Ako bih danas stavila oko ruke belu traku, ovde u Beogradu, niko to ne bi razumeo. Izraziću svoju solidarnost sa Bošnjacima Prijedora svojim sećanjem na prvo saznanje šta se u Prijedoru dogodilo. U maju mesecu te jezive 1992. godine, u redakciju lista Vreme došao je jedan mlad čovek, begunac iz Prijedora. Gotovo je utrčao u redakciju, neprekidno se osvrćući oko sebe, u strahu da ne bude uhvaćen. Ispričao je priču šta se u Prijedoru dogodilo. Molio je da se ništa ne objavljuje dok on ne stigne na sigurno mesto. Nekim vezama je spas potražio u Turskoj.

On je bio dete srpskih roditelja koje je izgubio. Kao sasvim malog usvojila ga je bošnjačka porodica u kojoj je odrastao i nju smatrao kao svoju i jednu jedinu. Njegove roditelje su pred njim poubijali. On je nekako uspeo da pobegne i priču prenese u Beograd, eto, još onda, kada se to događalo. Svedočio je da je preko 3.000 ljudi poubijano. Opis je bio stravičan. Posebno je naglasio da su birani školovaniji ljudi i da su praktično svi intelektualci bili likvidirani. Njegovi su u takve spadali.

Posle Dejtonskog sporazuma, Milošević se pojavio na RTS-u da ovdašnjoj javnosti objasni šta je postignuto tim sporazumom u “našu korist”. Nekako se i pohvalio šta je sve uspeo da izvuče. Stajao je ispred nekakvog pejsaža dok je navodio poimence sve opštine koje su pripale današnjoj Republici srpskoj. Kada je izgovorio imena Srebrenice i Prijedora, dva mesta genocida, osetila sam muku u stomaku.

Pitala sam se i onda kao i danas kako je moguće da tamo gde je počinjen genocid nad drugim narodom, nad Bošnjacima, pri podeli Bosne u Dejtonu, ta mesta pripadnu Srbima, koji su genocid izvršili. To mi se činilo kao nekakva dodatna nepravda i kazna za žrtve. Sada, posle dvadest godina, vidim da u Prijedoru, gradu-zločinaca, vlada nekakav Pavić, razulareni predsednik opštine, koji ne dozvoljava da se godišnjica genocida obeleži, da preživeli posete stratišta i logore, a kamoli da se podignu spomenici hiljadama ljudi koji su u Prijedoru pobijeni.

Hvala Ženama u crnom što nikada ne izostanu.

Peščanik.net, 31.05.2012.

Srodni linkovi:

Pavle Kilibarda – Cveće zla

Nemanja Stjepanović – Brisanje sećanja na ubijenu decu Prijedora

Refik Hodžić – Dan bijelih traka

Saša Ilić – Dan kada su potonuli Venecija i Prijedor

BH Magazin: Intervju – Satko Mujagić

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).