Velika Kraljica Mardi Gras „indijanskog“ plemena The Wild Tchoupitoulas, New Orleans 2017, foto: Jonathan Bachman/Reuters
Velika Kraljica Mardi Gras „indijanskog“ plemena The Wild Tchoupitoulas, New Orleans 2017, foto: Jonathan Bachman/Reuters

Kvinjara Elizabeta me je konačno razočarala. Imala je savršenu priliku, i nije je iskoristila – da zli lik iz nekog od svetova iza ogledala pošalje, kraljevskim potezom, dželatu, sa „Skinite im glave!“ naredbom. Ostala bi besmrtna Kraljica iz Alise u zemlji čuda, a kartama nikad ne bi palo na pamet da još nekoga napadnu. Da li je mogućno da na to nije pomislila, kada se morala rukovati sa Borisom Džonsonom? Tako je sada dopunjena galerija predsednika i premijera diljem planete, koji se više ne mogu imenovati svojim imenom, nego ih možemo pojmiti samo kao „ono“, najbliže čudovišnom klovnovskom liku Stivena Kinga. Jednog takvog imaju građani jedne komšijske države…

Boris Džonson je ličnost koju engleski novinari bez zazora nazivaju lažovom. On sam ne reaguje ni na jednu, neprijatno dokazivu optužbu, već ide dalje bez trunke kajanja i savesti. Da li sanja da na „onu“ glavu stavi krunu, pošto uništi do kraja Ujedinjeno kraljevstvo? Bez svake sumnje. Kada se nešto slično dogodilo najjačoj svetskoj sili, mislili smo da se nešto mora desiti, da nebo mora reagovati. U trećoj godini vladavine, američka Demokratska partija ne sme da pokrene nijedan proces protiv tipa kome su pripisana, snimljena i drugačije nesudski dokazani silovanja, krađe, utaja poreza, serije federalnih prestupa, učestvovanje u krađi izbora, špijunaži i još toga sa podugačkog spiska nedela zbog kojih bi obični građanin već odsedeo prve godine svoje tri stotine godina duge robije. Ništa od toga, nebo se puši od klimatskih promena koje to „ono“ naravno ne priznaje. Kada je pre pedeset godina prvi čovek stupio na Mesec, jesmo li slučajno mogli pomisliti da bi američki predsednik mogao javno terati u „njihove zemlje“ kongresmenke ni po čemu drugačije od potomka nemačkog špekulanta koji se doselio u SAD? Nismo, naravno, i koju godinu docnije smo gutali razvoj afere Votergejt, sjajnu retoriku i građansku hrabrost koje su lažljivog političara skinule sa vlasti. Bilo je mogućno, nebo je bilo uvređeno.

Šta se to danas događa, sa kvinjarom i sa još razumnim građanima ovoga sveta? Kako to da „ono“ može da zavlada podjednako uspešno u velikim, bogatim, starim, malim, siromašnim, i mladim državama? Nema „dubokog grla“ ali ima zviždača, uglavnom po zatvorima; nema prisluškivanja, ali ima (ro)bota, koji svaku našu nadrkanost ili sreću na facebooku i ostalim kanalima kloake odmah prebace u algoritam koji „onome“ donosi poene, glasove i moć, njima novac, a mi ostajemo… sa pomenutom nadrkanošću/srećom. Dakle, ipak smo dobrim delom sami krivi. Treba naći drugi način povezivanja, izmisliti, sem crnog, internet duginih boja, šta li…

A onda je došla vest koja me je više potresla: umro je Art Nevil, jedan od braće Nevil. Sad ih je dvojica manje, i samo će možda potomci nastaviti posao. Braću Nevil sam upoznala kada mi je Endi Horton, Amerikanac koji je u Beogradu 1983. proučavao jugoslovenski film i o tome objavio ozbiljne studije, dao kasetu za put. „Za put“ u pravome smislu reči, miks muzike koja brine za vozača i daje mu ritmičke impulse za pospanost, dosadu ili radost dok vozi. Na traci je najbolji deo izvodila grupa Braća Nevil. Onda mi je Endi, malo se izvinjavajući što mi daje fank umesto džeza, dao kasetu sa Nevilovima. Muzika Nevilovih je ipak ušla u kanon džeza Nju Orlinsa i tamo ostala. Za mene je to bila muzika sreće i rašrafljenog ritma koji je posebno, a u svakoj muzičkoj frazi, delovao na stopala, kolena, kukove, ramena i svaki prst na ruci posebno. Uz sve to, anđeoski falset – glas Arona Nevila. Jedanaest godina docnije, bili smo kod Endija u Nju Orlinsu. Nevilovi su bili negde na gostovanju. No imali smo sreću druge vrste. Stigli smo posle karnevala (Mardi Gras) na „indijanski“ Mardi Gras. To je isključivo crnački karneval, u kojem se učesnici kostimiraju u imaginarne Indijance. Podeljeni su na izmišljena plemena, koja se sporazumevaju, svako svojim, izmišljenim jezikom. Kostimi se u potaji šiju po celu godinu između karnevala i sastoje se iz najluđih boja, lažnog kamenja, šljokica: oblik je uglavnom nešto sa krilima. Za razliku od glavnog karnevala, nema šetnji, sve se događa na jednom mestu, u parku koji nosi ime Luisa Armstronga, i glavna je muzika sa plesom. To je idealna prilika za mlade muzičare. Tako su se Nevili predstavili Nju Orlinsu 1976, kao predstavnici plemena Divlje Čupitule. Posle nešto suza i deset puta ponovljenog Yellow Moon (najbolja verzija, sa gostujućim Džonom Hajenom i Herbi Henkokom), kao i kapljice vina od pomorandže za Artovu dušu, učinilo mi se da u Divljim Čupitulama ima nešto što bi se moglo iskoristiti. Pleme, ali neorgansko i bez ičije krvi, predaka i potomaka, izmišljeni kolektivni identitet (drugi i ne postoje) isključivo u cilju zabave, veština, talent i jeftin glamur za svačiju sreću: teško je zamisliti bolju alternativu za „ono“ nacionalno i patriotsko. Jedni potlačeni izmišljaju druge potlačene, iz prošlosti, da prenesu zajedničku poruku gospodaru. Neke Divlje Čupitule mogle bi spasti Ujedinjeno kraljevstvo od raspadanja, kad već nisu znale da se organizuju za SFRJ… dobro, nisam nameravala da odmah idem u oveće utopije, za početak bi bila dovoljna neka sasvim mala. Nekako sam prepoznala jednog iz plemena Divljih Čupitula koji je svaki put glasno pomoću megafona zatulio u trenutku kad je novinar postavio pitanje nekom ostarelom članu Konzervativne stranke na TV SKY: protiv je „onog“, ali ga to ne može spasti, posle tri godine vučenja za nos Albiona i Evrope zajedno.

Tuljenje više ne pomaže, protesti, stare i mlade demokratije, ništa… a svako danas nama poznato „ono“ bi u stvari najviše volelo kad bi ga, sem miliona budala, prihvatio i neki razumnik, kritičar, pesimista, normalan građanin. Možda nekog od njih namamiti na to? Pa onda… šta, pitanje je koje treba dobro razraditi na noćnom sastanku neke sekcije Divljih Čupitula oko vatre, uz muziku i ples.

 

Slapšakovi na „indijanskom“ Mardi Grasu, Nju Orlins 1994, foto: Andy Horton
Slapšakovi na „indijanskom“ Mardi Grasu, Nju Orlins 1994, foto: Andy Horton

Peščanik.net, 26.07.2019.

TEMA – BREXIT

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.