaista, čini mi se, treba kao novi fenomen označiti, što dakle nije bilo vezano za ove prethodne tri vlade, ali se sve više pojavljuje kod ove najnovije, jeste nešto što smatram vrlo opasnim: prelivanje tih opasnih i podzemnih društvenih grupa – Obraz, Naši i tako dalje – u političke stranke, i izlazak njihov kao delova političkih stranaka na legitimnu javnu scenu. Ne znam kako će još i to, osim svega ostalog, ovo društvo moći da podnese.

Treba iskoristiti ono što ti se pruža. Možda u onome što nam liči na nekakav užasan kraj, na jednu strašnu napuštenost i strašnu zapuštenost, možda tu leži nekakva šansa za nešto novo. Ja moram da kažem da za izlaz iz ovog našeg crnog mraka nepravne države nema recepta; ne postoji recept, ne postoji prečica, ne postoji shortcut, tako nešto postoji samo u tviteraškim dopisivanjima naših političara, ali to su samo doskočice. Tako nečega nema. Mora se preći uobičajeni put. Mora se taj državotvorni obrazac preobraziti u koliko toliko građanski obrazac. To uz sve napore, uz sve napore koji se moraju učiniti, traži najmanje dve generacije. Ja moram da kažem da nevladine organizacije i civilno društvo nisu dovoljne. One ne mogu to da promene. Mogu da pomognu, ali nisu dovoljne. Mi živimo u formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Da li je sada ovo vreme za neku ovu stranku, neke nove stranke, neku novu energiju, neke nove ljude, ja zaista ne znam, ali ako iko ima energije da se time bavi, tu energiju već samu po sebi izašlu iz ovog mrtvila nekako možemo samo da pozdravimo, tako da vas Svetlana možda i nije sasvim prevarila, kada je rekla ono što je rekla na početku.

No to je samo, naravno, i ako se osnuje nešto novo, to je samo jedan formalni korak, koji opet nije dovoljan. Taj formalni korak mora da bude praćen reformisanjem medija, pravosuđa, ekonomije, obrazovanja… Ja stvarno ne znam ko ima energije u ovom društvu za tako nešto i da li se dovoljna energija može skupiti da bi se napravila nekakva sinergija. Ja na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali ako zaista te energije ima bar koliko u našem okruženju, biće nam potrebne bar dve generacije da to uradimo, i toga nekako moramo da budemo svesni. Lakog recepta izlaska iz ovog mraka jednostavno nema. Ne postoji. Hvala lepo.

Dejan Ilić: Slušam, znate kao, da li je ovo kraj epohe ili nije kraj epohe, to zavisi samo od nas. Šta ste vi, došli ovde i čekali ste da mi kažemo: Ovo je raj epohe, dobili ste novu šansu, idite kući, sve će sutra biti bolje. Pa toga nema. Ovo će biti kraj epohe samo u onoj meri u kojoj smo mi u mogućnosti, ukoliko mi znanja imamo i ukoliko smo sposobni da iskoristimo šansu koja nam se ponovo ukazala. Zamislimo situaciju da se sutra svi probudimo i da nam se kaže: Prazno je političko polje, izvolite. Nas ovde ima 300 ili 400. I kažu: Evo vas 300-400, uredite ovu državu. Šta mislite, je l’ bismo umeli da je uredimo? Pa ne bismo. Ne bismo umeli da je uredimo. Mi smo imali priliku da gradimo državu ispočetka, i svaki put smo tu priliku propustili, zato što nismo seli i ozbiljno razmislili o tome kakvu to državu mi hoćemo. Na kraju krajeva, kakvu to privredu mi hoćemo. Devedesetih smo šansu propustili jer nam je na dohvat ruke bio nekakav nacionalizam, pa nam je to bilo pokriće. Dvehiljaditih smo šansu propustili jer smo se zalagali za nekakvo tržište, za nekakav neoliberalni model razvoja. I tu smo šansu prokockali.

A inače, svaki put kad smo dobili priliku da gradimo državu se govorilo: Jao, nema se vremena. I baš ovo: ’Ajmo brzo, ‘ajmo da skrpimo nešto, ‘ajde, brzo, brzo, brzo. Nemoj sad, pusti sad, samo da uhvatimo ovaj trenutak. I onda vi dohvatite ono što vam je na dohvat ruke, pa vam je devedesetih bio na dohvat ruke taj nacionalizam, koji se spremao 70-ih i 80-ih intenzivno, a onda ste dvehiljaditih posegli za nečim što se nudilo kao model ekonomski, pa kao, evo, imate parlamentarnu demokratiju, ‘ajmo da otvorimo tržište, i biće sve u redu. Pa neće biti u redu.

Ja mislim da mi treba da prestanemo da žurimo. Znate, društvo koje potroši 25 godina, ne žuri nigde. Nema razloga da žurimo. ‘Ajmo sad da uhvatimo vazduh, da stanemo i da razmislimo šta mi hoćemo, i uopšte me nije briga ni ko je sad na vlasti, ni čime se bavi. Nije me briga ni kakve su sve greške počinjene u poslednjih 25 godina. Ništa me to ne zanima. Zanima me šta ćemo mi da uradimo u narednih 5-10 godina. Vi imate sad prosto jednu situaciju u kojoj se kaže: nama su potrebni novi akteri. Hoćemo nove, bilo pojedinačne, bilo kolektivne aktere. Hoćemo novu stranku. Šta mi očekujemo od te nove stranke? Brza rešenja? Hoćemo li da ih pritiskamo da što pre uđu u vladu? Hoćemo li da ih pritiskamo da što pre prave koalicije? Pošto, nemojte da se zavaravamo: stranka iza koje bismo mi stali nikada neće moći da pravi vladu, ona će uvek biti koalicioni partner i nikad neće raspolagati onim resursima za koje nam se stalno govori da su najvažniji: vojska, policija, ekonomija. Nijedna politička opcija iza koje bismo mi stali neće nikada, ili neće u narednih 50 godina dobiti šansu da upravlja tim resorima.

Dakle, ‘ajmo da budemo realni, i ‘ajde da te neke nove koji će se možda pojaviti, da ih ne pritiskamo s takvim očekivanja. Da im kažemo: ’Ajde vi nama dajte nekakve vrednosti, dajte nam neke obrasce, i ‘ajmo da se dogovorimo da se od toga ne odustaje. Nema koalicija, nema kompromisa, nema ulaženja u vladu da bi se zadovoljili nečiji apetiti… Sve ovo o čemu se pričalo, da bismo zadovoljili potrebe funkcionera stranačkih, nema ništa od svega toga, dok god se ne pristane na taj program koji vi zastupate. Vi imate primer takvih stranaka u svetu, imate ih u vrlo razvijenim demokratijama.

Pazite, vi u Velikoj Britaniji imate stranku koja se zalaže da se većinski sistem zameni proporcionalnim, i ta stranka traje decenijama i zalaže se za tu jednu stvar. I nije nestala sa scene. Zašto mi ne možemo da napravimo jednu takvu grupu? Zaista se slažem sa Srđom Popovićem: ja mislim da se stvari rešavaju u domenu kulture, da se nekakva svest formira… to je naprosto funkcija kulture. Šta je problem sa kulturom? Kulturu ne možete da planirate, ne možete da je izgradite preko noći. Kultura je nešto što se formira kroz neke svakodnevne prakse. Dakle, vi morate da smislite da radite nekakav posao, morate da ga radite svaki dan, morate da se pridržavate određenih principa, i radeći taj posao dugi niz godina, vi stvarate kulturu.

Da li mi možemo da se složimo oko nekih poslova koje treba uraditi u ovoj zemlji, i koji nisu poslovi koji se rade preko noći, nego treba da se rade dugi niz godina, ili bar nekoliko godina. Ja mislim da možemo. Mi, recimo, svi ovde se slažemo da Ustav ne valja. Je l’ napisao neko novi Ustav? Što nije niko napisao novi ustav? Je l’ ima ljudi koji umeju da pišu ustave? Pa što ne sednu i ne napišu ustav? Što neka nova stranka ili evo, sad Svetlana, izvini: što Peščanik ne okupi nekakav tim ljudi i ne kaže: Evo, mi ćemo da pišemo Ustav, prosto da se pokaže da to može? Je l’ ima neko ko je seo i napisao zakon o medijima? Nije stvar u tome da li će se nama ukazati šansa ponovo. Stvar je u tome da li ćemo mi tu šansu iskoristiti. To su možda gradovi u vazduhu, kule na pesku.

Ali što se ne bismo igrali toga kad smo i ovako izgubili to vreme? Što ne bismo pravili kule u vazduhu? Što ne bismo mi, za nas, napravili neku zamišljenu državu koja bi bila baš onakva kakvu mi mislimo da ona treba da bude, pa kad nam se ukaže šansa, ‘ajmo da je iskoristimo? Hoće li neko da pravi novu stranku? Super. ‘Ajmo da vidimo šta će da rade. Ako će neka od ovih stranaka koje postoje, ako će oni da kažu: Pa dobro, ‘ajde, stvarno da krenemo da radimo. Pa dobro, ‘ajde da ih podržimo. Kakve to veze ima? Pa dobro, obrukali su se, i mi smo se obrukali svi zajedno. Ja ću vam reći na šta meni liči priča o Srbiji u poslednjih 25 godina, odnosno mogla bi da zaliči.

Znate priču o tri praseta? Prvo prase sagradi kuću od slame, drugo sagradi od ne znam čega, a samo ono treće zida. I sad, dođe vuk i razduva ove dve kuće? Zašto priča o Srbiji nije bajka, pa ni bajka o tri praseta? Prvo zato što su mnogim ljudima, velikom broju ljudi, kuće zaista, i ne samo kuće nego i životi, uništeni 90-ih. To je jedan razlog. Ali ima još jedan drugi razlog: priča o Srbiji još uvek nije bajka jer nam fali treće prase. Kako bih vam rekao: kad pređete neke godine, vi kažete: Pa dobro, bio sam naivan, verovao sam da može nešto da se dogodi u Demokratskoj stranci. I dalje verujem da može nekog da pogodi cigla u glavu i da se poremeti, i da počne da radi normalno. Mislim, zašto da ne?

Mene u stvari ne zanima šta će oni da urade; mene zanima šta ću ja da uradim. Sutra, u bilo koje doba dana ili noći, nek’ me probude iz najdubljeg sna, nek’ mi kažu: Daj nam reši probleme u izdavaštvu, ja imam zakon o izdavaštvu u glavi, jer se bavim time sto godina. Ja znam taj posao, ja se time bavim i ja znam kako bi nama moglo da bude bolje, ljudima koji prave knjige. Ne mogu da kažem baš kako bi drugima bilo bolje. Mislim da recimo Fabrika knjiga i Peščanik imaju dovoljno resursa da pokriju bar nekoliko oblasti. I ako neće stranke, ‘ajmo mi to da uradimo. ‘Ajmo da se igramo, pravimo državu. Kao one igrice, znaš, imaš da napraviš državu. Što da ne? Hajdemo da vidimo. I nema veze, nek’ se sve raspadne, nek sve od dođavola, mi kažemo: Ovo što smo napravili nije bilo tako loše. Baš smo se lepo igrali. Jeste, priča je tužna, daleko od bajke, ali smo se lepo igrali dok smo to radili. Ne vidim šta gubimo, ali mogu da vidim koliko toga možemo da dobijemo.

Peščanik.net, 26.11.2012.

Srodni link: VIDEO – Da li je završena jedna epoha (integralni snimak)

DRUGA SRBIJA
KRAJ EPOHE
REVIZIJA ISTORIJE