Izjava patrijarha Porfirija kako veruje da će se naći neka mogućnost za zajednički život Srba i Albanaca, naišla je na pozitivne komentare u javnosti. Patrijarh zapravo nije rekao ništa spektakularno i trebalo bi da su ovakve i slične izjave o mirnom suživotu različitih etničkih grupa nešto normalno i uobičajeno, kada su u pitanju verski poglavari. Ali do nedavno nije bilo tako. Sećamo se izjava prethodnog patrijarha Irineja o Kosovu kao zemlji koja je „natopljena našom krvlju“, te da stoga „ne mogu oni njome vladati“ ili o načelu da „ono što je silom oteto, silom se i vraća“. U tom kontekstu, nakon poruka o Kosovu kao smeši zemlje i krvi, gde trijumfuje zakon jačeg – nekada Srba a sada Albanaca – Porfirijev nastup jeste izvesna promena, ali ipak treba biti oprezan.
Pre samo tri meseca patrijarh je rekao da ima razumevanja za istopolne zajednice i njihov nerešeni pravni status, ali je nedugo nakon toga usledilo saopštenje Sinoda SPC u kojem se crkveni vrh protivi donošenju Zakona o istopolnim zajednicama. Zato treba sačekati predstojeći sabor i videti na koji će se način govoriti o Kosovu. Ako prevladaju miroljubivi tonovi, onda bi se moglo reći da su na delu značajnije promene u SPC, kada je u pitanju kosovska problematika, bar na nivou zvanične crkvene retorike. A to ne bi bilo malo, u poređenju sa prethodnim uznemirujućim izjavama, kletvama i ratobornim zavetima.
Patrijarhova izjava je data nakon pravoslavnog Vaskrsa, koji je čestitao i kosovski premijer Aljbin Kurti. Ali, kako je primetio Živojin Rakočević, Kurtijeva vaskršnja čestitka, pre svega, nije bila upućena pravoslavnim vernicima na Kosovu nego u Albaniji. Rakočević je ovo zaključio na osnovu formulacije iz Kurtijeve čestitke koja glasi ovako: „Sa ljubavlju jedni prema drugima, prema našoj domovini i našem jeziku“. A koja je, tvrdi Rakočević, citat iz opusa pravoslavnog albanskog episkopa Fana (Teofana) Nolija Stilijana (1882-1965). No, ko je bio episkop Fan Noli?
Prema istoričaru i albanologu Peteru Bartlu, tokom svoje crkvene karijere, a naročito od kada je izabran u zvanje episkopa na teritoriji SAD 1919, Noli se „više bavio politikom nego crkvenom službom“. Osnivač je albanskih nacionalnih udruženja „Zakletva“ i panalbanske federacije „Ognjište“, koja je odigrala određenu ulogu u osnivanju države Albanije. Bio je poslanik u albanskom parlamentu i ministar spoljnih poslova, da bi jedno kratko vreme, tokom 1924, obavljao i funkciju premijera. Zemlju je napustio zbog sukoba sa autoritarnim Ahmedom Zoguom (koji se 1928. proglasio kraljem Albanaca), boravio u raznim evropskim zemljama, a od 1945. se trajno vraća u SAD, gde je i umro. Tokom svog života episkop Fan Noli se oprobao kao pisac drama, pesama, istoriografskih knjiga i bio ubeđen, kaže o njemu Peter Bartl, „u svoj misionarski značaj za albanski narod“.
Ovo kratko podsećanje na neke činjenice iz biografije albanskog episkopa kazuje dosta toga o balkanskom pravoslavlju. Sveštenstvo se uvažava zbog svog rada na polju nacionalne mobilizacije kroz politiku i kulturu – o čemu kazuje i Kurtijeva čestitka – i u tome SPC nikako nije jedinstven fenomen. Zato osećamo olakšanje kada se episkopi odluče da govore o miru i suživotu, a strepimo kada počnu da besede o svetosti teritorije, krvi, stradanju i mučeništvu – nepokolebljivo uvereni u svoj misionarski značaj za narod.
Peščanik.net, 08.05.2021.
KOSOVO
