Dušan Jovanović
Dušan Jovanović, foto: Tone Stojko/SLOGI – Gledališki muzej

U novogodišnjoj noći je u Ljubljani umro Dušan Jovanović.

Zakasnila sam na predstavu, i riđi čovek me je, jako ljut, zadržao kod pozornice. Onda je našao sekundu kad se moglo, i gurnuo me na pod u velikoj sali Studentskog kulturnog Centra u Beogradu, gde je sva publika sedela. Tako sam se upoznala sa Dušanom Jovanovićem. Ne sećam se više da li je to bila Misa u A molu Ljuše Ristića, ili Karamazovi Dušana Jovanovića, iste, 1980. Od tada, ne sećam se nijedne Dušanove predstave koju sam gledala, u Beogradu, Skoplju ili Ljubljani, a da posle nije sledila noć rasprave sa onima sa kojima sam ju gledala. Fenomen je bio opšti: posle njegove predstave – bila je premijera – Tartifa u SNG u Ljubljani, publika se u hladno zimsko veče nije mogla razići, nego se u grupama stajalo ispred pozorišta i raspravljalo.

Nekih dvadeset godina bio je u mome svetu samo bog pozorišta, a onda smo postali prijatelji. Našli smo se u Ljubljani, u grupi koju su okupili on i Nikola Damjanić, da bismo napravili srpski kulturni centar. Ideja je bila da se načini nešto što ne bi bio folklor, društvo razočaranih, oficirski sevdah, poslovno-nacionalistička klika ili jugoholičarski klub. Ime se dugo vremena nije moglo naći. I onda je Dušan predložio da uzmemo, ako nam dozvoli Mira Miočinović, ime Danila Kiša. Ona je dozvolila, i dobili smo puni smisao, motivaciju, nadahnuće. Zanima nas srpska kultura, otporna na nacionalizam, savremena i nekada savremena, živa, alternativna, urbana, neinstitucionalizovana. Nikad nećemo dobiti novce za opanke, mrzeće nas na obe strane, srpskoj i slovenačkoj, voleće nas svi sa kojima tako dobro sarađujemo – sa makedonskim, albanskim, hrvatskim, bosanskim društvom, jer su sva različita od većine srpskih društava. Nedavno je ljubljanski gradonačelnik Zoran Janković dao prostorije srpskim društvima – jedino SKCDK, Srpski kulturni centar „Danilo Kiš“ nije bio pozvan. A nova generacija sada vodi SKCDK uspešnim stazama izdavaštva, bilingvalnih izdanja, prevođenja, književnog stvaralaštva „drugih“ – još uvek ponajviše bez novca.

Dušan je, dajući ime, napravio program, poetiku, izrežirao našu budućnost. Na svakom sastanku bi nas izgrdio, pohvalio, predložio najneočekivanije, ludo nas zabavio – nekih petnaest godina. Svake godine smo u februaru priređivali neki događaj, za rođendan Danila Kiša. Dušan je učestvovao, prisustvovao, dovodio slavne. U februaru 2020. nam nije uspelo, sve se zatvorilo…

U stvaranju ozbiljnih podloga za srpsku kulturu Dušan i Nikola Damjanić bili su vrlo uspešni: ključno su uticali da se do pravoslavne crkve izgradi „pastoralni centar“. Zbog svađa u crkvenim krugovima, centar je godinama bio zatvoren… Neko vreme pojavljivao se oglas za Airbnb i apartman „Triglav“, ponekad se tamo priređuju svadbe… Za SKCDK tu nije bilo mesta, a nismo se ni trudili.

Sve do prošle godine, svraćao je Dušan do nas (Bože i mene) u svojim šetnjama po Tivoliju. I svaki put bi za njim ostala rasprava koju je izazvao. Posebno sam mu zahvalna za pogovor za slovenački prevod Ravnoteže. U njemu je napisao da ga je moj roman konačno ubedio, i da je postao feminista. I jeste. Novost i promena bili su mu uvek najvažniji, bez obzira na sve što je postigao, na nagrade, na pozorišta koja je stvarao (Pupilija…, Glej, Slovensko Mladinsko Gledališče), na slavu. Njegova poslednja knjiga, autobiografija Na stara leta sem vzljubil svojo mamo (Pod stare dane zavoleo sam svoju mamu), 2018. je ostrvo čuda, puno vulkana, vodopada, mirisa i zvukova, šareno i uzbudljivo. Nemoguće mu je naći para u poplavi biografske i autobiografske književnosti koja se u poslednje vreme rascvetala u Sloveniji, a bogami i šire. Za razumevanje epohe i prostora, morala bi biti prevedena na mnoge jezike.

Vreme je odlazaka, i prvi odlaze najbolji, ostavljajući nam pre svega osećaj krivice: Lazar Stojanović, Borka Pavićević, i sad Dušan Jovanović. I zato, dok nam je dato, pišimo, pišimo, pišimo o njima.

Peščanik.net, 04.01.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)