Nećemo više da nam DJ iz Ćacilenda pušta preglasnu i jednu te istu muziku, hoćemo da uživo nastupe takozvana Diva i Div-junak, Đorđe Ćaci David, a da nam recituje Petar Božović, kome se, dok je primao nagradu od takozvanog Gage, otelo da je bilo dosta rušenja, čime je, uza svu predostrožnost tj. priklanjanje klišeu, stao uz skute najvećem graditelju svih vremena; g. Božović jeste bio miljenik publike, i pozorišne i filmske, i ako je sad izgubio jednog gledaoca, mene, nikom ništa, ali vokalni solisti bi napokon imali publiku, koja bi im unutar Ćacilenda klicala i koja bi zacelo igrala uz čarobnu muziku sa kak se veli stejdža, jer su žitelji Ćacilenda zaigrali i uz muziku sa nosača zvuka: čim su prepoznali da je majstor DJ pustio kolo, koje je naša najveća radost i koje je središte našeg jedinstvenog identiteta, uhvatili su se za ruke neradničke; potrefivši nakon neznatnog teturanja ritam, cupkali su složno – gledaj, uljeskinjo, koliko je život lep, gledaj kako igraju oni kojima je država uzvratila ljubav!
Dijana Hrka nije dočekana raširenih ruku, starosedeoci Ćacilenda ne žele dođoše, to je zlatno pravilo domorodaca svuda u svetu; ovi naši, koji su pustili korenje i kroz nekadašnje cvećnjake u Pionirskom parku i kroz asfalt pred Skupštinom, smatrali su – isto, gle, kao i policija – da nema više mesta u njihovoj domovini.
Ipak je danas, vidim, majka ubijenog Stefana dobila nužni smeštaj u nekoj bescarinskog zoni, odeljena je metalnom ogradom od studenata koji žele da uče, a jedini vidik joj je dunklplava falanga, neumorna i neprebrojna: policajci pod punom opremom danonoćno već deset meseci bdiju nad spoznajnim procesom. Uvereni da ćaci vredno uče i pišu zadaću, nikad se ne osvrnu ka bijelim čadorima, uvek kroz vizir gledaju ka Cvetku, sve do one pumpe u Malom Mokrom Lugu kod koje moraš ili levo ili desno; bilo kako bilo, štrajkačici je, koliko god se moglo, udovoljeno, i može se Ursuli odrešito raportirati: osobi koja, iskreno, jeste persona na svaki način non grata, ipak smo dozvolili da štrajkuje glađu tamo gde je naumila: pred zgradom najvišeg zakonodavnog tela.
Ali se ispred zgrade najvišeg zakonodavnog tela, a iz srca Ćacilenda, satima, do duboko u noć, ori, tako se kaže, muzika sa najjačeg ozvučenja koje je ijedna paravojna formacija igde u svetu imala (a to sve ja kupio, i meni slični); majka koja štrajkuje glađu može da odvrati pogled od razigranih ćacija, dok su ovi u kolu, ali nema tih čepića za uši koje je mogu odbraniti od buke: loop je oličenje i jedna od omiljenih metoda torture.
&
Ko je smislio da se štrajk glađu proprati besomučnom i bezdušnom muzikom?
Voleo bih da sam bio u odabranom društvu kad je neko to izustio, i da sam video ko je sve, iskreno, zadivljeno i radosno uskliknuo „to! to ćemo!“; uglavnom se dežurni muzički urednik, ko god da je, opredelio za muziku ekstremno rodoljubnu, muziku krvi i tla, preovlađuju pesme sa Kosova i o Kosovu, ali ima svega, od razigranih delija, preteča današnjih navijača našeg najtrofejnijeg tima, do beogradskih dama koje su klekledoleklekledolepasebogumole, lajtmotiv je „Marš na Drinu“, ne znam bi li Stanislav Binički želeo da se njegovim maršem naudi majci koja oplakuje sina, ali tu su i pravoslavne pesme od kojih mora da podilaze žmarci Njegovu svetost, ako gleda pastvu na „Informeru“ i na drugim pravoslavnim kanalima, izgubićemo blagoslov Svetog Save budemo li se delili, preti nam naš verski vođa, a nije mu, još uvek blagoslovenom, prošlo kroz glavu da poseti sestru u Hristu o koju se svetovna vlast opako ogrešila, i tek će da se ogrešuje. E moja Njegova (Tvoja?) svetosti, zar psalam ne kaže „srce je mudroga u kući gdje je žalost“? A ta je kuća šator na obodu zemlje ćacijanske.
&
Ne znam sve pesme kojima DJ Ćacilenda nemilosrdno obasipa i kordon, i nesrećnu mater, i građane s ove strane gvozdene zavese, ali se u ludačkom kolopletu pominju i česnica, i crkveni blagdani, a jedna se numera efektno završava rečima „i Hristos se rodi“, imao se rašta i roditi, sigurno bi se ukazao na ćacijadi; takozvani Leka blagoizvoleo je reći – dok je Ćacilend bio puštan u svečani pogon, kad su se u novoj nastambi šepurili ratni zločinci i crvene beretke – kako bi Đinđić, da je živ, zacelo bio u Ćacilendu, pa ko ne bi voleo da bude u društvu svojih ubica, tako bi i Sin Gospodnji uživao u prizoru gde besprizorni muče nekoga ko se žrtvuje za istinu: u Ćacilendu je pokušaj ubistva muzikom, mislim da znam ko je nalogodavac, ali ko su saučesnici, ko su izvođači i podizvođači? O komandantima nacističkih lagera sve se znalo, pa i generalije čuvara, ili gasnih komornika, a sve zahvaljujući nemačkoj pedanteriji i obožavanju takozvane evidencije, hitlerovci su ostavili silesiju dokaznog materijala o sebi jer su obožavali fotografiju, a bezdušnici iz Ćacilenda neće ni na koji način biti ni kažnjeni, ni žigosani zbog onoga što rade.
&
Rado bih rekao „nema sile u gradu iznad komunalne policije“: čim se prvi građanin bude potužio na larmu koja remeti i popodnevni zasluženi odmor i sate koje medicina preporučuje za najzdraviji i najdublji san, u Ćacilend će uleteti komunalci, kojima će pomoći i „Beli“, i sanitarni inspektori, jer je muzika iz Ćacilenda nehigijenska, pa će muzički maraton biti naglo prekinut i o incidentu biće sastavljen krasan zapisnik, nakon kojeg biće preduzeti koraci i mere, zar ne?
I dok se blagoudaljavam od onih koji ne daju da im se iz duše uzme Kosovo, a dušu koja je na periferiji njihovog logora hoće da satru, sretnem poznanicu i od nje čujem kako je u „Ćirilici“ najdraži gost obznanio da se već tri dana traga za dvojicom snajperista. O kojima se zna, zna se ko zna, i ko su im mete i ko im je dao po trideset zlatnika… Pre neki dan sam gledao mog dobrog znanca sa Festa, Edvarda Foksa (pa neka je glumac zaboravio i nas, i ono što smo do jutra svirali u pok. hotelu „Jugoslavija“, ja ga knjižim kao poznanika i to naglasim kad god ga vidim na širokom platnu), igrao je atentatora, Šakal mu je bilo tajno ime, i policija se dobrano pomučila da ga otkrije i osujeti, a sad kod nas dva šakala, nije šala, drugo, francuska se policija cela bila posvetila lovu na snajperistu, a naša policija, sirota, mora i da čuva Ćacilend, i da hapsi, i da preti, i da zlostavlja, i da vija mirne demonstrante, i da ih čašćava bojnim otrovima…
Bio bi sevap da ova dvojica grešnika in spe, koji bi da za šaku dolara liše života neku dragocenu osobu (ili više osoba?) budu opkoljeni i da budu izloženi zvučnom topu izbliza, pa da naš MUP ponosito objavi: „E sad smo imali, sad smo i raspakovali i upotrebili zvučni top, naše oruđe dočekalo je svojih pet minuta.“
Peščanik.net, 04.11.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
