Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Šta se dešava na okruglim stolovima vlasti i opozicije u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo? „Dijalog“ ili „pregovori“? Razlika nije samo semantička, već suštinska. Dijalog se vodi između dve strane sa zajedničkim interesima, ali različitim idejama o tome kako ih treba ostvariti. Cilj dijaloga je dolazak do argumentovanog konsenzusa. Pregovori se, međutim, vode između dve strane sa fundamentalno suprotstavljenim interesima i, u idealnom slučaju, završavaju se ustupcima i kompromisom. Uz izvesno uprošćavanje, moglo bi se reći da se dijalog tiče argumenata i zajedničke potrage za istinom, dok se pregovori tiču interesa i ravnoteže moći. Sokrat i Parmenid vode dijalog, Beograd i Priština vode pregovore.

Možda bi neko pomislio da će odgovor na pitanje sa početka teksta pronaći u intervjuu sa organizatorom ovog okruglog stola, direktorom Fondacije za otvoreno društvo, Milanom Antonijevićem. Nažalost, to nije slučaj. Direktor FOD-a kao da ni sam nije siguran šta je to što se zapravo održavalo ove nedelje na FPN-u. Iako tokom intervjua na više mesta govori o okruglom stolu kao o dijalogu, na konkretno pitanje da li je u pitanju početak dijaloga, Antonijević će reći: „Moguće da je dijalog prejaka reč i ne želimo da budemo toliko ambiciozni pa da tvrdimo kako jedan skup može da promeni sve i uvede dijalog u Srbiju“. Šta je onda u pitanju?

Neke Antonijevićeve opaske govore u prilog tezi da su u pitanju pregovori. Na primer, na pitanje kako Aleksandar Vučić, koji nije ni prisustvovao okruglom stolu, može da kaže da je „spreman da izađe u susret kad je reč o javnom servisu“, iako uređivanje javnog servisa ne spada u njegova ovlašćenja, direktor FOD-a će odgovoriti ovako: „Iz društva u kom se osluškuje samo volja jedne opcije ili jednog autoriteta, može se izaći i tako: što će davati neke ustupke, bez obzira da li mu spadaju u ovlašćenja ili ne. Onda to kasnije prelazi u praksu i u slobodu direktora i urednika tog RTS-a da ne moraju da razmišljaju kako će ono što rade izgledati tom jednom autoritetu“. Ovde, međutim, više ne govorimo o dijalogu, usklađivanju mišljenja, razmeni argumenata, već o pritiscima i ustupcima.

Valja ujedno primetiti da je ovo i jedino mesto u intervjuu koje ne izgleda kao komunikacija sa dobronamernim, ali slabo obaveštenim vanzemaljcem sa planete Poperije, to jest jedino mesto na kojem prepoznajemo iole uverljivu sliku današnje Srbije – u pitanju je zarobljena država u kojoj „jedan autoritet“ uzurpira sva ovlašćenja i upravlja svim institucijama uključujući i javni medijski servis.

U kratkom tekstu koji se čita kao apendiks intervjua sa Antonijevićem, novinarka Vremena Jovana Gligorijević dešifruje ove vanzemaljske depeše, tumačeći ih u ključu teze da su okrugli stolovi uistinu – pregovori. I to ne bilo kakvi, već pregovori sa otmičarima, odnosno ljudima koji su kidnapovali državu i njene institucije, i koji građane Srbije drže kao taoce. Iako naznačava da ne veruje u povoljan ishod ovih pregovora, Gligorijević se s pravom pita – šta je alternativa razgovoru, i dodaje: „Lepe su i meni maštarije o motkama, revolucionarnoj pravdi i sličnim radikalnim idejama. Međutim, nemojmo se zavaravati, to nije ostvariva opcija, pogotovo ako dolazi od onih koji ne žele da budu ni stranka ni pokret, ne žele da uzmu nikakav aktivan oblik učešća u političkom životu, ali žele da budu davaoci mišljenja”. (Čitateljka bi ovde mogla da primeti da ima i onih koji depolitizuju političke sukobe organizujući „dijaloge“ između vlasti i opozicije, koji žele da budu davaoci mišljenja, iako pritom nisu ni stranka ni pokret, niti žele da uzmu bilo kakav aktivan oblik učešća u političkom životu. Takođe, mogla bi se naći u nedoumici i kakva je to „realistična“ alternativa razgovor u čije rezultate ne veruju čak ni njegovi zagovornici.)

Međutim, „razgovor“ ovde služi kako bi se opet zamaglila razlika između dijaloga i pregovora. Ima raznih razgovora. I sa otmičarima se uistinu razgovara, ali se ne vodi dijalog. Sa njima se može razgovarati o uslovima predaje ili puštanju talaca, ali ne i tome da li su u pravu što uopšte drže taoce. Taoci su ujedno i jedini razlog zašto se sa otmičarima uopšte razgovara. Kada taoci budu pušteni, ili oslobođeni, više nema nikakvog razgovora sa otmičarima – čeka ih suđenje, a zatim i zatvor. Upravo zato i ovim našim otmičarima, otmičarima institucija, ne pada na pamet da svoje taoce puste.

Pitanje koje Gligorijević postavlja je, međutim, ozbiljno i zaslužuje ozbiljan odgovor. Ako je alternativa razgovoru jedino revolucija, ili „motke na ulicama“, onda se čini da realistične alternative zapravo nema. I Antonijević u svom intervjuu na više mesta napominje da je „dijalog“ jedina alternativa „nasilju“, koje se pak u njegovim odgovorima javlja u zapanjujuće bezličnom vidu – postoje sumnje da se ono „dešava“ (mada ni to nije sasvim sigurno), ali ostaje nejasno ko ga sprovodi, nad kim i zašto. (Ovako Antonijević na pitanje o aktuelnim izbornim uslovima: „Mi moramo tražiti da se sve negativne pojave izbegnu, da nemate nikakvo nasilje na biračkim mestima, ni najmanju mogućnost da mislite da li je nasilja bilo ili nije“. Da li je nasilja na biračkim mestima zaista bilo ili ne, te ko je za njega odgovoran – ostaje nejasno.)

Odgovor na ovo pitanje je da „dijalog“ i revolucija nisu jedine dve opcije. Treća opcija je politička borba sa svim što je prati, i mora da je prati, u uslovima u kojima se trenutno nalazimo – a to su različiti vidovi pritisaka na uzurpatorski režim, građanske neposlušnosti i masovnog protesta. Ako ovi pritisci rezultiraju pregovorima, tim bolje, ali to onda mogu biti jedino pregovori sa otmičarima o uslovima njihove predaje. Nasuprot fantazija o laganoj transformaciji „političke kulture“ kroz dijalog, te vraćanju dijaloga u institucije kroz razmenu argumenata, stoji nedvosmislena istorijska lekcija da se nijedan uzurpator nikada nije odrekao moći impresioniran snagom boljeg argumenta.

Peščanik.net, 10.08.2019.

BOJKOT IZBORA 2020.