U muzičkoj komediji Smešna stvar se dogodila na putu za Forum iz 1963. (film po njoj je snimljen 1966), Miles Gloriosus ili Hvalisavi Vojnik u pesmi sebi u čast daje i ovaj epitet. Muzičku komediju su potpisali Stiven Zondhajm, Bert Ševelav i Lari Gelbart: to je mešavina nekoliko komedija rimskog autora Plauta. Hvalisavi vojnik je najamnik, koji za bilo koga ubija i pljačka i zarađuje toliko da može imati i svoju privatnu vojsku. U muzičkoj komediji, koja je imala lep uspeh na Brodveju, ovaj stih je samo komičko preterivanje. Titulu Ponižavateljke Grka bi danas bez mnogo dvoumljenja – bar među Grcima – mogla da nosi Angela Merkel. Neću ponavljati da je njena poseta Atini koštala neverovatno mnogo – Grke, naravno. Mere bezbednosti su bile najvišeg stupnja, što možda i nije neobično u državi koja već pet godina živi u nekoj vrsti opsadnog stanja sa stalnim uličnim demonstracijama, i bogatom istorijom terorizma od sedamdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas. Da li je najmoćnija evropska političarka zaista verovala da će njena podrška konzervativnoj i jako nategnuto izabranoj vladi uistinu pomoći toj vladi i smiriti građane Grčke? Takva milostiva plemenitost je u najmanju ruku bila deplasirana. Verovatno nije njena neposredna krivica što su se skoro dve godine nemački mediji utrkivali u ponižavanju Grka, izmišljanju stereotipa – samo su sledili generalnoj liniji. Docnije su se mediji koliko-toliko umirili, a politika je pokazala svoje pravo lice – isto kao i u drugim sredozemnim državama. Ne sećam se da su irske ili islandske građane ikada toliko vređali u evropskim medijima… a ostaje da vidimo kako ćemo biti sami prikazani. Nije manje deplasiran ni vodeći EU političar koji je razglasio federaciju upravo u trenutku kada su Katalonci, Škoti i Flamanci objavili nedvosmislen separatistički plan. Ako baš hoćemo najdeplasiraniji gest u evropskim krugovima, naš ministar finansija “nosi šnjur” dok se sedeći rukuje sa prilično važnom i uglednom koleginicom. Političko spoplitanje može biti samo srećniji deo viđenja politike običnih smrtnika: no gore pomenuti primeri govore o nečem važnijem, o ozbiljnom gubljenju veze sa realnošću političara koji danas opredeljuju živote nekoliko stotina miliona Evropejaca, i posredno milijardi ljudi na planeti. Naravno da stvari još strašnije izgledaju u SAD, gde se koliko-toliko razumljivi i razumni dobitnik Nobelove nagrade za nadano a neispunjeno zatvaranje nezakonitih zatvora i smanjivanje ratne opasnosti u svetu možda ipak ustoliči za još četiri neizvesne godine, umesto nadutog i zlobnog bušiste. Za Nobelov komitet, koji je nagradu za mir već jedanput sramotno proćerdao za vaspitavanje Obame, sadašnja nagrada EU je samo nastavak iste loše šale.

No vratimo se ponižavanju Grka. Ono je završni čin pedagoško-kolonijalnog projekta koji je započeo sa evropskom idealizacijom Grčke, što je opet bila posledica razočaranja međunarodne intelektualne populacije nad porazom francuske revolucije. Napoleonov imperijalizam je doduše, bar na početku, privilegovao najširi naučni i kulturni pristup u Egiptu, što je delovalo na drugačije, novo i kritičko gledanje na prošlost Grčke. Dinastički, aristokratski i intelektualni, većinom demokratski pogled na značenje antičke grčke kulture su se našli u jednom trenutku u istoj akciji – oslobađanja Grčke (imaginarne Grčke) od turske vlasti. Mešanje nivoa razmišljanja (nacionalizam, hrišćanstvo, kolonijalni ciljevi, dnevna politika) su, baš kao i posle prvih godina francuske revolucije, načinili gubitnike od svih koji su kritički mislili. Grčka je među velikim silama konstruisana kao “dete”, nesposobni nosilac slavne prošlosti, kome stalno treba “pomagati” da bi država funkcionisala: ukidanjem republike, nametanjem tuđinskh dinastija, ekonomskim izmoždavanjem, surovo prevarantskim pozajmicama, negovanjem najgorih političkih tendencija (diktature su zgodne za kontrolu od spolja), parohijalizacijom kulture, nadutošću prema susedima sa kojima bi se inače moglo napraviti savezništvo… Kad je dobro, dete potapšu po glavi, kada nije, ispraše ga po turu. Grke sistematski praše već pet-šest godina. Rezultati su katastrofalni, Grci izvesno više nisu čak ni suodgovorni za to što im se dešava. Formula patrijarhalnog autoriteta koju je Merkelova izvela do stilske savršenosti, premda je potapšana glava (predsednika vlade) bila pogrešna, ne funkcioniše više ni u jednom savremenom pedagoškom sistemu. Izrabljeni i zloupotrebljeni evropski mezimac se odavno probudio, i ostaje mu još samo da grize ruku koja tapše ili praši.

Kako odgovoriti na ponižavanje siromašnih, učenih, kulturnih, ako se u EU ponižavaju cela društva, narodi i države? Više nije reč o strategijama, niti o planovima o sistemskom otporu: otpor ponižavanih građana mora biti strukturno upisan u funkcionisanje društva. Nema naime nikakve sumnje da ponižavanje Grka postaje model, po kojem ostali političari u EU modeluju svoj odnos prema sopstvenim građanima i grupama građana. Građani svake države, u raznim segmentima i grupama, danas su već uveliko ponižavani kao Grci. Pa nije li vreme da počnemo i da mislimo i ponašamo se kao Grci? Neke od socijalnih katastrofa iz Grčke već uveliko postoje: mnogo ljudi se zatvara u svoje stanove (koje još imaju), ukida socijalne mreže i kontakt sa svetom, zatvara svoj ljudski i građanski potencijal, preseca veze sa učenjem i kulturom, čak i sa onim besplatnim ponudama koje još postoje. Posledice takvog socijalnog razgrađivanja mogu biti strašne: poznavaoci tvrde da je uspeh nacističke stranke i njen ulaz u grčki parlament rezultat glasanja upravo tih novih pustinjaka, ogorčenih i izolovanih ljudi, koji su izašli na izbore i iskalili svo svoje očajanje, nemoć i bes. Evropska proizvodnja očajnika je za uniju isto toliko opasna koliko i separatističke ambicije. Na početku škotska želja da od Velike Britanije uzme naftu iz Severnog mora izgleda kao pravičan zahtev – krajnja posledica biće konačno svođenje britanskih građana (sem tanke klase bogataša) na nivo trećega sveta. Evo nam još jednih Grka! Ne pomaže mnogo što je Škotska danas mnogo više socijalna država od ostatka ostrva, kao uostalom i Katalonija, kao uostalom i Flamanska: sebičnost i ponižavanje drugog je zarazan i ubistven model političkog ponašanja.

Ponižavati Grke je danas, kao i u prošlosti idealizacija Grka, simbolička akcija, koja prenosi prakse i ponašanja realne politike. Jedino što još možemo uraditi da pomognemo Grke, jeste da razgrnemo slojeve simboličkih priča, vekovnih prevara i samoobmana, i da čitamo Grke i Grčku izvan predloženih mislenih kanala. Ostavite zato stereotipe, jeftine metafore drame, tragedije i komedije, i zavirite u svet suseda, koji su još uvek rođaci. Zato možda nije besmisleno učiti grčki, stari i novi, a za to su potrebni oni koji to znaju. Znanje, aplikativno znanje, nešto što koristi – jeste li na to mislili, vi koji zamišljate kako da nas utučete? Zato su poniženi Grci ime za sve, tu i danas.

Priče o stvarima

Peščanik.net, 19.10.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.