Šta bismo mi da nam nema ministra odbrane Dragana Šutanovca? Verovatno bismo i dalje mislili da je bavljenje politikom, onako kako to čine političari njegovog kalibra i “renomea”, neka jako ozbiljna rabota, pa sve što oni kažu treba tako i shvatiti. Ma koliko njihove slavne misli bile neverovatno površne i plitkoumne i zadivljujuće neodgovorne.
Ipak, nema brige, imamo Šutanovca, živog i zdravog, ornog za mnoge mirnodopske i druge podvige, tu su i mnogi drugi, njemu slični, zaduženi za razveseljavanje i zbunjivanje naroda, prava galerija likova koja nepogrešiuvo ruši predstavu o političarima koji “znaju šta govore”. Nastavi li ministar zahuktalim tempom, pokopaće nam i poslednju iluziju kako smo, eto, na dobrom putu, što i nije baš tako loše ako smo odlučili da više ne nasedamo na svakodnevne političke obmane i kojekakve trikove.
Još se, u stvari, nije stišalo, po nekima, ushićenje, po drugima, zaprepašćenje javnosti lakoćom i “spretnošću” kojom je ministar vojni nedavno u Kažiprstu obrazlagao i operacionalizovao koštuničevsko-tadićevsku priču o vojnoj neutralnosti Srbije i njenoj “istorijskoj” misionarskoj podobnosti da bude most između Istoka i Zapada, a i “umurujuću” tezu da je snažna srpska vojska garant stabilnosti na prostoru Zapadnog Balkana, samim tim i “uverljiv argument” u odbrani “svete srpske zemlje”, Kosova, evo nam Šutanovca sa novom “ekskluzivom”. Procenivši valjda, kao i zahuktali dvojac Tadić-Jeremić, da vreme radi za Srbiju i da joj serija “diplomatskih pobeda” pomaže da bude prodornija, ponosnija, zašto ne, i drskija, ministar je, preko pariskog dnevnika Figaro, Evropsku uniju ozbiljno upozorio da se ne igra sa Srbijom, da ona gubi strpljenje, da Brisel MORA što pre da se odluči: ili će Srbiji otvoriti širom vrata Evropske unije ili će Srbija potražiti “druga rešenja sa Rusijom.” Kao da mu je u međuvremenu novopečeni “naprednjak” Tomislav Nikolić nešto patriotski savetovao, tek Šutanovac kaže da Evropa, “usporavajući naše približavanje Briselu, nastavlja da nas kažnjava zbog prošlosti i zato što još nismo isporučili jednog čoveka, Ratka Mladića, tražeći istovremeno da ne budemo bliski s Rusijom.”
Reče ovo Dragan Šutanovac i ostade živ. Nama se, pak, tek otvorila široka lepeza dilema, pitanja i potpitanja, a sva bi se mogla svesti na dva-tri – zna li ministar šta je sve izjavio i uopšte da li je i koliko svestan mogućih reperkusija olako izgovorenog upozorenja. I još nešto – preti li to on Evropskoj uniji i čime?
Koncept Srbije kao ruske gubernije ili makar zemlje pod ograničenom sferom ruskog uticaja, već duže figurira, uglavnom, u ekstremnijim nacionalističkim i antizapadnim političkim krugovima u Beogradu. I to nije bilo neko iznenađenje, sve dok se tom horu vremenom, tačnije od preuzimanja kompletne vlasti u Srbiji, nisu priključile i “umerenije”, “prozapadne” demokrate. Sada, međutim, kroz ne baš prikrivenu pretnju ministra Šutanovca, za koju je teško reći da je puštena u opticaj bez znanja i saglasnosti šefa države Tadića i njegove (Cvetkovićeve) vlade, taj konceptualni patriotsko-nacionalni slavjansko-pravoslavni vaskrs dobija oblike svojevrsnog ultimatuma Briselu (“ili ćete da nas ubrzano i s Kosovom primite u EU ili mi odosmo u Rusiju”). Briselu bi posle ovog otresitog nastupa trebalo da se tresu gaće zbog mogućnosti da Beograd “dobrovoljno” instalira Ruse u srce Balkana. Računajući na već hronični strah Evrope da se Srbija, zbog “preteranog” evropskog insistiranja na raščišćavanju bar nekih (haških) računa iz prošlosti, ne otme kontroli i ponovo vrati na pozicije destabilizirajućeg regionalnog faktora, srpski političari koriste već oprobani manevar koji je, zapravo, goli pritisak da Srbija u daljem procesu evrointegracija dobije još privilegovaniji status. Što znači, da može i dalje otezati sa završetkom saradnje sa Haškim tribunalom, odnosno (ne)isporučivanjem Mladića i Hadžića, opstruirati uspostavljanje misije EULEX na Kosovu i insistirati na stavu da Srbija hoće i može u EU samo pod uslovom da njene članice zaborave na svoje bilateralno priznanje kosovske nezavisnosti i Beograd prigrle bez ikakvog uslovljavanja. Poslednje izjave Pitera Fejta, visokog predstavnika EU na Kosovu, i britanskog i francuskog ambasadora u Beogradu da bi bilo krajnje neprirodno i paradoksalno da Srbija napreduje ka Evropi, a pritom uporno osporava jedno njeno (kolektivno) delo, misiju EULEX, zapravo su upozorenja Beogradu da će njegovo učlanjenje u EU biti mnogo složenije i mukotrpnije ako u međuvremenu ne modifikuje svoju formulu “I Kosovo i EU”.
Drugim rečima, uprkos uveravanjima iz Brisela da su Srbiji otvorena vrata EU (kao i svim ostalim balkanskim državama) ako prihvati evropska pravila igre, pojačava se sumnja da srpski političari mnogim svojim potezima uverljivije poručuju da im do evropskih integracija nije baš preterano stalo. Najpre, zbog odluke da se odustane od evroatlantskih integracija i proglasi tzv. vojna neutralnost, potom zbog sve oštrije antinatovske i antiameričke retorike i radikalne promene stava Demokratske stranke i njenog lidera Borisa Tadića prema NATO i zbog najave da će – mimo ranije prihvaćenih preporuka – Srbija ići na stvaranje “najsnažnije vojske na prostoru Zapadnog Balkana”. Na kraju, i zbog iscrpljujućeg preganjanja oko (ne)prihvatanja misije EULEX. A pogotovo čudnim i iracionalnim stavom kako Holandija ometa Srbiju zbog svojih “unutrašnjih problema” oko Srebrenice i Ratka Mladića, kao da to nije stvar o kojoj, pre svih, treba da brine – Srbija.
Diplomatska “pobeda” Srbije u Njujorku, koja se sastoji u tome što je njena inicijativa dobila prolaz Generalne skupštine UN da Međunarodni sud pravde u Hagu proceni pravnu valjanost proglašene kosovske nezavisnosti, sasvim sigurno će ojačati prkosne (i ultimativne?) pozicije Beograda u pokušaju da poremeti planove EU da Kosovo dobije punu međunarodnu verifikaciju. To, međutim, za nju može biti dvosekli mač. Pojačalo bi evropska podozrenja da Srbija polako ali stabilno, posle NATO, diže ruke i od evropskih integracija. Takvo igranje na klackalici verovatno bi potrajalo još neko vreme, sve dok Brisel ne bude doveden do one tačke trpeljivosti kada će pozvati Beograd da se jasno i definitivno odredi – za EU bez Kosova ili i bez Kosova i EU. U svakom slučaju, teško je poverovati da bi članice EU, pogotovo one najrelevatnije, dozvolile Srbiji da sebi pripisuje preveliki značaj tako što će slati poruke kako je “ona potrebnija Evropskoj uniji nego EU Srbiji.” One pogotovo ne bi htele da sebi stvore veliku nevolju time što bi primile Srbiju u EU, pa da onda Beograd sa nove pozicije članice sa pravom veta, blokira put Kosova kao nove nezavisne države.
Ta nova, Tadićeva, a zapravo donekle modifikovana doskorašnja Koštuničina strategija, ako je suditi po nedvosmislenom upozorenju Dragana Šutanovca Briselu, računa i dalje na rusku kartu. Uprkos činjenici da se ona u međuvremenu, a naročito posle gruzijske krize i moskovskog priznanja Južne Osetije i Abhazije, poprilična pohabala i poprimila odlike, reklo bi se, grubog i arogantnog ruskog ispostavljanja računa za podršku oko Kosova. Priča o gasovodu i poklanjanju NIS, “poslu veka”, kako ga nazivaju jedni, ili “skandalu stoleća”, kako ga procenjuju drugi, zapravo je simptom apsolutne nezrelosti srpske političke garniture i njene nesposobnosti da blagovremeno prepozna dokle može da ide u svojim dnevno-političkim ili, nazovi, strateškim kalkulacijama, a odakel i sama postaje – moneta za potkusurivanje.
Čini se da ni ministar odbrane Šutanovac nije svestan toga, kada iz njegovih usta izlaze reči koje, po pravilu, izgovaraju Šešelj, Nikolić i Koštunica.
Peščanik.net, 10.10.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
