Svi koji smo bili u blizini rata i ratišta, poznajemo osećanje izdvojenosti dok smo posmatrali ono što nam se dešavalo pred očima. Vreme se podvojilo, jedan deo, zavisan od nas, zastao je, drugi je tekao. Ovaj zaštitni mehanizam, koji nam je izvesno pomagao da sačuvamo razum, doveo je do drugih poremećaja u percepciji vremena, i kod mnogih se završava kao delimično ili potpuno neprihvatanje realnosti koje je vreme donelo. Sve je to dobro poznato, istraženo, opisano: jedini je problem da se nađe odgovarajući broj terapeuta za postraumatsko stanje, i drugo, da se nađe vlast koja hoće da tepariji podvrgne veći deo glasačkog i neglasačkoga tela. Drugim rečima, stvar je skupa, dakle i beznadežna…

Pa ipak, za one koji hoće da se sami leče, postoji niz postupaka koji mogu pomoći. Prvo, treba razumeti da se posle godina crno-belih ili opšte-sivih opredeljenja, danas sklapaju veze, koalicije i savezništva koja se ranije nisu mogla ni zamisliti. Dani “dugine koalicije” možda su još daleko, ali druge, jednostavnije kombinacije treba očekivati. Da bismo ih razumeli, treba znati šta boje znače. Ako u jednoj pretežno katoličkoj Sloveniji prosvećeniji i/ili ateisti mogu upotrebljavati izraz “črnuhi” (“crni”) za sa crkvom povezanu desnicu, zašto bi boja-određenje bila toliko strana u Srbiji? Drugo, treba razumeti da demonstracije policajaca, koliko god ličile na kobnu kombinaciju parade i puča, naprosto ponavljaju već viđen model plemenitosti (ne pucamo na narod) i efikasnosti (pucamo na koga nam plate). Treće, treba razumeti da je ključni postupak za hvatanje optuženih ratnih zločinaca zidanje nove zgrade suda, posle čega treba pustiti razumnih petnaestak godina političke stabilizacije kao i uhodavanja suda, u kojima će deo zaniteresovanih poumirati, a delu više neće štetiti hvatanje dotičnih. Četvrto, treba razumeti da ludilo okolnoga sveta realno pokriva ludilo unutarnjega, kako se prethodni režim toplo i nadao, samo nije dobro uračunao vremensku sinhronizaciju: dovoljno je navesti primer donatorske konferencije za Irak, koja će dati jedva malo više novca za ogromno zaostalu zemlju nego što je Pakt stabilnosti dao malim post-jugoslovenskim grabljivcima.

Dalje, nije slab primer ni prizemljivanje Konkorda: umesto da po svetu letimo brzim, sigurnim i komfornim avionima koji bi smanjili zagađenje i promet, suprotno lažnim tvrđenjima, američki monopol je uspeo da sahrani evropsku ingenioznost, a unutar Evrope su francuski Minitel, mnogo efikasnija i jeftinija stvar od PC informatike, i brzi francuski vozovi (TGV) ostali isto tako usamljeni…Naučimo se da kapitalizam nije povezan sa progresom! Peto, treba razumeti da će predsednike i predsednice skidati, kako snajperom tako i glasanjem, i za mnogo manje ciljeve nego što ih sada slušamo u Skupštini. Šesto, treba razumeti da se pojmovi demokratija i jednakost ne poklapaju, i da, nažalost, ljudi nisu odgovorni za ono što su mislili da su hteli: odgovorni su samo za ono što su uradili. Pa ako nisu uradili nešto što je zapravo nemoguće, jer se demokratija i jednakost ne poklapaju, onda je neobično glupo optuživati, recimo, radnike koje ionako niko ništa nije pitao od samoupravljanja naovamo, da su hteli kapitalizam koji ih nenadanom brzinom vodi ka bednome kraju života. Sedmo, treba razumeti da ni u demokratiju ni u jednakost nisu upisani ljudska solidarnost, razum i poštovanje drugoga, tako da glad i beda ne isključuju odgovornost za pasivno (a tek aktivno!) podupir

Kada smo bili mladi, i Sajam knjiga u Beogradu bio u punome cvatu, prolazili bismo mnogo puta pored štanda Sevene Koreje, da bismo nakupili što je mogućno više značaka, a bogami i kič šarenih publikacija, pa i ploča sa operama, sve sa jednim osnovnim motivom: odbrana, objašnjenje i sporovodjenje džuče, genijalne zamisli ljubljenoga vodje Kim il Sunga, od koje žito raste, ribe padaju u mrežu, elektrika svetli, a neprijatelji crkavaju. Neke od estetičkih zamisli smo i ostvarili – recimo žive figure socrealističkih spomenika, kućnu operu Obedska bara se budi, kućnu komičnu operu sa likovima Mare i bumbara u vezi koja ne dolikuje pominjanju u javnome mediju, itd. U savremenome svetu, sa suludim sinom pomenutog izumitelja i vladara, zlim blizancima na čelu najveće nove evropske države, proverbijalno intelektualno čalendžiranim vodjom najmoćnije države na svetu, u kojoj teku ozbiljne debate o stvarnom prelasku u carstvo te ostajanju istoga zauvek, izjava da onaj ko ne razume Guču ne razume Srbiju, zvuči simpatično uvrnuto i jako udaljeno, drugim rečima provincijalno.

Koliko god šašava bila i pozivala na paralelna »razumevanja« nacionalnih duša – recimo Francuze, Nemce i Engleze koji bljuju po uglovima posle 14. jula, Oktoberfesta ili bilo koje fudbalske utakmice – ova dragocena predsednička perla, o autorstvu poete laureatusa Srbije da i ne govorimo, ima svoju tamnu stranu. Ona se jasno upisala ne samo u govor rata i u medije toga doba, nego i u kulturu koja je na ratu veselo parazitirala: »Mi smo ludi«. Trik »mi smo ludi« ima nekoliko svojih pojavnih oblika, upustimo se zato u njegovu feno-tipologiju. Prvi oblik je gušenje šarmom, koje su izvodili intelektualci nacionalne orijentacije tokom rata na stranim gostima. Britanski dramatičar, austrijski književni nesrećnik – da pomenemo samo najžalosnije slučajeve – pali su žrtvom beogradskoga zavodjenja, i udubili se u tzv. ludilo tačno po navodima svojih šarmera. Estetika i etika Guče je tu bila ključna, i ona se bez oklevanja može izjednačiti sa etikom i estetikom Džuče, jer služi istome cilju uveravanja u smisao ludila. Po prelamanju kroz čokanjče, optika (obtika?) srbske problematike, potreba i nužnih poteza u smeru ostvarenja ciljeva izgleda savršeno razumljiva i logična. Bez obzira na gadjenje, treba odati priznanje često skrivenim intelektualcima – patriotima, koji su ovo preduzeće ponekad ulagali ne samo svoju institucionalnu moć, znanje stranih jezika, već i troškove priredjivanja večera, kulinarske i druge čari svojih partnerki, itd.

Drugi oblik je agresivniji i penetrabilniji, dakle i nešto uspešniji, a simbolizuju ga stvaraoci poput Kusturice: lista poetičkih replikanata je duga, i o mnogima sa te liste sam već pisala, pa neću oterećivati ovaj kratki komentar. U kusturičanskome proročanstvu za svet, koje ima ogromnu i uistinu svetsku publiku, rat je razrušio bivšu Jugoslaviju jer su se ludaci iz podruma, gde su silovali sve šta im dodje pod ruku, našli sa letećim lopovima-Ciganima na džinovskoj svadbi, koja je, opet zbog ludosti, krenula na zlo: država je uništena takoreći u nehatu, a sigurno iz neuračunljivosti. I tu su zločinci beskonačno šarmantni i pomalo divljačni, što se često vidi na primerima zakovrnutih ptica i drugih životinja – ali tamo na Balkanu znate sve je tako ritualno…. Na kraju krajeva, i Čarobnjak iz Oza ima stalnu (dečiju) publiku…Treći oblik je parazitska odnosno reciklirana verzija dva prethodna, i danas je uveliko ušao u osnovu srpske kulturne intimnosti, odnosno poetike srpskoga nacionalizma. Nema kafanske rasprave u kojoj se ovaj stav o srpskoj ludosti neće pojaviti, da ne pominjem mnogobrojne medijske reflekse kafanskoga mentaliteta. Ludost pokriva odgovornost na način koji je svima ne samo blizak, nego i zabavan, a istovremeno uspešno zakrpava patrijarhalnost i mužestvensot tamo gde je popucala.

Kada dakle zvanični i najviši predstavnik države pristane u najnižem, trećem obliku, i zameni svoju predstavljačku dužnost prema gradjanima prostačkim ulagivanjem većinskome narodu, onda to znači da više uistinu nema instance koja bi bila u stanju da se nosi sa problemom Kosova, odnosno jednostavnim i razumnim rešenjem toga problema: jedino što »mi smo ludi« stav nudi, jeste krvavo produženje, umesto kratkog i logičnoga prekida ludosti.

Oktobar 2006.

Peščanik.net, 24.10.2006.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)