Godina 2009. počela je neočekivano uzbudljivo. Ona bi svakako bila dovoljno uzbudljiva i bez iznenađenja. Naime, niko razuman ovde se nije nadao da će vlasti umeti da se nose sa krizom koja se iz druge polovine 2008. prenela i u 2009. Sve što ovdašnji visoki državni službenici umeju svodi se na gledanje u nebo u iščekivanju da nevreme prođe. Samo po sebi, već je i to previše napeto.

Jednako napeto, sva je prilika, bilo bi i bez pomenute krize novca. U potpunom raskoraku sa stvarnošću, ovdašnja politička elita, izdvojena u zasebnu i spram ostatka društva prilično homogenu klasu, sposobna je da zasada uspešno štiti samo vlastite interese, mahom na štetu preostalog društva. Ni taj klasni sukob ne može se posmatrati s blaženim mirom.

Ali, ništa od toga nije nas iznenadilo. Godinu 2009. neočekivano i zaista nepotrebno dodatno uzbudljivom čine dva, reklo bi se marginalna slučaja – „Slučaj Peščanik” i „Slučaj Ivančić”.

Kad kažem ovde ili ovdašnje, mislim i na Srbiju i na Hrvatsku, i na hrvatsko i na srpsko, koje je dugotrajna zajednička istorija učinila toliko sličnim da nijedan očajnički pokušaj da se istaknu razlike i dalje ne proizvodi primetne rezultate.

S razlogom se može pretpostaviti da je zasada pokretač nesuvislog niza događaja u oba slučaja – država. Razbijanje kola urednice Peščanika valjan je argument za takvu tvrdnju. Ponašanje glavnog urednika Novog lista, te njegovo glupavo objašnjenje da nije reč o oduzimanju prava na rad Viktoru Ivančiću, nego, naprotiv, baš želja da se bivšem Feralovom novinaru pomogne u nevolji – takođe. Ako bi neko sad pomislio da umešanost države u oba slučaja treba detaljnije objasniti, možemo i o tome, ali drugi put, na nekom drugom mestu.

Ovde me zanima sledeće: šta nam o tim državama, hrvatskoj i srpskoj dakle, govore ti slučajevi? Ili: šta nam oni kažu o ljudima koji vode te dve države? Najmanje dve stvari, rekao bih: njihovo ponašanje ne može se objasniti ako se pođe od pretpostavke da oni postupaju racionalno; u ostvarivanju svojih interesa oni ne prezaju ni od toga da, pokrenuvši aparate sile, fizički ugroze osobe koje im smetaju.

Što se prvog tiče, pokušajte da zamislite na koji bi to način Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, s jedne, te Viktor Ivančić, s druge strane, mogli da nanesu štetu ljudima koji vode Srbiju, odnosno Hrvatsku. To se ne da zamisliti. Otuda, racionalno gledano, nema nijednog prihvatljivog razloga, ni sa ove ni sa one strane prava i pravednosti (pretpostavljam ovde da i kriminalci mogu biti vođeni racionalnim razlozima), da oni budu napadnuti, to jest da im se fizički onemogući da rade.

U kom to onda polju oni nanose štetu ovdašnjim režimima? Recimo, jednostavno, da im ruše ugled time što pokazuju da očajno loše rade posao za koji su izabrani da ga obave. Dve stvari su bitne: prvo, pokazalo se da narušeni ugled ni najmanje ne narušava šanse za pobedu na sledećim izborima; drugo, sva je prilika da obavljanje posla za koji se neko kandiduje uopšte nije razlog za kandidovanje (naime, motivi mogu biti razni – ostvarivanje ličnih interesa, uživanje u moći… šta god), te onda ni činjenica da se taj posao loše radi nema veliku težinu. Odatle sledi da je, racionalno posmatrano, za osobe na vlasti nebitno to što im neko šteti ugledu.

I zato moramo preći u sferu iracionalnog. Tu je sve moguće, ali zarad jednostavnosti, pretpostavimo dakle da bi, pored moći, osobe na vlasti da uživaju i u ugledu koji se vezuje za pozicije na koje su izabrani. Nije dakle dovoljno da ostvare svoje lične praktične interese tako što će zloupotrebiti svoj položaj, oni bi i da ih građani, a posebno oni koji javno istupaju, poštuju. Ako poštovanje izostane, ako umesto poštovanja usledi kritika, upotrebiće sva sredstva koja im stoje na raspolaganju da se kritičari uklone.

Umesto poštovanja, ugleda, ovde bi moglo da stoji bilo šta, sfera iracionalnog izmiče racionalnom poimanju; uznemirujuća je zapravo zloupotreba mehanizama države za zadovoljavanje razumu nepojmljivih želja i potreba. I „Slučaj Peščanik” i „Slučaj Ivančić” pokazuju da se i srpska i hrvatska država ponašaju nerazumno, što živote običnih građana koji žive u njima čini krajnje neizvesnim. S druge strane, država koju njen građanin nije u stanju racionalno da pojmi ne može pretendovati na njegovu lojalnost. Ona će zato njegovu poslušnost morati da obezbedi prisilom. I eto nas na korak do totalitarne države, u čijem ideološkom sklopu jednu totalitarnu ideologiju nije zamenila druga, niti je to mesto ostalo prazno: njega sada ispunjava neobjašnjivo, svojevoljno ponašanje osoba na vlasti. A tu više ni nacionalizam, ni tržište, ni šta god što bi moglo da opravda režim nije više od pomoći, ni građanima ni državi – ostaje dakle samo puka sila.

A možda uopšte nije reč o iracionalnom, nego o nečemu mnogo gorem. Možda imamo posla s državom koja je, u metežu ratova i tranzicije, mutirala i više ne zna gde počinju a gde završavaju njene ingerencije. Drugim rečima, moguće je pretpostaviti da izvesna racionalnost ipak postoji i da se ispoljava u isprepletenosti delovanja države sa interesima ispoljenim u domenima u kojima država ne sme vršiti uticaj, te se zato sve odvija izvan vidokruga običnih građana. Ono što oni ipak mogu vide jesu samo površinske, naizgled apsurdne, manifestacije jednog takvog izopačenog stanja.

Kako god, sa stajališta građanina, svejedno je da li je reč o iracionalnim ili njemu nedostupnim, te otud nepojmljivim razlozima za postupanje državnih službenika, jer u oba slučaja on je jednako ugrožen.

E-novine, 04.02.2009.

Peščanik.net, 16.02.2009.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)