Zamislite da vam neko postavi dva pitanja: da li se može govoriti o kineskom identitetu, formiranom kroz istoriju, koji Kinu čini drugačijom od ostatka sveta? Da li u njemu Kinezi mogu da pronađu inspiraciju za budućnost?

Za prosečnog Kineza potvrdan odgovor na oba pitanja toliko je očigledan da su pitanja prosto izlišna. Za prosečnog Evropljanina, koji Kinu posmatra sa distance, odgovor ne bi bio ništa manje očigledan. Ali taj isti Evropljanin bi mnogo više oklevao ako mu postavite to isto pitanje u vezi sa Evropom. Odakle ova razlika između kineskog i evropskog identiteta? Odgovor je prost. Kinez je navikao da Kinu doživljava kao jedinstveni kulturni i politički entitet; kao imperiju. S druge strane, Evropljani razmišljaju u pravcu pluraliteta: pluralitet idioma, kulturnih regija, religija, a unutar njih konfesija. Da i ne pominjemo pluralitet naroda.

Ovo poslednje se toliko dugo i toliko snažno utiskivalo u evropsku psihu da je za Evropljane ideja o Evropi kao nečemu višem od prostog skupa naroda – problematična. Očigledno je da biti Holanđanin ili Poljak znači deliti isti jezik, obrazovanje, istu tradiciju, predrasude, navike, običaje itd. Ali odgovor na pitanje „Šta znači biti Evropljanin?“ uopšte nije očigledan. Zato na pitanje o „evropskom identitetu“ ne možemo odgovoriti pre nego što pokažemo da se o Evropi može govoriti ne samo kao o kontinentu ili kao zajednici, već i kao kulturnoj i istorijskoj tvorevini koja dopunjuje i nadograđuje nacije.


1

Najlakši način da to uradimo jeste da Evropu uporedimo sa njenim susedima. Takav pristup, sličan posmatranju Evrope sa distance, izdvaja odlike koje Evropu kao naseljeni prostor razdvajaju od muslimanske Severne Afrike, Bliskog istoka i Kine (pod uslovom da se složimo, makar privremeno, da pod Evropom podrazumevamo prostor sve do istočne granice Rusije.) Da počnemo od vidljivih odlika. Najupečatljivije je verovatno prisustvo krstova: na zgradama, na grobljima, ponekad i na raskrsnicama ili pokraj puta. Druga odlika je urbano planiranje i arhitektura, naročito javne zgrade; ako zanemarimo internacionalni stil koji je u modi od tridesetih, najrasprostranjeniji stil je tzv. „neoklasični“. Treća odlika je pismo, koje se razlikuje od kineskog ideografskog, kao i od arapskog i drugih pisama; postoje tri vrste ovog pisma, ali su sva tri očigledno deo iste porodice. Četvrta odlika je zbijenost slika u javnom prostoru i u privatnim odajama običnih građana. Petu čine brojni umetnički prikazi ljudskih figura, uključujući i naga muška i ženska tela. Šesta je zvonjava zvona. Sedma je prisustvo ostataka grčke, rimske ili srednjevekovne civilizacije, u vidu zgrada, ruševina ili muzejskih predmeta. Neke od ovih odlika specifične su za Evropu, nekih ima i drugde. Ali njihova koegzistencija stvara jedinstveni vizuelni i zvučni pejzaž koji se izvan Evrope može pronaći samo na prostorima koje nastanjuju Evropljani.

Ovim se taj inventar svakako ne iscrpljuje. On je vrlo uopšten da bi obuhvatio sva evropska kulturna područja, posebno ona istočna i zapadna, gde se oblik crkava razlikuje (na istoku su crkvene kupole zaobljene), kao što se razlikuju i sveštenici, pisma, arhitektura i broj nagih figura (mnogo ih je manje na istoku). Taj inventar je fokusiran na ono što je dominantno, očigledno i prisutno bezmalo širom evropske teritorije. Stoga se svesno zanemaruje hiljadugodišnje jevrejsko prisustvo u Evropi, kao i rezultati globalizacije, koji su u poslednje četiri decenije u Evropu doveli veliki broj muslimana, Kineza, Hindusa i Sika. Svrha nabrojanog inventara je samo statistička: na pojedinim mestima su obeležja evropskog kulturnog prostora gusta i vidljiva, drugde su retka i raštrkana. Kartografski prikaz bi sigurno pokazao da ih je najviše u pojedinim zapadnoevropskim oblastima.

Da pređemo od vidljivih razlike na one koje postaju vidljive kada se Evropa uporedi sa susednim društvima. Prvo što ćemo otkriti je to da Evropljani na sebi svojstven način organizuju vreme, počevši od sedmice – nedelja je praznik – ali to se odnosi i na godinu, sa svim proslavama i praznicima. Verski praznici, naročito Božić i Uskrs, obeležavaju se i u zapadnoj i u istočnoj Evropi, doduše u različito vreme, jer se verski kalendari ne poklapaju. Svaka zemlja ima državne praznike, ali svaka obeležava i nacionalni praznik ili Dan pobede. Drugo, Evropa ima svoje kulturne odrednice. Ako pokušamo da ustanovimo koje se titule, imena, događaji i mesta najčešće javljaju u evropskoj književnosti, vizuelnim umetnostima, duhovnim ili svetovnim obredima, političkom diskursu i tako dalje, doći ćemo do zaključka da su to pojmovi koji se, ako izuzmemo one vezane za hrišćanstvo na svim kontinentima, ili ignorišu izvan Evrope, ili su poznati samo malobrojnoj i obrazovanoj manjini. Međutim, pored hrišćanskih i jevrejskih odrednica, Evropljani se često osvrću i na staru Grčku i stari Rim; latinski srednji vek se češće evocira na zapadu, dok je istok više okrenut ka Vizantiji. Savremena umetnost, književnost, nauka, političke doktrine i pravne norme zajedničke su svim delovima Evrope. Tačno je da se neke od ovih kulturnih referenci sada promovišu u čitavom svetu, ali ako bismo ih tretirali statistički i prikazali ih na mapi, skoro je sigurno da bi njihova najveća koncentracija bila zapažena u Evropi.

Treća odlika Evrope jeste njena sekularnost, pod kojom podrazumevam razdvajanje politike od crkve, i državljanstva od pripadnosti religiji ili konfesiji. Četvrta odlika je status žena: evropski zakoni priznaju samo monogamne brakove; žene nisu prisiljene da prekrivaju lice i oduvek su igrale značajnu ulogu u evropskoj kultri i politici. Peta odlika je odsustvo prehrambenih restrikcija, što je još jedna tradicija hrišćanstva koja se razlikuje od judaizma i islama. Teže je ukratko opisati životne navike i njihovu materijalizaciju u opremanju evropskih kuća i kancelarija. Sve to važi, iako u nejednakom obimu, i u zemljama koje su nastale nakon evropske ekspanzije između XVI i XIX veka: u Americi, Kanadi, Latinskoj Americi, Australiji i Novom Zelandu. Zbog uštede prostora, zanemariću njihove razlike i tretiraću ih kao evropske projekcije izvan evropskog prostora.

Opet naglašavam da ovo nije konačan inventar. Ali on je dovoljan da se potvrdno odgovori na pitanje postoje li specifično evropske odlike koje Evropu odvajaju od ostatka sveta. Ako se složimo da je to tako, onda treba da da potražimo objašnjenje za istovremeno prisustvo u Evropi, s jedne strane, različitih jezika, religija i konfesija, znakova i simbola, država i nacija i, s druge strane, za jedinstvo koje potvrđuju zajedničke karakteristike različitih grupa Evropljana, koje ih kao celinu odvajaju od njihovih muslimanskih i kineskih suseda. Ako želimo da izbegnemo bespredmetne spekulacije i da se zadržimo na empirijskoj osnovi do koje smo došli racionalnim metodama, onda do objašnjenja i za evropsko jedinstvo i za evropsku različitost možemo doći samo proučavanjem evropske istorije.


2

Današnja Evropa sa svim svojim karakteristikama, rezultat je dugog procesa. Početak tog procesa može se smestiti negde u sredinu prvog milenijuma pre Hrista. U to vreme, Grci su počeli da naseljavaju obale Mediterana i Crnog mora i došli su u dodir sa Keltima, koji su nastanjivali centralni deo kontinenta, otprilike oko Dunava i Rajne na severu i jugu, današnju Francusku, pa potom Galiju, severnu Italiju i severnu Španiju. Posledica toga bile su keltske ekspedicije u prostore koje su naseljavali Grci i lagana transformacija keltskih zajednica. Ovo je nagnalo severne i istočne susede Kelta na seobe ka jugu; nazovimo ih varvarima, ali ne u pežorativnom smislu. Štaviše, uticaj velike Grčke na južnu Italiju i njene susede pokrenuo je rast i širenje malog plemena govornika latinskog, skoncentrisanih oko Rima. Kroz nekoliko vekova, Rimljani su dominirali prostorom Etrurije a kasnije i Grčke, i krenuli su u osvajanje Mediterana, severne Italije i alpske Galije. Nakon još pet vekova ratovanja i kolonizacije, prvobitna trodelna podela kontinenta, sa varvarima na severu, Keltima u sredini i Grcima i Rimljanima na jugu, oko prvog veka nove ere pretvorila se u novu, dvodelnu podelu: Rimsko carstvo na jugu i varvari na severu, podeljeni linijom koja se pružala od Severnog mora do Crnog mora, otprilike duž Rajne i Dunava.

Podela na Romanitas i Barbaricum na zapadu traje i danas u obliku romanskih i germanskih jezičkih porodica, dok su keltski jezici ili mrtvi ili marginalizovani. Po svemu sudeći, podela je imala i veliki verski i kulturni značaj: reformacija u XVI veku, sa uporištima u bivšim Barbaricum područjima nikada nije uhvatila korena kod bivših Romanitas, osim u malom broju slučajeva. Pre nego što dođemo do ovih kasnijih dešavanja, moramo se prisetiti i jedne druge jezičke i kulturne podele: na latinski zapad i grčki istok. Dosta dugo ta podela nije pravila probleme, ali u IV veku kao odgovor na sve veće pritiske varvara sa svih strana, uspostavljene su dve vojne i administrativne regije, koje su se na kraju pretvorile u dva carstva: latinsko i grčko, sa prestonicama u Rimu i Konstantinopolju. To se odigralo pod potpuno novim verskim okolnostima do kojih je dovelo širenje hrišćanstva, koje je od IV veka bilo zvanična religija Carstva. Dve političke prestonice, stara i nova, takođe su postale i verske prestonice, sedišta pape i patrijarha, ali je Konstantinopolj bio mnogo značajniji, jer je bio i sedište cara. Rascep između latinskog zapada i grčkog istoka produbio se od V veka, a bivše carstvo, koje su varvari porazili i naselili se na toj teritoriji, na kraju je nestalo. Jedini preostali autoritet iz imperijalne prošlosti bio je rimski papa. U prvo vreme njegov je autoritet bio slab i ograničen, ali se vremenom pretvorio u veliku moć u gradu, na obližnjim prostorima, pa čak i kod hristijanizovanih varvarskih kraljeva. Tokom tog procesa, papa je postao potpuno nezavistan od cara u Konstantinopolju. Još su značajnije bile ekleziološke, liturgijske i dogmatske podele između dva hrišćanska centra. Po svemu sudeći, do njih je došlo više iz nesporazuma zbog postepenog razilaženja jezika i kultura nego kao rezultat smišljene politike sa ciljem odvajanja latinskog od grčkog hrišćanstva, ali krajnji rezultat bio je upravo taj. Od XI veka katolici i pravoslavci su jedni druge smatrali za šizmatike, a pravoslavci su prema katolicima razvili posebnu mržnju početkom XIII veka, nakon zloglasnog Četvrtog krstaškog rata.

Do tada je kontinent skoro potpuno hristijanizovan i podeljen na dve interesne sfere, rimsku i konstantinopljsku, sa linijom razgraničenja od Belog mora do Jadrana, koja i dalje predstavlja važnu versku i kulturnu granicu. Granica od istoka Finske prati istočne granice baltičkih zemalja, preseca Belorusiju, Ukrajinu i Rumuniju i završava se između Hrvatske i Srbije. Nije se menjala tokom deset vekova i mora se istaći njena zadivljujuća stabilnost, uprkos brojnim pokušajima mnogih da je pomere u jednom ili drugom pravcu. Dve interesne sfere nisu se razlikovale samo po načinu na koji su ispovedale hrišćansku veru, već i po kulturnim običajima. Dok je ikonoklastija na pravoslavnom prostoru imala dugoročni efekat, katolici su se priklonili ikonolatriji. Narodni govor je na pravoslavnom prostoru priznat i negovan ranije nego na katoličkom: stvorena je azbuka koja je prilagođena njihovoj fonetici, bilo je mnogo prevoda sa grčkog, što je zajedno rezultiralo ranim razvojem književnosti i istoriografije. Na kraju, postojala je razlika u poimanju antike, koju su u Vizantiji predstavljali originalni grčki uzori u vizuelnoj umetnosti, kao i u filozofiji, nauci, poeziji i prozi, dok je zapad uglavnom imao pristup kasnijim imitacijama i pojedinim prevodima sa grčkog na latinski.

Istok i zapad su se razlikovali po moći koju je car imao prema vizantijskoj političkoj doktrini, pa je njen uticaj na duhovna pitanja bio veći nego uticaj careva i kraljeva sa zapada. Na kraju, Vizantijsko carstvo je sebe smatralo jedinim legitimnim naslednikom Rimskog carstva, pa tako i jednako značajnim; s druge strane, latinske i hrišćanske elite osećale su se kulturno inferiornima u poređenju sa starim Rimljanima i Vizantijskim carstvom, i činile su sve da ih dostignu. Tako je došlo do obnove, renovatio imperii Romani, renesanse u vizuelnim umetnostima, književnosti i prevodima naučnih i filozofskih radova sa arapskog i grčkog početkom XII veka, do predavanja Aristotela na univerzitetima u XIII veku, i sve većeg interesa za antiku koji je kulminirao u renesansi od XIV do XVI veka, koja se od Italije proširila na sve zemlje latinskog zapada.

Početkom XIII veka odigrala su se dva događaja koja su radikalno i dugoročno promenila odnos istočnog i zapadnog hrišćanstva. Prvi je već pomenuti Krstaški rat, tokom kojeg je pao Konstantinopolj i kada je na nekoliko godina Vizantijsko carstvo bilo zamenjeno Latinskim carstvom. To je bio uvod u osmanlijsko osvajanje. Drugi događaj, dvadesetak godina kasnije, bila je invazija Mongola na hrišćanske zemlje. Njihovo napredovanje na zapad zaustavila je smrt njihovog vladara, ali su oni do tada uništili Kijevsku Rusiju i uspostavili dominaciju nad svim teritorijama istočno od Dnjepra. Tu su ostali skoro tri veka, a posledice toga osvajanja trajale su još duže.

Čak i nakon što se osamostalila i postala carstvo, Velika moskovska kneževina, formirana pod mongolskom vlašću, bila je izolovana od zapada, sa izuzetkom povremenih kontakata, uglavnom na bojnom polju. Do kraja XVII veka, oko pola milenijuma kasnije, čitav severni deo pravoslavne imperije prolazio je kroz epohu drugačijeg razvoja od onog u latinskom hrišćanstvu. Slična promena se odigrala i na jugu otprilike dva veka kasnije, nakon što se osmanlijska vlast nad bivšim vizantijskim teritorijama na Balkanu i sama raspala padom Konstantinopolja i raspadom Vizantijskog carstva. I na tom području je izolacija od latinskog hrišćanstva, a kasnije od Evrope, trajala oko pola milenijuma, do sredine devetnaestog veka.

Za latinsko hrišćanstvo to je bilo vreme inovacija, ne samo tehnoloških, „pozajmljenih“ iz inostranstva – kompas, papir, barut, štampa – već i u politici, društvenoj organizaciji, ekonomiji i kulturi: lokalnoj samoupravi, univerzitetima, predstavničkim skupštinama. Od posebne važnosti za pitanje na koje pokušavam da odgovorim jeste širenje tih inovacija duž čitave teritorije latinskog hrišćanstva, iako su one bile prisutnije i dublje ukorenjene na zapadu nego na istočnim marginama, gde su katolici dolazili u kontakt sa pravoslavljem, a kasnije i islamom. Uprkos unutrašnjim razlikama, između XII i ranog XVI veka, latinsko hrišćanstvo je dostiglo vrlo visok nivo verskog, pa tako i kulturnog ujedinjenja. Sveštenstvo, koje je bilo primorano na celibat, svuda je bilo organizovano u hijerarhiju sa biskupom na čelu biskupije i papom kao predvodnikom svih katolika. Sveštenici su svuda vršili istu liturgiju. Svuda su bili aktivni isti crkveni redovi. Svuda su učeni ljudi govorili latinski i pozivali se na isti niz autoriteta – Vulgatu, crkvene oce, Aristotela i njegove arapske komentatore, rimsko pravo, velikane sholastičke teologije – i svuda su obrazovne ustanove, škole i univerziteti pratile isti program. U vizuelnim umetnostima, skulpture, tapiserije i minijature bile su inspirisane sličnim uzorima, a arhitektura koju nazivamo „gotskom“ praktikovana je svuda, toliko da se sada prema njenoj rasprostranjenosti mogu ustanoviti granice latinskog hrišćanstva.

Štaviše, svuda su počele da se formiraju suverene države i da se oblikuje nacionalna svest, ali svuda na karakterističan način i različitom brzinom. U svim zemljama je suverena država bila podređena dinastičkim težnjama i teritorijalnim ambicijama, što je rezultiralo trajnim, gotovo neprekidnim ratovima. Svaka suverena država odupirala se pokušajima imperije, a kasnije i crkve, da umiri latinsko hrišćanstvo i da ga ujedini pod jednim carem, a kasnije papom, kako bi se stvorila prava hrišćanska republika. U tome je suverena država imala pomoć pojedinih frakcija sveštenstva, plemstva, pravnika i trgovaca. Ove centrifugalne sile postale su vrlo uticajne tokom velikog raskola na zapadu između pape u Avinjonu i pape u Rimu. Prvi put se pokušalo sa nacionalizacijom hrišćanstva u Engleskoj, Francuskoj i Bohemiji, gde su osnovane nacionalne crkve. Nakon što su dva vaseljenska sabora stavila tačku na haos u crkvenom vrhu, stvari su se naizgled vratile u normalan tok, koji je karakterisala napetost između suverenih država i papstva. Ona se ponekad pretvarala u otvoreni sukob, ali je obično rešavana kompromisom.


3

U prvo vreme se činilo da reformacija koju je pokrenuo Luter prati ustaljeni put. Međutim, pomoću štamparija, ona se kroz nekoliko godina proširila nemačkim govornim područjem i Skandinavijom, podstakla slične pokrete u Švajcarskoj i Francuskoj, dovela do podele između Engleske i papstva i došla do Holandije, Škotske, Poljske i Transilvanije. Od dvadesetih godina XVI veka latinsko hrišćanstvo je pretrpelo brojne verske ratove: nekoliko vrlo nasilnih i varvarskih građanskih ratova i ništa manje varvarskih i nasilnih sukoba protestantskih i katoličkih država. Isprekidani kratkim periodima primirja, ti ratovi su trajali do prve decenije XVIII veka. Do sredine XVII veka je svakom malo upućenijem bilo jasno da je sa latinskim hrišćanstvom završeno. Tako su stvorene dve koalicije: koalicija katoličke kontrareformacije, predvođene papstvom i Habzburzima, i koalicije protestantskih zemalja, koju je u prvo vreme podržavala Francuska, a na kraju sukoba finansirale Engleska i Holandija  protiv Francuske.

Ovde dolazimo do ključnog trenutka: do rađanja Evrope iz duha prosvetiteljstva. U konačnoj fazi verskih ratova, krajem XVII veka, unutar mnogih konfesija i suverenih država pojavila se nova nadkonfesionalna i nadnacionalna zajednica, koja – za razliku od starih christianitas – nije bila zasnovana na zajedničkoj veri već na zajedničkoj kulturi učenih elita, obrazovanih i na katoličkim univerzitetima i u protestantskim gimnazijama. Ti ljudi su govorili isti jezik (latinski, a sve više i francuski) i poznavali hrišćansku tradiciju, tumačenu na razne načine, kao i klasične autore i istorijske i umetničke spomenike klasične antike. Tragajući za novim pravilima za koegzistenciju sila na kontinentu, ove svetovne elite mogle su se okrenuti samo ovom zajedničkom nasleđu.

Kako bi osmislili zakone mira i rata, potražili su primere u istoriji Izraela, onako kako je opisana u Starom zavetu i istoriji Rima. Drugim rečima, pošto više nisu mogli da se pozivaju na zajedničko otkrovenje, pokušali su da uobliče nešto što je za njih predstavljalo prirodni zakon. Novi zakon je usvajan na skupovima održavanim kako bi se zaustavili ratovi, i uvođen mudrim sporazumima čiji su autori obično bile sudije ili diplomate. Ovako stvoreni ius gentium (zakon nacija) dao je novo značenje reči Evropa. Od tada to ime označava zajednicu država koje se deklarativno zalažu za poštovanje nacionalnih zakona, čak i onda kada ih krše zarad svojih nacionalnih interesa.

Ali Evropa je bila nešto mnogo više od običnog ius gentium. Ona je predstavljala i ravnotežu snaga održavanu veštom diplomatijom i sposobnošću da se uspostavi koalicija ili savez koji je jači od bilo koje pojedinačne samostalne države, i koji može da očuva mir ili pobedi u ratu. Ona je takođe bila referentna tačka na koju su se pozivali pojedinci i države kao na svojevrsnu zajedničku domovinu. To je bila idealna zajednica ljudi koji su delili duboko razumevanje i poštovanje za klasična dela pisane reči i vizuelnih umetnosti, i koji su smatrali da njima upravljaju pravila razuma, kako u istorijskom ili naučnom istraživanju tako i u privatnom životu. Takva zajednica, respublica litteraria, République des Lettres ili republika nauke – nametala je svojim članovima određena pravila koja su formirala etiku zasnovanu ne na otkrovenju (natprirodnom), već na lumen naturale, i koja je u tome bila slična nacionalnim zakonima. Tako su suverene države i Evropa kao celina međusobno komplementarni proizvodi istog procesa sekularizacije.

Pod kapom hrišćanstva, prvo kulturno ujedinjenje na evropskom kontinentu rezultiralo je, u latinskim regionima, formiranjem christianitas. Drugo kulturno ujedinjenje onoga što sada možemo nazvati Evropom odigralo se pod zastavom prosvetiteljstva. Kulminiralo je Francuskom revolucijom i napoleonskim pokušajem stvaranja evropskog carstva, sa jedinstvenom administrativnom podelom, istim građanskim kodeksom, istim sistemom mernih jedinica, istom organizacijom obrazovanja, istim muzejima itd. To ujedinjenje nije dugo potrajalo, ali neki njegovi rezultati su još uvek prisutni. Međutim, drugo kulturno ujedinjenje takođe je kulminiralo i industrijskom revolucijom pokrenutom u Velikoj Britaniji početkom XVIII veka, koja se proširila kontinentom u XIX i XX veku. Ona je modifikovala društvenu hijerarhiju, zamenila staleže klasama i ustrojila nove suprotstavljene interese buržoazije i proletarijata. Naglavačke je izvrnula odnos sela i grada. Drastično je promenila ambijent u kojem ljudi žive, njihov rad i slobodno vreme, mir i rat. Njome je takođe okončan viševekovni proces u kojem su kolektivna religijska verovanja zamenjena takozvanom „ideologijom“, koja, za razliku od religije, nije bila okrenuta drugom svetu i večnosti, nego ovom svetu i budućnosti.

Zajednički efekat ove dve revolucije, pojačan dinamikom radikalnih ideologija, izazvao je revoluciju u odnosima elita i masa. U svakoj zemlji, sukob kosmopolitske (evropske) elitne kulture i lokalne kulture masa – od kojih je prva sekularizovana a druga popularizovana religijom; od kojih su ovi prvi bili spremni za inovaciju a drugi vezani za tradiciju – bio je naglašen prosvetiteljstvom pre nego što je razvodnjen u novim nacionalnim kulturama. Sama ideja o nacionalnoj kulturi potiče iz ovog peroda; pre toga je kultura po definiciji bila univerzalna. Na kraju, nakon više od jednog veka borbe, nacionalizacija kulture dovela je do nacionalizacije – tj. demokratizacije – politike, i stupanja masa u politiku kroz univerzalno pravo glasa i masovne političke partije.

Porast nacionalnog značaja uticao je na međudržavne odnose, koji su tek tada postali međunarodni u pravom smislu reči. To je rezultiralo prekrajanjem političkih granica Evrope, gde se broj nezavisnih država – od kojih su skoro sve bile nacionalne – u prvo vreme smanjio (od 1815. do 1870. nakon nemačkog i italijanskog ujedinjenja), a kasnije povećao: od 1870. do 1990. broj nezavisnih država povećan je sa 20 na 41. Većina ovih novih država nastala je u srednjoj i istočnoj Evropi kao rezultat raspadanja bivših carstava: habzburškog, nemačkog, ruskog i osmanlijskog – nakon izgubljenog rata ili kao rezultat mirnog raspada Sovjetskog Saveza. Štaviše, od 1870. sve veći značaj nacija i nacionalnih ideologija doprineo je stvaranju klime konstantne napetosti između država suočenih sa separatističkim pokretima unutar svojih granica, i suseda koji tvrde da polažu pravo na delove njihove teritorije.

U atmosferi takmičenja u naoružanju i kolonijalnog suparništva, koalicija pravljenih sa ciljem da održe evropsku ravnotežu sila, koje su sve vreme radile na tome da je naruše, bila je dovoljna samo jedna varnica da se izazove ogromna eksplozija. Ona je izbila 1914, a posledice smo osećali do devedesetih: četiri godine u rovovima; boljševička revolucija u Rusiji; Versajski ugovor, kojim su bile nezadovoljne Nemačka i nova sovjetska sila; dolazak fašista na vlast u Italiji; Velika ekonomska kriza 1929; uspon Hitlera i njegovih nacista na vlast u Nemačkoj; Drugi svetski rat i istrebljenje evropskih Jevreja; gvozdena zavesa i staljinistički totalitarizam nametnut skoro svim državama srednje i istočne Evrope; hladni rat i dugo truljenje sovjetskog sistema da njegovog konačnog raspada.

Međutim, svi užasi XX veka nisu uspeli da ponište rezultate drugog kulturnog ujedinjenja Evrope. Naprotiv, oni su prošireni i produbljeni razvojem železnice, autoputeva, novih sredstava komunikacije, širenjem industrije, rastom gradova, povećanjem pismenosti… ukratko, većom uniformnošću uslova života i materijalnog bogatstva. Štaviše, među najtrajnijim rezultatima drugog kulturnog ujedinjenja bila je i zamisao o Evropi kao kulturnoj realnosti, koju su od XVIII veka delili značajni delovi elita većine evropskih naroda. Te elite su bile sve ubeđenije da se ova kulturna realnost mora upotpuniti i ekonomskom, pa čak i političkom. Nakon Prvog svetskog rata, uticajni političari, pisci i intelektualci načinili su neke korake u tom pravcu. Međutim, u atmosferi nasilnih ideoloških sukoba, nepoverenja između država i ekonomske krize, to nije urodilo plodom.

S tim je ponovo pokušano nakon Drugog svetskog rata, ovaj put uspešno. Decenije ekonomske i političke integracije zapadne Evrope omogućile su prve mirne tranzicije režima Grčke, Portugalije i Španije iz diktature u demokratiju, a kasnije i potpuno neočekivano mirni raspad komunističkih režima u zemljama sovjetskog bloka. Evropa je danas ujedinjena kao nikada ranije. Dubok jaz između ekonomskog nivoa zapadnoevropskih, mnogih srednjoevropskih i svih istočnoevropskih zemalja brzo će nestati. Ali više nema ideološke podele na liberalne i autoritarne države, kao pre 1914. ili na demokratske i totalitarne režime kao posle Prvog svetskog rata. Takođe više nema podele na tržišnu i tzv. planiranu ekonomiju. Tačno je da se javljaju nove podele, od kojih je najvažnija ona na članice Evropske unije i zemlje koje žele članstvo, ali ne ispunjavaju uslove. Međutim, verovatnoća za nasilni sukob je mala.


4

Nadam se da ova ekskurzija u prošlost objašnjava i različitost i jedinstvo Evrope. Ona objašnjava evropske karakteristike, pa tako i razlike između Evrope i muslimanskih i kineskih područja, čija se istorija uglavnom nije poklapala sa našom. Verovatno je očigledno da sam govorio o razlikama i pokušavao da izbegnem izraz „identitet“. Kod razlika imamo posla sa činjenicama; znamo kako da opravdamo tvrdnju da postoje razlike između, na primer,  Evrope i Kine. Identitet je nešto drugo. Ta reč je deo jednog specifičnog jezika i treba je koristiti u strogo lajbnicovskom smislu: eadem sunt quorum unum potest substitui alteri salva veritate (identičnima nazivamo stvari koje mogu biti zamenjene jedne drugima bez gubitka svoje suštine). Izvan polja matematike i logike, nikada ne susrećemo istovetnost, već samo veće ili manje sličnosti. Pa ipak je izraz identitet ušao u rečnik društvenih nauka, istoričara, novinara, pa čak i političara. Zašto je ta reč toliko popularna poslednjih dvadesetak godina? Na šta ljudi misle kada je izgovaraju? Šta žele da kažu kada govore o očuvanju identiteta i borbi protiv pretnji za koje veruju da ga ugrožavaju?

Ako pogledamo kako se u savremenom jeziku koristi reč „identitet“, primetićemo da se on povezuje sa idejom stabilnosti. Identitet označava nešto što nije efemerno, nešto što istrajava u svojim odlikama uprkos protoku vremena. Ako se shvati na ovaj način, ta reč otprilike opisuje nešto što je Brodel nazivao la longue durée (dugoročne strukturne istorijske promene nasuprot prolaznim događajima). Ali identitet je takođe povezan sa bar dve druge reči koje su u modi poslednje dve decenije. To su sećanje i nasleđe. Ova činjenica ukazuje na jaku vezu između identiteta i prošlosti. I tačno je da takva veza postoji. Kada govorimo o identitetu, mislimo na nešto što smo nasledili od predaka. U tom smislu, sve razlike između Evrope i njenih suseda, koje sam naveo na početku ovog teksta, mogu se smatrati delovima evropskog identiteta. Ako se upotrebljava u tom kontekstu, reč identitet ima legitimno mesto u rečniku jednog istoričara. Zato dajem sebi za pravo da direktno odgovorim na naše prvo pitanje: da, može se govoriti o evropskom identitetu, formiranom kroz istoriju, koji Evropu čini različitom od ostatka sveta.

Ali šta je sa drugim pitanjem: mogu li Evropljani u svom identitetu pronaći nadahnuće za budućnost? Način na koji je ovo pitanje formulisano sugeriše – kada govorimo o identitetu govorimo o nečemu što ćemo ostaviti potomcima. Konkretno, kada smo zabrinuti za naš identitet, ne brine nas toliko ono što smo nasledili već ono što će naši potomci naslediti od nas. Ne toliko ono što mi jesmo koliko to što će oni postati. Čak iako ne očekujemo da oni budu naši klonovi, voleli bismo da u izvesom smislu budu slični nama: voleli bismo da se očuva kontinuitet između nas i njih. To znači da reč identitet u opštem smislu ne predstavlja toliko naš odnos sa prošlošću koliko naš odnos prema budućnosti. Ali je očigledno da je prošlost na neki način deo ovog odnosa. Da budemo precizni, može se reći da u opštem smislu reč identitet predstavlja naš odnos prema budućnosti posredstvom prošlosti.

Naš odnos sa budućnošću nije se oduvek odvijao posredstvom prošlosti. Ali danas, čak i kada se upuštamo u velike investicije koje će se isplatiti tek u dalekoj budućnosti, moramo voditi računa o prošlosti kao što moramo čuvati i okolinu, koja nije ništa drugo nego materijalizovana prošlost. I kada se prihvatamo projekata koji će imati uticaja na živote ljudi koji još nisu rođeni, svesno ili nesvesno prihvatamo odnos prema prošlosti. To se odvija na dva nivoa. Prvi je socijalizacija porodice, kada roditelji svojoj deci prenose jezik, ali i gestove, izraze, stavove, verovanja i predrasude, kojih su često nesvesni. Čineći to, oni na njih prenose i nematerijalno i materijalno nasleđe ili to što su svesno ili nesvesno iz nasleđa sami izabrali. Nasleđe se nikada ne prenosi u nepromenjenom obliku. Svaka generacija dodaje nešto novo i odbacuje ono za šta veruje da je nevažno, nezanimljivo, zastarelo. Sve se to odigrava spontano, svakodnevno, a ljudi nisu ni svesni da čine upravo ono što se akademskim jezikom naziva očuvanjem identiteta.

Takođe postoji drugi nivo na kojem ljudi izgrađuju svoj odnos sa budućnošću posredstvom prošlosti. To je politički nivo: predavanje maternjeg jezika, istorije, književnosti, religije ili etike, zavisno od toga šta je određeno u nekom ministarstvu i drugim kancelarijama; očuvanje jezika jedne zemlje, njenih prirodnih lepota, spomenika, muzeja, arhiva, biblioteka i svih ostalih sastavnih činilaca materijalnog nasleđa; očuvanje tradicije za koje je vezana većina stanovništva i poštovanje zakona i običaja koje većina smatra, s pravom ili ne, ključnim za obezbeđivanje socijalne kohezije, naročito u izgradnji mostova između sadašnje generacije i generacija koje dolaze. Sve mere koje utiču na obrazovanje, kolektivno pamćenje ili sliku koju ljudi o sebi imaju i koju žele da ostave svojim potomcima zajedno čine politiku identiteta, iako to nije njen zvanični naziv. Tako se politika, za razliku od onoga što se dešava u porodici, mora staviti pred sud javnosti i sprovoditi kroz demokratske odluke.

Tako je u svim evropskim državama. Međutim ono što karakteriše današnju situaciju jeste sve veći osećaj raskoraka između ova dva nivoa na kojima se identitet gradi. Drugim rečima, izgleda da se ono što ljudi čine kada vaspitavaju svoju decu razlikuje od onoga što čine institucije kada oblikuju budućnost zemlje i Evrope. Ako je ova dijagnoza tačna, lako je razumeti ostrašćenost sa kojom se vode rasprave o identitetu. Ali treba se prisetiti da su to pitanja izvan kompetencija jednog istoričara.

Istoričar može da kaže šta je to evropski identitet u deskriptivnom smislu, kao zbir stabilnih karakteristika. On može i da doda da bi većina Evropljana dala potvrdan odgovor na naše drugo pitanje, utoliko što za svoju budućnost pokušavaju da nađu nadahnuće u onome za šta veruju da jeste evropski identitet. Izgleda da se oko toga svi slažu. Uprkos pojedincima koji bi da se otarase evropskog identiteta, šta god to bilo. Pravu kontroverzu, međutim, čini nešto drugo. Radi se o identitetu, ali ne u deskriptivnom, opisnom, već u preskriptivnom, propisanom smislu. Pitanje je: s obzirom na to ko smo, šta je od naše prošlosti i sadašnjosti vredno čuvanja? Šta smo spremni da odbacimo i za šta smo toliko vezani da ga se nipošto ne bismo lišili? Do koje se mere budućnost mora oblikovati prema našim očekivanjima, ukorenjenim u prošlosti i do koje smo mere spremni da njeno oblikovanje prepustimo silama nad kojima nemamo kontrolu, i koje su, po svemu sudeći, sve dalje od našeg ideala budućnosti. O ovim pitanjima, u različitom obliku, danas se raspravlja širom Evrope. Na njih ne treba da odgovaraju istoričari, nego političari, a na kraju i građani Evrope, koji će dati konačan odgovor na ovo pitanje.

 
Krzysztof Pomian, Eurozine, 24.08.2009.

Original in Dutch
First published in L. Ornstein and L. Breemer (eds.), Paleis Europa. Grote denkers over Europa, as “De Europese identiteit : een historisch feit en een politiek problem”, De Bezige Bij: Amsterdam 2007, 29-54 (Dutch version); Transit 37 (2009) (German version).
Contributed by Transit
© Krzysztof Pomian
© Eurozine

Peščanik.net, 07.09.2009.

Leave a Reply