Dan bijelih traka

Ako bih danas stavila oko ruke belu traku, ovde u Beogradu, niko to ne bi razumeo. Izraziću svoju solidarnost sa Bošnjacima Prijedora svojim sećanjem na prvo saznanje šta se u Prijedoru dogodilo. U maju mesecu te jezive 1992. godine, u redakciju lista Vreme došao je jedan mlad čovek, begunac iz Prijedora. Gotovo je utrčao u redakciju, neprekidno se osvrćući oko sebe, u strahu da ne bude uhvaćen. Ispričao je priču šta se u Prijedoru dogodilo. Molio je da se ništa ne objavljuje dok on ne stigne na sigurno mesto. Nekim vezama je spas potražio u Turskoj.

On je bio dete srpskih roditelja koje je izgubio. Kao sasvim malog usvojila ga je bošnjačka porodica u kojoj je odrastao i nju smatrao kao svoju i jednu jedinu. Njegove roditelje su pred njim poubijali. On je nekako uspeo da pobegne i priču prenese u Beograd, eto, još onda, kada se to događalo. Svedočio je da je preko 3.000 ljudi poubijano. Opis je bio stravičan. Posebno je naglasio da su birani školovaniji ljudi i da su praktično svi intelektualci bili likvidirani. Njegovi su u takve spadali.

Posle Dejtonskog sporazuma, Milošević se pojavio na RTS-u da ovdašnjoj javnosti objasni šta je postignuto tim sporazumom u “našu korist”. Nekako se i pohvalio šta je sve uspeo da izvuče. Stajao je ispred nekakvog pejsaža dok je navodio poimence sve opštine koje su pripale današnjoj Republici srpskoj. Kada je izgovorio imena Srebrenice i Prijedora, dva mesta genocida, osetila sam muku u stomaku.

Pitala sam se i onda kao i danas kako je moguće da tamo gde je počinjen genocid nad drugim narodom, nad Bošnjacima, pri podeli Bosne u Dejtonu, ta mesta pripadnu Srbima, koji su genocid izvršili. To mi se činilo kao nekakva dodatna nepravda i kazna za žrtve. Sada, posle dvadest godina, vidim da u Prijedoru, gradu-zločinaca, vlada nekakav Pavić, razulareni predsednik opštine, koji ne dozvoljava da se godišnjica genocida obeleži, da preživeli posete stratišta i logore, a kamoli da se podignu spomenici hiljadama ljudi koji su u Prijedoru pobijeni.

Hvala Ženama u crnom što nikada ne izostanu.

Peščanik.net, 31.05.2012.

Srodni linkovi:

Pavle Kilibarda – Cveće zla

Nemanja Stjepanović – Brisanje sećanja na ubijenu decu Prijedora

Refik Hodžić – Dan bijelih traka

Saša Ilić – Dan kada su potonuli Venecija i Prijedor

BH Magazin: Intervju – Satko Mujagić

PRIJEDOR – BIJELE TRAKE, BIJELA KUĆA