Delfi 2015

Delfi 2015

Anica Savić Rebac je svoje najrevolucionarnije delo ostavila u nedovršenom obliku – ali jedino ako to gledamo u okviru njenih iskazanih namera da obradi teorijsku estetičku misao Evrope zaključno sa Renesansom, a istoriju filosofije ljubavi sve do modernog doba. Reč je o Antičkoj estetici i istoriji književnosti, koju je posle njene smrti uredila njena učenica Ljiljana Stanojević (docnije Crepajac), a izdala ju je Kultura, 1955. Trideset godina docnije, Darinka Zličić sa Univerziteta u Novom Sadu je, u saradnji sa prof. Ljiljanom Crepajac i sa mnom, pripremila novo izdanje ove knjige, sa manjim popravkama prvog izdanja. Prof. Ljiljana Crepajac i ja smo dodale, ona „Uvodnu reč“ i ja „Uvodnu studiju“, a Književna zajednica Novog Sada bila je izdavač.

Nemam nameru da ponavljam ono što sam o toj izuzetnoj studiji imala da kažem pre trideset godina. Tada je moj način razmišljanja i pisanja bio obeležen savremenim teorijama i težnjom da se i pomoću njih izrazi suprotstavljanje ograničenjima društva u kojem sam živela: ne mnogo različito od težnje Anice Savić Rebac (i mnogih drugih) da odoleva ograničenjima njenog vremena. Meni je mnogo pomagao teorijski okvir u kojem je život autora koje sam izučavala – a povremeno i uživo branila od pritisaka državnog aparata – bio odvojen od autorskih tekstova. Između autora i njegove (ponekad krivične) odgovornosti i teksta umešao se čitalac, konkretan ili generički, čitanje kao beskrajno veliko područje interpretacija, autorstvo samo bilo je pod pitanjem… Naravno da je ovakva odbrana u slučajevima verbalnog delikta bila manje ili više uspešan trik: no za one malo kraćeg pamćenja ili sa malo previše idealistički usađene vizije prošlosti, ostaje ključno pitanje – zašto je ondašnjoj državi bilo potrebno da kontroliše šta pišu pesnici? Upravo tu su se stvari promenile tako da je neko ko je učestvovao u prilikama i neprilikama oko slobode izražavanja i njenog društvenog smisla, docnije morao da ozbiljno promisli svoje angažmane. Kada pesnici počnu da pišu stihove sa kojima nepesnici umiru na frontovima, stvari se sa čitaocem, tekstom i autorstvom temeljno menjaju. Nijedan zajednički razdelitelj umetničke reči i dela i stvarnosti više nije nepobitan. Odgovornost, međutim, jeste.

U slučaju Anice Savić Rebac, osetljivost za odgovornost nikada nije bila sporna. Bila je socijalistkinja i antifašistkinja, nije prihvatala ni patrijarhat, ni monarhiju, ni docnije kvislinge odnosno četnike u Srbiji. Rebeka Vest, koja je tri godine vredno učila za svoju posetu kraljevini Jugoslaviji, koju je htela da vidi i opiše pre nego što je osvoje nacisti (to daje kao cilj svog putovanja), išla je u Skopje samo zato da tamo upozna Anicu Savić Rebac. Priča je poznata, sa sve genijalnim vodičem Rebeke Vest, Stanislavom Vinaverom. U razgovorima dve žene, koje će se još deceniju dopisivati, čita se možda najbolje Anica Savić Rebac, čiji šarm, lakoća, duhovitost, kozmopolitizam, filosofska oštrina, naučni rad, pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se razdvoje – naročito ne na biografiju i na nauku+stvaralaštvo. Imam naime utisak da je sudbina Anice Savić Rebac, a posebno njeno samoubistvo skrenulo pažnju i doprinelo da se izgubi mnogo vremena i prilika za dostojno prikazivanje izuzetnog doprinosa ove žene. Prvo, nije se napravio nijedan prevod njenih dela – ono što je Anica Savić Rebac sama znala i htela da radi: prevela je svoju doktorsku tezu da bi o njoj debatovala sa drugim stručnjacima, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski sa istim ciljem, prevodila je celog svog života. Između ostalog, jugoslovenske partizanske pesme, da zapadni svet upozna sa živom usmenom tradicijom i okolnostima koje su je podstakle. Njena knjiga o pretplatonskoj erotologiji, jedinstvena kombinacija filosofije, filologije i antropologije, nije odmakla dalje od očiju ljudi sa kojima je htela raspravljati. U mlađim generacijama istraživača antike pojavio se termin erotologija i u značenju filosofije ljubavi, ali bez navođenja njenog imena. A ona je termin izvadila iz profesorskog „separea“ u kojem je označavao naprosto antičku pornografiju, i dala mu filosofsko dostojanstvo.

Kada je u pitanju Antička estetika i nauka o književnosti, stvari su još grublje nepravične i neopravdano potisnute: ova knjiga je smeli upad u negirano i zapostavljeno područje, protiv teza uticajnog Benedeta Kročea. Anica Savić Rebac naime traži izrađenu estetičku teoriju ne samo među filosofima – posebno naravno kod Platona, nego i kod autora pred kojim zastaju sve ugrađene, potisnute ili naprosto spolja preteće cenzure autora u mnogim istorijskim trenutcima – kod Aristofana. Mihail Bahtin se, recimo, iz razumljivih razloga, nije usudio ni da ga pomene, premda je izučavao smeh i o njemu teoretisao. Aristofan ima imanentnu estetsku teoriju, direktnu književnu kritiku, i uz to je pesnik – možda najveći lirski grčki pesnik, kako je to mislio Milan Budimir. Trebalo je samo imati smelosti da se čita. Čitanje Anice Savić Rebac povezuje apstraktnu umetnost (Pita Mondrijana) i Platonove ideje, a u čitanju Aristofana ukazuje na ono što je u osnovi svega što je pisao – atinsku demokratiju. Politička, odnosno demokratska relevantnost estetike kosi se sa svim navikama estetiziranja sve do danas, ali i sa onim nesrećnim uguravanjem estetike u partijske kalupe…

Pa ipak, knjiga nije ponovo objavljena trideset godina, i zajedno sa Pretplatonskom erotologijom, kružila je u kopijama među studentima: bilo je potrebno da se nađe nekoliko žena, pa da se knjiga pojavi u seriji svih njenih knjiga. U međuvremenu, 1974, prevedena je u Nolitu Teorija o lepom u antici Ernesta Grasija (Grassi), objavljena 1962. na nemačkom. Zbog čega je prevedena, i zašto istovremeno sa tom knjigom nije preštampana knjiga Anice Savić Rebac?

Ernesto Grasi, nekoliko godina mlađi od Anice Savić Rebac, umro je u dubokoj starosti, 1991, i njegova karijera nije nikada zaustavljena, čak ni usporena: rođeni Italijan, posle studiranja u Italiji preselio se u Nemačku; bio je otvoreni obožavatelj nacizma, profesor u Frajburgu, Berlinu i Minhenu, osnivač instituta za humanistiku Institutum studiorum humanitatis, 1942. Kada se institut sa takvim imenom početkom devedesetih stvarao u Ljubljani, primetila sam da nije dobro da ima isto ime, ali su me prvaci projekta preglasali – i bili su jedini kod kojih sam mogla da se zaposlim. Grasi je lepo preživeo rat, slikao se na govornici u Berlinu pod zastavom sa kukastim krstom, i ostao na svom profesorskom položaju. Njegova knjiga, koja se ne bavi naukom o književnosti, sadrži umereno kritičko raspredanje o promenama umetničkih zahteva i izvesno nije zanemarivo delo. U poređenju sa radom Anice Savić Rebac, deluje usko i zamorno. Kako je bilo mogućno da se sredinom sedamdesetih, u doba obračunavanja sa nacionalistima i „liberalima“ u Jugoslaviji i u doba grubog stezanja slobode izražavanja prevodi i objavi knjiga jednog naciste, a gura se u zaborav knjiga jedne antifašistkinje, socijalistkinje i znatno originalnije autorke? Ima li smisla pitati svedoke i uticajne učesnike toga doba? Verovatno ne: ostaje paradoks da su bili osetljivi na svaki nagoveštaj problematizacije demokratije, čak i antičke, a da su na miru ostavljali praznjikavo teoretisanje okolo estetike. Partijski larpurlartizam? Posao potiskivanja Anice Savić Rebac u zaborav obavljao je sa mnogo zlobe jedan njen učenik, Miron Flašar, dok su drugi njeni učenici i čitaoci činili neku vrstu sekte, uglavnom dalje od vlasti i institucija. Njihov rad o Anici Savić Rebac je, razumljivo, doživljavao i doživljava sličan tretman. Ostali deo nauke i kulture mogao je sebi dozvoliti naduto i prostačko neobraćanje pažnje.

Anica Savić Rebac više nego ikada zaslužuje ponovno čitanje u kojem bi životna priča nužno obuhvatila njena naučna, književna i prevodilačka dostignuća, ono što i danas izaziva novu misao. Možda tek razumevajući njene intelektualne domete, možemo zaista razumeti zašto se ubila.

Peščanik.net, 21.09.2015.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.