U Sloveniji je gostovao Janis Burnus, aktivista SIRIZE (sa ostrva Lezbos), partije koja je uspela da dobije dovoljno i više nego dovoljno glasova da uđe u Parlament, ali nije bila prihvaćena kao član vladine koalicije: mesto su zauzele “stare” partije, koje već desetinama godina uspešno dele vlast, zamenjuju se i trguju oko vlasti, i koriste vlast za korist svoje društvene sekte. To je scenario koji bi se mogao desiti i nama, u slučaju da se ustanici uspeju dogovoriti da nastupe zajedno na izborima. Burnus je dete, izučeno u jednoj u prošlosti uspešnoj levoj koaliciji, Sinaspizmos: ko zna Grčku i Grke, prepoznaje odmah ponašanje, stil, sposobnost formulisanja političkih stavova. Ta dobra škola je dete iz SIRIZE rano uputila na ulice i u terenski rad, a usput je naučio i engleski – tačno onaj koji se dobija u mnogim “institutima” za jezik: u nekim gradovima u Grčkoj ih ima više nego samousluga. Burnus je vrlo dobar proizvod sveta koji nam je potpuno nepoznat: levičarske grčke kulture. Kada je građanski rat u Grčkoj završen pobedom kolonijalnih snaga (monarhisti+engleska vojska), a posle Titovog raskida sa Staljinom i posledičnog prepuštanja Grčke Zapadu – što je već bilo odlučeno na Jalti – zemlja se našla u strahovitom grču: stotine hiljada ljudi bilo je proterano i našli su utočišta u socijalističkom bloku, samo retki pojedinci u Jugoslaviji. Mnogi su nestali u zatvorima i logorima, posebno onim na ostrvima. Mnogi su, na užas sveta, jednostavno pobijeni, kao Nikos Belojanis, danas nacionalni junak. Istorijska ironija je htela da su u isto doba komunisti i drugi propadali u ostrvskim logorima i u Jugoslaviji i u Grčkoj, jedni pod komunisitma, drugi pod desnicom. Prednosti Mediterana! Biti komunista u Grčkoj, ilegalno sve do 1974, bilo je izuzetno opasno. Pa ipak, ljudi su izdržavali, jedni u partiji koja je verno sledila SSSR, drugi u evropski orijentisanoj komunističkoj partiji. Rascepi su zatim doveli do još nekoliko komunistički orijentisanih partija, jer je PASOK uspešno, bar za dve decenije, progutao sve od socijalističkih inicijativa. Biti komunista je zahtevalo gvozdenu disciplinu, organizovanost, uverenje da se revolucija može voditi.

Od 1981. i pobede socijalista na izborima, komunistima-izgnanicima je dopušten povratak u zemlju, vraćena su im građanska prava i načelno imovina: oni koji su se vratili, mogli su da ispitaju efikasnost administracije koja je trebalo da im sve to omogući. Film Teodora Angelopulosa Ukrcavanje za Kiteru (1984) daje tragičnu sliku o čovekovoj sudbini suočenoj sa time…

Potrebno je prilično mnogo razumevanja i empatije da se razume zamišljeni (na osnovu mnogo poznatih primera) grčki komunista, koji je život proveo po zatvorima, logorima, u izgnanstvu, mnogo puta prebijen, možda invalid, koji je dočekao pad SSSR u svojim, recimo, sedamdesetim godinama. Retki su uspeli da prežive i to, i da misle jasno; mnogi su pali u versko ludilo i u srboidni nacionalizam potpomognut ratom u Jugoslaviji. SIRIZA sa svojom raznolikošću je uspešan odgovor na nepomirive raznolikosti prethodnih grčkih levica. Ne treba zaborativi da je ipak nasledila svu njihovu organizovanost, školu izražavanja, i možda najvažnije, sposobnost pripadnika da se živi drugačije, a ne po modelima koje nudi ili na njih prinuđava vlast. Sposobnost komunista da deluju unutar drugih pokreta, od studentskog, u doba borbe protiv vojne diktature, pa sve do najnovijih društvenih pokreta, svakako je najvažniji konstruktivni kvalitet SIRIZE. No ništa manje nisu bile važne ni anti-globalističke struje po celome svetu, građanski i domorodački otpori, alternativne pobune, pa ni zastrašujuće uspešni anarhisti kod kuće, u Grčkoj, oni koji su uspeli ostati neotkriveni sve do 2002, dakle preko trideset godina: no nasilje je moralo biti odbačeno pre nego što se uopšte počelo misliti o integrativnom pokretu. Uspeh SIRIZE jeste uspeh cveta koji je izrastao na grobu. Srećom, dosada ne manipuliše ni zaboravom ni sećanjem.

Burnus je dete, koje ne zna da Slovenija u Jugoslaviji izvesno nije bila deo real-socijalističkog bloka; no ostala iskustva su itekako dobra za poslušati. Jedan od najprimenljivijih je da se orijentiše prema društvenom problemu svaki put kad unutar pokreta nastanu lične traume. Prevod – kada se mogućne vođe posvađaju, obično oko uganutog ega. Problema ima toliko da ova strategija može naprosto spontano delovati. Drugo je da se problemi kao što su nezaposlenost, nedostupnost zdravstvene zaštite i druge stvari na kojima se raspada socijalna država, posmatraju kao kolektivni: malo zbunjujuće, jer smo tek sveže ispali iz uverenja da ono što ulažemo u državu ona mora da nam vrati. Grčkome aktivisti je zbog toga možda teže na terenu, a nama lakše, jer ovde ne treba nikoga posebno da ubeđujemo u nepravičnost raspodele, i u odgovornost društva prema pojedincu: bar dve tačke, dakle, zbog kojih detetu iz SIRIZE možemo reći – dobrodošao!

Peščanik.net, 19.03.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)