„Nemačka država je republika, a ko u to sumnja dobiće po glavi!“, napisao je Alfred Deblin u čuvenom romanu Berlin-Aleksanderplaz, koji je oslikavao mračnu i bednu pozadinu Vajmarske republike neposredno pred dolazak nacista na vlast. I danas, kao i tada, raskorak između normativnog i stvarnog ostaje suštinski problem uspostavljanja liberalnog demokratskog poretka. Naime, ako je suditi po ustavnom uređenju i pratećim zakonima, Srbija je demokratska država. Međutim, zagrebe li se samo malo ispod površine ove fasadne demokratije, teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih. Spoj prve i druge grupe obezbeđuje preduslove za nastanak oligarhije, vlasti malenog kruga imućnih. Ova ocena karaktera jednog političkog poretka nije nova, korišćena je još pre dva ipo milenijuma za opis oblika vladavine u pojedinim grčkim polisima.

Ono što Srbiju u ovom opisu ipak čini posebnom jeste očigledna namera nekolicine moćnih da ovakav sistem trajno osiguraju institucionalnim i zakonskim mehanizmima kojima se stvara privid postojanja demokratije, koji se samo fingira simuliranjem određenih formi demokratskog delanja, dok sadržinu politike po svojoj volji stvaraju oligarsi. Ovom interesu podređeno je i institucionalno komponovanje srpske fasadne demokratije. Pokušaću da ilustrujem ovu tezu uvidom u karakter i efekte Zakona o izboru narodnih poslanika za Skupštinu Republike Srbije i Zakona o političkim strankama.

Zakonom o izboru narodnih poslanika predviđeno je da se poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, nakon čega se mandati raspoređuju srazmerno broju osvojenih glasova, i to sistemom najvećeg količnika. Zagovornici modela da cela država treba da bude jedna izborna jedinica uglavnom smatraju da se time u najvećoj mogućoj meri preslikava volja građana, i to za čisti demokratski sistem zaista važi. Nasuprot tome, u formi fasadne demokratije koju imamo u Srbiji danas, ovakav sistem izbora narodnih poslanika upravo pospešuje sistem vladavine oligarha. Svoj udeo u vlasti oni obezbeđuju na prilično jednostavan način – usmeravajući deo svog imetka ka šefovima političkih stranaka kako bi u pretpostavljenom četvorogodišnjem periodu funkcionisanja vlasti svi političari bili uvezani u interesnu mrežu. Budući da je sticanje bogatstva svrha politike u Srbiji, nije teško zamisliti kako ovaj sistem svim zainteresovanim stranama obezbeđuje upravo ono što žele. Šefu stranke ostaje da obezbedi kontrоlu nad svim poslanicima koji su u njegovoj kvoti. Tako smo, otkako je mišljenjem Ustavnog suda i definitivno potvrđeno da mandat pripada poslaniku, a ne njegovoj stranci, bili svedoci upotrebe različitih mehanizama derogiranja poslaničke autonomije – od uterivanja straha u kosti pretnjama i prikupljanja kompromitujućeg materijala, do kolektivnih zaklinjanja na vernost poslaničkih grupa pred crkvenim oltarom.

U cilju zaokruživanja ovog nakaradnog sistema, u 2009. godini je usvojen i Zakon o političkim strankama. Zakonom je predviđeno da je za osnivanje političke stranke potrebno 10.000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije, umesto 100 takvih potpisa kako je bilo predviđeno ranijim zakonom. Argument predlagača bio je da treba smanjiti broj političkih stranaka, kako bi se u ovu sferu uveo red. Ostavimo sada po strani pitanje ustavnosti ovog zakona i legitimnosti odluke kojom se sužava nivo prava koji je predviđen ustavom i zamislimo se nad sledećim.

Da bi politička stranka mogla da bude upisana u registar, koje inače vodi ministarstvo nadležno za upravu, neophodno je podneti prijavu za upis u registar koja, između ostalih stvari, sadrži overe svih 10.000 potpisa i potvrde o upisu svih 10.000 potpisnika osnivača u birački spisak. Overa svakog potpisa se plaća, kao i dobijanje potvrde o upisu u birački spisak. Kada se izračunaju samo troškovi overe potpisa i potvrda koje je potrebno pribaviti za svakog punoletnog i poslovno sposobnog građanina Srbije koji želi da učestvuje u osnivanju političke stranke, dobija se iznos od najmanje 50.000 evra. U siromašnoj zemlji, u kojoj su političari decenijama delali tako da erodiraju poverenje u sistem i namere upravljačke elite, i u kojoj se neopisivo često kao građani susrećemo sa raznim prevarama, lako je zamisliti da među građanima postoji izražena sumnja u svaki zahtev da finansijski pomognu ideju za formiranje nove političke stranke. Otuda onima koji nemaju 50.000 evra (ovde nam pomaže Konfučijeva misao da je u državi u kojoj vlada haos sramota biti bogataš), a žele da sa bave politikom, ostaje da se jave svom imućnom prijatelju koji će obezbediti ulaznicu za klub i time i pre rođenja sahraniti bilo kakav pokušaj promene trulog sistema.

Očigledno je, dakle, da se u Srbiji pravo na političko organizovanje svelo na plaćanje ulaznice za sam pokušaj da se uđe u klub. Važno je naglasiti da je to pokušaj, budući da rešenje o upisu stranke u registar donosi ministarstvo, a ako ministarstvo odbaci prijavu za upis, može se pokrenuti upravni spor. Zakonska rešenja o ulozi ministarstva u proceni papira koji se podnose ostavljaju mu ogromnu mogućnost arbitrarnog odlučivanja i odugovlačenja postupka, što u krajnjem vodi ka upravnom sporu. A time se, umesto prilike da koriste svoje ustavno pravo na političko organizovanje, građani zainteresovani za drugačiju politiku sapliću u svakoj mogućoj prilici.

Nema sumnje da sve parlamentarne političke stranke u Srbiji čine deo ove pokvarene vladavine, ali je jednako očigledno da nije izborni sistem proizveo takvu vladavinu, već su oligarsi osmislili najbolji način da formu demokratije u vidu izbornog zakonodavstva i načina formiranja političkih stranaka prilagode sistemu koji su stvorili. Da je stvar baš takva bilo je naročito jasno nakon propasti ideje o novom zakonu o izboru narodnih poslanika, za koji se tvrdilo da se priprema tokom 2009. godine i koji je trebalo da uvede značajne promene izbornog zakonodavstva, pre svega kada je reč o broju izbornih jedinica, pa i unošenju izvesnih elemenata većinskog sistema u proporcionalni, koji bi u osnovi bio očuvan. Najava ovog predloga zakona smestila je sve stranke u jedinstveni front protiv promena, jer bi to za političku i tajkunsku oligarhiju bilo ravno udaru cunamija.

Imajući u vidu navedeno, postaje jasnije zašto nijedan tzv. reformski zahvat u poslednjih osam godina nije doveden do kraja. Mantra o nedostatku političke volje u sebi krije veliku snagu zamršenih interesa usmerenih ka očuvanju srpske fasadne demokratije, u kojoj se reformom pravosuđa naziva puka zamena igrača u sudstvu i tužilaštvu, reformom sistema informisanja naziva proces potpunog zatvaranja medijske sfere, a suština ekonomske tranzicije svodi na proces dalje tajkunizacije. Nije taj sistem samo nakaradan i nemoralan, već i politički kratkovid. Ne ostavlja prostora za institucionalno iskazivanje nezadovoljstva, tera ljude na ulicu, a jedini razlog zbog kojeg na njoj nisu je u tome što ih istovremeno depolitizuje, gura u očajanje i uverava da ne može biti drugačije. Nije stoga ni čudo što toliko dobronamernih ljudi u susret izborima 2012. najavljuje svoj revolt ubacivanjem praznog ili belog listića. Moje je mišljenje, međutim, da bi naši prazni listići predstavljali i konačnu pobedu fasadne demokratije. Građanima koji se pitaju ima li nam izlaza, ostaje da razmišljaju o alternativi. Za mene nema dileme da prazni listić nije alternativa, to je domišljatost lucidnih. Previše čista za ovaj glib.

 
Peščanik.net, 28.11.2011.

Srodni link: