Radomir Konstantinović, CZKD, foto: Peščanik
Radomir Konstantinović, CZKD, foto: Peščanik

Tekst je uobličen na osnovu autorovog razgovora sa Brankom Mihajlović za Radio Slobodnu Evropu i objavljen u listu Danas 16-17.3.2002.

Beogradski krug osnovan je u otporu nacionalizmu, koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije. Najpre su me pozvali da pravimo novo udruženje književnika, ali smo odustali od toga jer je ocenjeno da treba obuhvatiti što širi krug intelektualaca. Napravio sam nacrt za nešto što sam nazvao Nova akademija (svakako, antiakademijska, u svakom pogledu), ali ni to nije bilo prihvaćeno. Ideja o Beogradskom krugu rodila se u razgovorima koje smo tada vodili. Tada sam prvi put sreo Miladina Životića, jednog jutra, u prostorijama pozorišta „Duško Radović“. Istom prilikom upoznao sam se i sa Nebojšom Popovim. Sećam se: video sam ga kako, u nekom hodniku, kanapom uvezuje brojeve Republike.

Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror. Zato ne bih ovo nazvao „javnim poslom“. Ovo je bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena bila su zabranjena. U javnosti smo postojali onoliko koliko smo postojali u Borbi. Ona je redovno objavljivala govore održane u okviru ciklusa „Druga Srbija“, kojim je počeo rad Beogradskog kruga, i to svakodnevno. Borba je, između ostalih izdavača, štampala i zbornik Druga Srbija. Taj zbornik priredili su Aljoša Mimica i Ivan Čolović.

Nisam bio pristalica nikakve „platforme“, nikakvog programa. Smatrao sam da ne treba da govorimo kolektivno, programski, dakle bezimeno (anonimno). Nego da svako od nas, ponaosob, pod punim imenom i prezimenom, ima da kaže šta hoće (i šta sme, naravno). U tome smo se složili lako: Beogradski krug počivao je na ideji ličnosti – ili, ako hoćete, na ličnosti kao kategoričkom imperativu. Mislio sam da individualni (ili stvarni) govor ne treba utapati u govor programski, kolektivni (ili apstraktni). Tako je i došlo do „Druge Srbije“. Na svoj način, „Druga Srbija“ (iz subote u subotu u Studentskom kulturnom centru, u strahotno, krvavo proleće 1992) jeste objava ličnosti, trijumf moralne i intelektualne odgovornosti. Ništa nismo planirali, nikakvu temu. Jedino smo se dogovarali o govornicima, od subote do subote. Nalazili smo se najpre u Studentskom kulturnom centru, kasnije u mom stanu. To su bili veliki trenuci za mene. I ne samo za mene. Siguran sam u to.

Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovog nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što vam sad kažem rekao sam pre deset godina, na početku „Druge Srbije“, na dan 11. aprila 1992. godine. Beogradski krug bio je krug spasonosnog prijateljstva, pa je zato, uistinu, bila privilegija naći se u njemu. Mislim na prijateljstvo, kao na privilegiju (valjda najveću od svih privilegija). Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu od privilegije prijateljstva. Stvar prijateljstva je fundamentalno manjinska stvar. Mislim – fundamentalno tvoračka stvar: u marginalnosti je duša istorije. „Druga Srbija“ – dakle Srbija evropska – jeste marginalna Srbija, i dan-danas, i upravo kao takva, marginalna, jedina moguća budućnost Srbije.

Koliku je snagu tada imala Druga Srbija? Velika sala Studentskog kulturnog centra bila je svake subote dupke puna. Mnogi su morali da stoje. Uza zidove. U vratima. Dolazili su, naravno, da čuju nešto što još nisu znali. Da čuju ljude od istinskog autoriteta. Ali, dolazili su takođe da čuju i ono što su znali, a što je stvar ne manje važna, velika stvar: dolazili su da čuju kako ono što je njihovo, najdublje njihovo, ali bez glasa, zadržano u nemosti, eto, ipak progovara, kako se materijalizuje u govor. Bilo je to svojevrsno posvećivanje u javnost, jedino mesto gde je, u proleće 1992. godine, moglo da se govori. Bilo je to veliko posvećivanje u govor. Nešto kao rađanje govora. To je bilo veoma značajno, to slušanje onoga što se već znalo, što se zna, i što postaje, ako se ponavlja (i to pod pretnjom kazne, u policijskom okruženju), neka vrsta rituala, nešto što se ritualizuje. To, svakako, nismo mogli planirati. To je zavisilo od svakog govornika. Nešto nepredvidljivo, i nešto neodoljivo. Jer je neodoljivo ono što je nepredvidljivo.

Doživeo sam ja tu silu neodoljivosti, silu „Druge Srbije“. Snaga „Druge Srbije“ bila je prevashodno moralna snaga, što će reći snaga manjine koja dolazi do samosvesti (i samopoštovanja) usred opšte moralne i fizičke bede. U izvesnom smislu bila je to zavera, ona najteža, jer je valjda najbitnija: zavera protiv terora predubeđenja. Rekao bih da je to zavera manjinske racionalnosti protiv većinske iracionalnosti. (Jer totalitaristička strahovlada bila je, i ovde, strahovlada iracionalnosti: nacionalistička svest, tako svemoćna u ovo doba, jeste izrazito iracionalna svest, odnosno ne-svest ili „svest“ predubeđenja.) Mi smo, kao ljudi ove manjinske svesti, bili za većinsku svest izdajnici. Tako su nas optuživali. Ali, istinu govoreći, u odnosu na tu svest zaista smo to i bili. Na prvoj sesiji „Druge Srbije“ Filip David odgovorio je na optužbe da smo izdajnici rečima nezaboravnim. Evo tih reči: „Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici sistema koji priziva rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veličine u isti mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji, u takvom sistemu, najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek“.

U ovim Davidovim rečima ja vidim samu suštinu Beogradskog kruga, ali takođe i stvarnosti u kojoj su one izrečene. Šta smo mogli drugo da radimo nego da (i to svako od nas ponaosob) branimo svoju moralnost? Odbrana morala, to je poslednja odbrana. Moral je poslednje što ostaje sirotinji. Čitao sam negde u vezi s našim radom, da je malo koristi (tako je to rečeno, od reči do reči) od „lepih duša“. Te „lepe duše“ pozajmljene su od Hegela, iz njegove Fenomenologije duha. To su duše neučestvovanja u svetskim stvarima, duše zaokupljene isključivo sopstvenom moralnošću. Zar Miladin Životić – lepa duša? Onaj koga su, bolesnog, vukli kroz tunel ispod sarajevskog aerodroma, kada je s najboljim ljudima „Druge Srbije“ išao u pohode tom stradalnom Sarajevu, usred rata, pod granatama? Neću da pitam gde je, za to vreme, bio taj kritičar „lepih duša“. „Lepe duše“ „Druge Srbije“ („mondijalisti“?!): Gojko Nikoliš, Sima Ćirković, Dušan Makavejev? Ili, možda, još: Milovan Đilas, Vladimir Pogačić, Đorđe Lebović, Ljubiša Rajić? I još: Veljko Milatović, Mirko Tepavac, Goran Marković, Laslo Vegel, Aleksandar Nenadović, Bogdan Bogdanović, Latinka Perović, Nenad Daković, Milorad Belančić, Slobodan Inić?

„Demokratski nacionalizam“? U duši demokratskog nacionalizma je Ravna gora, ona iz slogana „Ravna gora pobediti mora“, kojim je dr Vojislav Koštunica pozdravio Ravnogorce u selu Ba, 8. maja 1995. godine. Tada je on rekao da su „ciljevi Ravnogorskog pokreta bili […] oslobodilački, ciljevi komunističkog pokreta zavojevački, porobljivački. Ravnogorci su se borili da svoj narod oslobode. Komunisti su hteli da svoj narod porobe. […] Kako je Ravnogorcima cilj bila sloboda, oni su težili da se za nju izbore, da je osvoje primernim sredstvima. Ta sredstva su bila demokratska a ne nasilnička“. Četnici Draže Mihajlovića su „bili rukovođeni težnjom da svaki život sačuvaju“, jer je „svaki ljudski život dragocen“. Svaki, sem života dr Sime Miloševića i Ivana Gorana Kovačića. Dr Sima Milošević, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta, bio je ranjen na Sutjesci; Ivan Goran Kovačić (pesnik „Jame“, treba li to da kažem?) nije hteo da ga ostavi, pa su ga zajedno sa Simom Miloševićem našli četnici i zaklali („jer svaki je ljudski život dragocen“) u selu Vrbnica, nedaleko od Foče, sredinom juna 1943. godine. Moja ulica nosila je ime Sime Miloševića. Sad je to ime izbrisano. Ali zato će jedna druga beogradska ulica dobiti ime jednog drugog doktora, a to je doktor Svetislav Stefanović. On je u nacističkom Srpskom narodu godine 1942, na Božić, apelovao „za uključenje Nove Srbije u novi poredak Evrope, koji se stvara u borbi ujedinjenih naroda Evrope protiv anglo-amerikanske i anti-evropske plutokratije i judeo-masonske internacionalne lažne demokratije“.

U kom drugom gradu Evrope ulice dobijaju imena nacističkih ideologa? Ovo je pitanje za nacionaliste (pa i one „demokratske“, svakako), pitanje važno, i to zato što odnos nacionalista prema zločinima (i zločincima) iz najnovijeg vremena, iz epohe razaranja Jugoslavije, može da se razume samo u vezi s njihovim odnosom prema zločinima i zločincima Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Mislim da srpski nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopstvenim zločinima.

Da završim. Ako vas pitaju šta je „Druga Srbija“ (šta je bila, šta jeste, šta će biti), slobodno recite: „Druga Srbija“ je Srbija koja se ne miri sa zločinom.

Iz knjige, „Druga Srbija 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002, str. 15.

Peščanik.net, 19.05.2002.

Srodni link: Ivan Čolović – Rađanje Beogradskog kruga

DRUGA SRBIJA