​Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

​Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

U trenutku kad ovaj tekst bude pod svetlošću reflektora vaskolike domaće javnosti, istinski reflektori na velikom rok koncertu koji je označio ponovni, posle decenijske pauze, početak rada “Sportskog centra Tašmajdan”, već će biti odavno pogašeni. Tim povodom gradonačelnik Beograda Siniša Mali je poznatim srpskim rok b(r)endovima uručio specijalne plakete. Priznanja su dobili: Riblja čorba, Galija, Van Gog, Piloti, Električni orgazam, Ju grupa i Point blank.

Kada je pre pet godina, sad već odavno bivša vlast, započinjala rekonstrukciju kultnog mesta beogradske omladine – svedoka istorije: od sportskih takmičenja i koride, preko Višnje na Tašmajdanu, do Tine Tarner i Krvi, znoja i suza – nije ni slutila da će ono tako divno poslužiti aktuelnoj vlasti za još jedan udarac u pleksus ionako oslabele opozicije. I to posle udarca gonga, tj. u času predizborne šutnje.

Ali ni rokeri nisu slutili, pa nisu ni osetili, da će biti tako grubo izmanipulisani, pa su naivno, valjda kao večita deca, potrčali u susret lilihipu. A nije tako uvek bilo. Pre neku deceniju, naime, rokeri su se etablirali kao neki glas otpora tadašnjem režimu, tj. kao neki glas „građanske” Srbije, za razliku od one „ruralne”, kojom su dominirali narodnjaci. Sada je izgleda ta „linija podele” nestala.

Ne mora to biti ništa loše, naprotiv. Uostalom, i ona ondašnja je u dobroj meri bila veštačka, kao što se i podela na građansku i ruralnu Srbiju pokazala neistinitom i „neiskrenom”. Iz „kruga dvojke” je naime lansirana narodnjačka politika „gunja i opanaka”, a ne sa „Zlatibore pitaj Taru” proplanaka.

Nikada nisam verovao u neku prevratničku ili subverzivnu ulogu umetnosti, pa ni muzike, u društvu. Niti mislim da ona treba da ima takvu funkciju. Ona je više pokazatelj i katalizator, nego lider promena. Čak i kad je „avangardna”. Upravo je sudbina rokenrola to najbolje pokazala.

Dakle, može se razumeti kada rokeri popuste pod teretom godina i željom da pobegnu sa margine i najzad postanu uvaženi članovi društva. Uostalom, ni akademici se nisu ustručavali da poture sede glave pod lovorove vence sa kojih samo što nije krv prokapala. Nije dakle lako odoleti tom iskušenju i kamen će lako da baci samo onaj ko tom izazovu nije bio izložen.

Ali opet, sa druge strane, čovek se nekako nada da će neki idoli bar minimum osećaja za trag u vremenu uvek sačuvati. I da će neko reći: drago nam je zbog Tašmajdana, ali pomerite proslavu nekoliko dana. Makar dok prođu izbori. Tako bi uradili stari rokeri.

Peščanik.net, 23.04.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – II

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – I

Mijat Lakićević – Vučić i mladi

Saša Ilić – Đokonda iz Vladičinog Hana

Dejan Ilić – Paraziti

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.