protesni flajer, Bolonja

Foto: Peščanik

Može li čovečanstvo malo da se skrasi? Ravno je deset godina od kada je protutnjala opaka finansijska kriza od koje se mnogi ni do danas nisu oporavili, a evo opet preti… I to ne kaže neki provincijski ekonomista željan publiciteta nego OECD. I ne prete nam samo finansije nego ko kako stigne. Prete nam ratom – Rusija pravi najveće manevre u istoriji. A njoj opet preti Amerika da će joj zagorčati Siriju. Preti nam korupcija, truljenje širom sveta. Preti nam klima zbog ljudskog gramzivog razvoja. Preti nam beda – opet raste broj ljudi koji gladuju, a Makron priznaje da 8 miliona Francuza živi u bedi. Prete nam rehabilitacije gadova i zločinaca. Preti fašizam, kao sinonim za latentno ljudsko zlo. Musolini je rekao kako nije on izmislio fašizam, nego ga je samo oslobodio iz ljudske podsvesti. Istorija nas nije naučila ničemu. Demos je izmislio slobodu govora i olimpijske igre, a plebs bacanje drugačije mislećih (hrišćana) divljim zverima i gladijatore kao zabavu. Demokratija jenjava, plebsokratija nadire.

Ambicije ovoga teksta su znatno skromnije nego hrvanje sa svim problemima čovečanstva – dovoljne su finansije pa da se čoveku zavrti u glavi. Evo šta kaže pomenuti izveštaj OECD: Finansijski sistem je “drogiran” neprekidnim inekcijama likvidnih sredstava centralnih banaka. Sem toga, u izveštaju se skreće pažnja da je u cirkulaciji (sredinom 2017) 532 biliona (hiljade milijardi) dolara derivata, što je 7 puta više od ukupnog svetskog BDP-a. Budući da se derivati najvećim delom ne obrću preko berze, ne postoji precizna evidencija koliko ih je u opticaju, pa nagađanja idu od pomenute brojke preko 542 biliona (BIS – Bank for International Settlements) do 1,2 bilijarde1 dolara prema procenama Investopedije. Uoči izbijanja krize 2007. računalo se da derivati iznose 586 biliona. Voren Bafet je derivate nazvao “finansijska sredstva masovnog uništavanja” – taj milijarder je sigurno znao šta govori.

Po optimističkim računicama, derivati su obuzdani ili je makar usporen njihov rast, ali je zato rast dugova eksplodirao. Kapitalizam jednostavno nije u stanju da funkcioniše ako ne parazitira jedući tuđu vrednost.2 Svojedobne paranoje o socijalističkim “gigantima-gubitnicima” dečije su zabavište prema onome što nam danas priređuje svetski kapitalistički poredak. Upravo u toj pandemiji dugova leži najveća nagazna mina na putu opšteg razvoja. Prema podacima Instituta za međunarodne finansije (IIF) iz Vašingtona, ukupni dugovi (javni i privatni) 2017. iznosili su 237 biliona dolara, što je tri puta (318 odsto) više od ukupnog svetskog BDP-a. Dakle, zajedno sa derivatima to je već provalija od 10 svetskih bruto dohodaka.

Deluje upečatljivije ako se ukupna suma dugova razbije po sektorima i uporedi sa stanjem od pre 10 godina kada je buknula kriza. Dakle, 2008. (u prvom semestru) dugovi kompanija su iznosili 46, a ove godine 74 biliona; dugovi vlada (država) bili su 37, a sada su 67 biliona; dugovi porodica su bili 37, a porasli su na 47 biliona i konačno: dugovi finansijskih institucija su bili 58, a sada su 61 bilion dolara. Studentski krediti u Americi porasli su za 170 odsto i iznose 1.400 milijardi dolara. Kada se sve sabere, ispada da su ukupni dugovi pre 10 godina bili 179, a danas 2493 hiljada milijardi dolara, odnosno 47 odsto više. I još: aktive centralnih banaka 2009. iznosile su 6 a danas 21 hiljadu milijardi dolara. Pravi i pseudo novac buja ne sve strane. A to ne sluti na dobro.

Onaj duhoviti i kvarni Aleksandar Tijanić zaslužan je za izreku o pilećem pamćenju srpskog naroda od 8 sati. Profesor Endrju Janček sa NMBU – norveškog univerziteta ustanovio je da pilići imaju odlično pamćenje, često bolje nego njihovi uzgajivači. Pa bih ipak da malo podsetim na krizu od pre 10 godina.4 Bojim se da se malo ko još seća Angela Mocila, finansijskog mahera koji je smislio prvo IndyMac Bank, pa Countrywide Mortgage fond, da bi preko njih lansirao subprime kredite, deleći ih i šakom i kapom. Kada je ocenio da se kreditni balon naduvao do opasnih razmera prodao je i banku i fond za 470 miliona dolara, bio je proglašen biznismenom godine i ubrzo nestao iz javnosti. Samo godinu i po dana kasnije, kada su svi krenuli njegovim putem, eksplodirala je kriza planetarnih razmera.

Navodim to zato što je britanska vlada, pokušavajući da ublaži stagnaciju posle proklamovanja brexita, obznanila program stanogradnje pod naslovom Help to buy po kojem se sa samo 5 odsto predujma u gotovini može graditi ili kupiti bilo kakva nekretnina. Naglo je krenulo zaduživanje porodica. Druga je stvar to što će ih za godinu ili dve iz zasede dočekati kamate, ali u ovom trenutku bum je ostvaren. Kako kaže Angel Guria, generalni sekretar OECD-a, “konstanta je da svaki bum neizbežno prati trenutak pada i otrežnjenja”.

Praviti novac ni od čega nije nimalo lak posao. On zahteva talenat, pamet, ambiciju i beskrupuloznost. Ekonomista Rodžer Butl piše: “Genije velikih spekulatornih investitora je u tome da uoče promene znatno ranije od drugih. To jeste struka, ali je i fantastična veština balansiranja. Ali proteklih decenija ta veština i mudrost kreiranja finansijskih proizvoda nije doprinela stvaranju već razaranju vrednosti”. Nekada su se preraspodele obavljale pobunama i revolucijama; ostvaren je veliki napredak kada su tu funkciju preuzele izabrane vlasti. Danas taj posao obavlja finansijski sektor bez posedovanja demokratskog mandata. Bogatstvo se može naći koncentrisano na jednom mestu, ali to ne znači da se tu i stvara. Menadžeri svetskih banaka su kao feudalni gospodari, koji nas lažu da su samo oni zaslužni za stvaranje tih brda novca.5

Možda malo umišljam, ali mi odgovara za tezu o plebsokratiji da su se hrišćanske crkve, prepoznavši ponovnu opasnost od nasilja plebsa, što se nešto pitomije naziva i populizmom – našle u prvim redovima otpora sadašnjosti i budućnosti kakve se nude. (Dakako, iz te akcije izuzeta je pravoslavna crkva, koja ima preču potrebu raščišćavanja nekih problema iz srednjeg veka.) Bivši naftaš i današnji Kenterberijski nadbiskup (lider anglikanske crkve) Džastin Velbi inicijator je poziva na generalni remont britanske ekonomije, koji je uobličio londonski think-tank IPPR (Institute for Public Policy Research) i formulisao to u “73 preporuke”. Najznačajnije su: povećanje poreza na nasleđe, dividende i profite korporacija; povećanje minimalnih plata; povećanje javnih investicija; uvođenje radnika u upravljanje kompanijama i energičnije prenošenje vlasti na regije (samoupravljanje?). “Jaz između bogatih i siromašnih”, kaže Velbi, “stalno se produbljuje, naročito u odnosu na nove generacije; to razara našu svest o sopstvenom identitetu. Najveći deo siromašnih čine radničke porodice koje su do skoro pripadale srednjoj klasi”.

Samo tri dana kasnije (07.9.2018) nezaobilazni papa Francisko u intervjuu za vodeći italijanski ekonomski dnevnik Il Sole 24 Ore napominje: “Imamo novi fenomen isključivanja ljudi iz društva. Neki to nazivaju ekonomijom škarta. Onaj ko je isključen nije samo iskorišćen nego i odbačen, smatran otpadom, gurnut van društva. Tako struktuirana ekonomija ubija, a u njenom centru je sticanje novca. Kada u centru nije čovek, kada je novac cilj iznad svih ostalih, kada otpadne etika, konstruišu se strukture siromaštva, ropstva, ljudskog škarta… Stavljanje finansija u epicentar i ispred realne ekonomije nije slučajno: u pozadini je lažna teza da novac stvara novac. Pravi novac stvara se jedino radom. Rad je taj koji čoveku garantuje dostojanstvo”. Ovo su dakako samo pabirci iz opširnog i značajnog intervjua, koji je sam Papa sa dozom humora nazvao “skoro enciklikom” i koji je mene, postojanog nevernika uverio da nisu sve crkve samo “opijum za narod”.

I još nešto: Elon Mask, onaj prebogati fantasta, smislio je iznenađenje čija opskurnost stvara dilema treba li ga shvatiti kao letnju razonodu ili revoluciju – kako njegov autor tvrdi. Radi se o tome da je dotični Mask za 700 miliona dolara otkupio većinski deo ekskluzivnog Bitkoin Koda i smislio da tim putem nanese surov udarac Volstritu uskačući u njegove igre. On veruje da će uspeti da napravi nove velike pare, ovoga puta na račun svetskih finansija i “polako ali sigurno početi da umanjuje ogromno anonimno bogatstvo, nešto kao kada se u pokeru pojavi novi igrač i počne da dobija”. Stvar izgleda skoro komično, ali danas se najveće pare mlate na komediji i glupiranju. Ipak Mask nije Koča Popović, koji je iz obilja imućne porodice otišao u komuniste i partizane da bi stvarao pravedniji svet. Ako uspe, Mask će samo u ličnom interesu menjati objekte svog neobuzdanog bogaćenja.

Za one koji ovakve analize preskaču “jer ih se ne tiču”, ubacio bih zanimljiviji detalj: sve to se u krajnjoj liniji reflektuje na naše plate, bedni život, neuroze i nemaštinu. Svet je globalizovan i ono što se dešava ma gde pogađa i nas – Srbija i Vučić nisu pupak sveta. Ako su u pitanju enormne sume novca što kolaju, pa se čak moraju objašnjavati fusnotama da bi se shvatila njihova pogubnost, onda znači da finansije “kipe” te da se moraju obuzdavati rastom kamata. Taj rast kamata i sve skuplji dolar u manje razvijenim zemljama (a Srbija je jedna od njih) čine njihove dugove još skupljim. Kako bi se vraćali dugovi, moraju se zavrtati slavine opšte potrošnje, gde su na prvom mestu penzije i plate… takva su pravila važeće igre.

Biznis i finansije, 16.09.2018.

Peščanik.net, 18.09.2018.

________________

  1. Bilijarda ili po aglosaksonskoj terminologiji quadrillion je broj sa 15 nula.
  2. Celokupan razvoj najsavremenijih tehnologija zasnovan je najvećim delom na stimulacijama iz budžeta država – dakle parama poreskih obveznika, od kojih se profiti slivaju u privatne kase. Slično tome digitalni monstrumi neviđenih razmera (Amazon, Google…) ili ne plaćaju poreze ili ih svode na minimum preko poreskih rajeva.
  3. Podatke navodi ekonomista Ćezare Imbriani, a zbir nije isti kao onaj IIF-a jer se njegovi podaci odnose na 2018.
  4. Upravo se ovih dana navršila decenija od spektakularnog bankrota Lehman Brothers banke.
  5. Primer kreativnih finansija: glavni menadžer Goldman Sachs banke Lojd Blankfein je sa svojim timom 2001, po ceni od 793 miliona dolara naštimovao Grčkoj bilans tako da zadovolji standarde Mastrihta i stupi u evrozonu, što inače zbog ogromnih dugova ne bi mogla. Već 10 godina Grčka za servisiranje dugova plaća oko 5% BDP-a ili 30% prihoda od izvoza, a dug joj se od 269,3 milijarde 2009. nije smanjio nego povećao na 328 miljardi evra.