I evro-entuzijasti i evro-skeptici se slažu da u Evropi postoji demokratski deficit. Za entuzijaste, on se ogleda u nepostojanju evropske svesti i evropske javnosti. Kritičari s druge strane, ukazuju na to da se takva svest ne može očekivati od nacionalnih država do te mere različitih u kulturološkom, političkom, a naročito u ekonomskom smislu.
Dakle, čini se da je dokazana činjenica da u evropskoj politici postoji demokratski deficit. Ali šta to zaista znači? Evropski parlament se bira demokratski, članove Evropske komisije nominuju demokratski izabrane nacionalne vlade a potvrđuje ih parlament, dok se Evropski sud stara o očuvanju pravne države. Ono što se manifestuje kao demokratski deficit jeste u stvari nedostatak opozicije, odnosno političke organizacije koja zastupa manjinske stavove.
Političke funkcije legitimiše većina i one se popunjavaju više ili manje direktnim izborima, što je osnovni demokratski princip. Međutim ove funkcije se čine demokratskim samo ako je mandat njihovog vršenja vremenski ograničen. I baš iz tog razloga izbori nisu ključni demokratski čin, već je to mogućnost smenjivanja. Da bismo nekoga mogli da smenimo, unutar političkog sistema mora da postoji opozicija koju biramo u slučaju da dođe do smene prethodne vlasti. Ona mora raspolagati odgovarajućim sredstvima i kvalifikacijama, sadržajno prikladnim programom, kadrovima i svojim biračkim telom.
Upravo zato je u istoriji demokratije u jednom trenutku opoziciona strana postala legitimni deo političkog sistema. Ona više nije bila skup zavedenih i nelojalnih podanika, već je postala, kako se to u Ujedinjenom kraljevstvu od 1826. lepo kaže, lojalna opozicija njenog kraljevskog visočanstva. Dogovor u političkoj borbi u post-apsolutističkim ustavnim monarhijama i parlamentarnim demokratskim republikama nije postignut pomirenjem različitih pozicija, već izmeštanjem fokusa na politički centar, koji je podeljen na dva dela. Dakle, politika operiše sa dvostrukim vrhom.
Opozicija je ta koja omogućava smenu vladajućih odnosno vlade, što znači da tek njeno postojanje neku politiku čini demokratskom. Posmatrano iz ovog ugla, demokratski deficit u Evropi može se preciznije odrediti. U njoj postoje demokratski izbori za parlament u kome se takođe formiraju i koalicije, ali ne postoji vlada u užem smislu reči, a još manje opozicija. U Evropi je smenjivost vlasti svedena na stavljenje van snage onih koji su na vlasti. Na evropskim izborima možemo da izmenimo odnose snaga, što može da ima posledice po konkretne političke odluke, ali uprkos tome to nije jasna smena vlasti – i zato je evropska javnost zbunjena.
Netransparentnost u Evropi nije posledica tajanstvenih struktura i prevelike birokratije; ni nacionalni politički poreci nisu ništa manje kompleksni. Evropa se čini izuzetno komplikovanom samo zato jer ne postoje vlast i opozicija koje bi učinile vidljivim evropski politički proces.
Mogli bismo reći: nedostatak evropske politike jeste u tome što se ona meri strogo objektivno. Ona se ocenjuje prema postignutim rezultatima daleko više od drugih nacionalnih politika koje se suočavaju sa alternativama i moraju stalno da razmišljaju o novim izborima i potencijalnoj smeni. Evropska komisija dolazi na vlast indirektno, a budući da nema pravu opoziciju, čini se manje demokratskom od nacionalnih vlada, čije su alternative uvek personalno i programski vidljivije.
Jedna od posledica ovog demokratskog deficita u Evropi jeste i renacionalizacija političke komunikacije u evrokrizi. Ne postoje opoziciona politika, mogućnost smene unutar sistema, niti alternative u evropskoj politici i njenim institucijama, barem ne one koje bi se mogle predstaviti javnosti. Jedina opozicija koja je vidljiva je ona u obliku antievropskih stavova, koja evropsku politiku truje reetnizacijom i renacionalizacijom.
Alternative u tom slučaju izgledaju kao izbor između nacionalnih modela, a ne kao izbor između različitih političkih rešenja. To što je u Nemačkoj upravo formirana antievropska politička partija Alternativa za Nemačku (AfD), samo je logična posledica ovakvog razvoja događaja. AfD će se verovatno svom silinom obrušiti na građanske partije, onako kako to SPD već duže vreme radi sa Linkeom.
Pojava AfD-a ograničava politički manevarski prostor na nacionalnom planu, a na evropskom ne predstavlja nikakvu opoziciju. Ona korumpira evropsku demokratiju upravo zato što je ovde reč o opoziciji koja nikada ne bi želela niti mogla da vlada. Evropi je više nego ikada potrebna kritika, ali kritika evropske politike iz evropske perspektive.
Proevropske kampanje bi trebalo manje da se oslanjaju na izjave o evropskoj solidarnosti, jer je to ionako postalo suviše lako. One bi proizvodile dejstva samo kada bi evropske vlasti učinile smenjivim, dakle kada bi postojalo nešto kao lojalna opozicija Evropske komisije. To bi onda samo od sebe dovelo do stvaranja transnacionalne evropske javnosti.
Paradoksalno je to što Evropa može puno da nauči iz istorije izgradnje nacija. Evropske nacije su se etablirale kao političke jedinice tek kada su u politički proces integrisale unutrašnje oblike opozicije. Zato je Evropi potreban ustav, da bi u Evropi nastala opozicija protiv Evrope a za Evropu. Treba se otarasiti evropske „vlade“, a istovremeno spasti evropski poredak.
Autor je profesor sociologije na Ludvig-Maximilian univerzitetu u Minhenu.
Armin Nassehi, Süddeutsche Zeitung, 15.05.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.06.2013.
