Na kraju će od Srbije ostati samo ćirilica. Srpskim rodoljubima to je verovatno utešna pomisao. Jer, dok traje ćirilica, biće i srpstva. Sa ili bez „Srba“, sa ili bez Srbije – to za njih nisu bitna pitanja. Ćirilica je njima važnija i od „Srba“ i od Srbije. To može da se kaže i ovako: ćirilica živi na mrtvim „Srbima“. Odatle sledi jednostavan izvod, u interesu ćirilice je da bude što manje (živih) Srba. Ili ovako: što je više mrtvih „Srba“, to je ćirilica važnija. To su zaključci jučerašnjeg sastanka Vučića, Porfirija i Dodika. Dobro, ne baš tim rečima, ali tako nekako. Neka čitalac ne sumnja, Vučić je to još jedno u nizu viđanja u troje već obeležio kao jedno od najznačajnijih. Do sledećeg najznačajnijeg.
Prvo smo saznali da je sastanak bio i da je najznačajniji. Onda smo saznali da ćemo više o sastanku saznati kasnije uveče. A kasnije uveče smo saznali da će se 5. i 6. maja u Beogradu i drugim delovima Srbije održati „veliki Vaskršnji sabor Srbije i Republike Srpske“. Na tom saboru u Beogradu i drugim delovima Srbije biće donete važne odluke o opstanku srpskog naroda, očuvanju srpskog jezika i ćirilice i zajedničke kulturne baštine. Nova vlada Srbije i vlada jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine doneće i deklaraciju a „možda“ i druge opštepravne akte koje će usvojiti dve skupštine. O čemu tačno akte, ne kaže se.
Čovek pomisli, taman se o ćirilici i njenom opstanku reklo sve što se ima reći, kad evo – ima još. Da se desi da i u narednim decenijama ostanu na vlasti, ova trojica bi se i dalje dogovarali kako da zaštite ćirilicu i donosili opštepravne akte u vezi s… s čim god, jer očito nije bitno. Valjda se neće desiti. A opet, nije to ni tako teško zamisliti. Samo je teško zamisliti Srbiju i „Srbe“, da ih izdrže i prežive. Ako čitalac misli da sam ja sad nešto zlurad i zajedljiv u vezi sa „Srbima“ i ćirilicom i neizbežnim „ognjištima“, prevario se. Uzmimo da je i meni stalo do „Srba“, ćirilice i „ognjišta“.
Uzmimo da ja s Vučićem, Porfirijem i Dodikom delim istu ljubav prema narodu i da je pokazujem na isti način. Zamislimo, uradim sve što može da se uradi da NATO 1999. bombarduje Srbiju. To znači – napadnem susede, učinim zločine, spremim se da etnički očistim teritoriju za koju tobože verujem da je „srpska“… I sve to u ime „Srba“, ćirilice i „ognjišta“. I onda bude bombardovanje. Bombe sruše zgrade po Beogradu i drugim delovima Srbije. Zgrade ne obnovim, nego one tako stoje, srušene. I onda placeve na kojima su te ruševine poklonim onima koji su ih srušili, da grade nove zgrade.
I onda, sastanem se s Vučićem, Porfirijem i Dodikom i zakažem sabor, i veliki i vaskršnji, u Beogradu i drugim delovima Srbije, da bi se donele odluke važne za opstanak „Srba“ i zaštitu srpskog jezika i ćirilice te nezaobilaznih „ognjišta“. Neka čitalac ne okleva, navikao sam da me nazivaju „izdajnikom“. Ali, ruku na srce, ja nisam u ime „Srba“ i ćirilice potpirivao ratove, činio zločine, odbijao dogovore… Dakle, u redu je da me se nazove „izdajnikom“. Ali oni, Vučić, Porfirije i Dodik, pa oni su radili sve što srpskom rodoljubu padne na pamet da radi.
I posle svega – izvolte Amerikanci, evo vam za džabe plac na kome ste srušili zgrade, pa gradite šta hoćete. Mi vam to poklanjamo zato što… Zaista, zašto? Što su nas bombardovali i što im to nikada nećemo zaboraviti/oprostiti? Mislim, to ne kažem ja, to kažu ova trojica.
Da se ja, kao „izdajnik“, pitam – ja im (Amerikancima dakle) nikada ne bih ni dao ni prodao taj plac u Beogradu (s pogledom na Beograd na vodi). Delimično i zato što su oni srušili te zgrade, pa bih računao ovako – ako im ja sad to poklonim, to je kao da sam otvoreno prizvao nove bombe. Svi koji bi da grade u Beogradu za male pare, moraju prvo da ga bombarduju i sruše. Time se kandiduju za dobijanje besplatnih placeva. To ipak nema previše smisla, zar ne. Drugi razlog je, naravno, ideološki, jer ipak sam ja „izdajnik“.
Te zgrade su bile svojevrsni spomenik borbi partizana u 2. svetskom ratu. Nemanjina ulica je trebalo da se nazove Sutjeska, ali se nije desilo. Umesto toga, dobili smo dve zgrade koje asociraju na kanjon Sutjeske. (Čitalac, moj vršnjak, seća se ofanziva, učio ih je u školi, zato preko toga ovde preskačemo.) E, ali kad podižete spomenik partizanima u ulici Nemanjinoj, to je već loš znak. I zla kob je stigla spomenik. Samo, sudbina spomenika zapravo je svojevrsna alegorija na temu srpskog nacionalizma. U ime „Srba“, ćirilice i „ognjišta“ srušite „Sutjesku“, a onda plac poklonite Amerikancima koji su vas bombardovali. Jedan „spomenik“ (jugoslovenskim) partizanima tako se transformiše u drugi „spomenik“ („srpskim“) rodoljubima. A spomenike treba čuvati.
Nijedan partizan nikada ništa slično ne bi uradio. Ali „srpski“ rodoljubi ne oklevaju. I to je otprilike čitava priča o nacionalističkoj zaštiti „Srba“, ćirilice i „ognjišta“ – na kraju ostane samo ćirilica.
Peščanik.net, 19.03.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
