U Beogradu je 27. oktobra u 83. godini umro Radomir Konstantinović. Kremiranju je prisustvovala, prema njegovoj želji, samo jedna osoba. Prezime Konstantinović izvedeno je iz latinskog – „onaj koji ne služi“.

Konstantinović je pisao pesme, romane, filozofske rasprave, 113 eseja o srpskim pesnicima 20. veka koji su smešteni u osam tomova pod naslovom Biće i jezik, i kultnu Filozofiju palanke, koju je pre nego što je štampana pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda. Noć bi stajala mirno dok je Konstantinović čitao.

U Beogradu su ga nagradili radio, univerzitet, grad, u Srbiji Udruženje književnika, NIN dva puta. Dobio je sarajevsku nagradu za Filozofiju palanke, nagradu Željezare Sisak za esej o Oskaru Daviču, nagradu Braća Šimić za esej o Hamzi Humi, nagradu Miroslav Krleža, Sedmojulsku i nagradu AVNOJ za književnost.

Niko iz vlasti nije poslao saučešće povodom smrti Konstantinovića. Predsednik Srbije Boris Tadić na oktobarskom Sajmu knjiga bio je „u pratnji majke Nevenke“, javila je uvek na usluzi Radio televizija Srbije. Ministar kulture Predrag Marković obilazio je obnovljenu pozorišnu scenu. Ta kamerna scena otvorena je 1962. godine Konstantinovićevom dramom Saobraćajna nesreća.

Konstantinovića, po ukusu SANU, nema među „Sto najznamenitijih Srba“. Njoj su po ukusu srpski velikaši – dvojica iz dinastije Petrović, Ivo Andrić, Mehmed Selimović, Vasko Popa, Milan Nedić, šef i nacističke i marionetske vlade.

Pet dana nakon početka opsade Sarajeva, Konstantinović je osnovao Beogradski krug nezavisnih intelektualaca, koji je prigrlila druga Srbija. „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“, definisao je Konstantinović.

„Krug NATO pacifista“, odredio je akademik Dobrica Ćosić.

„Krug srbofoba srbske krvi, naročito aktivan u pozivu na linčovanje Pravoslavlja, odavno je imenovao „najopakije nacionaliste“ među vladikama SPC – Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i vladiku zahumsko-hercegovačkog Atanasija. Da su mogli, ti „mirotvorci“ bi ih poslali verovatno i na Haški sud“, piše Svetosavlje.

Politkomesar Rasinskog partizanskog odreda nije rekao ništa kada je Konstantinović osnovao Društvo za istinu o NOB. Ćosić je tada negovao žabljačko mrtvorođenče.

Komemoraciju Konstantinoviću odslužili su 1. novembra prijatelji, njegovi i Beogradskog kruga. Došlo ih je 84. Beogradski krug imao je 1992. godine 19 inicijatora, 156 saradnika i stotine pristalica. Na komemoraciju su došli oni koji su bili opozicija u Miloševićevim godinama, oni koji su ostali opozicija u „demokratskim vremenima“, oni koji su stolovali u časti po raznim RS i RSK i oni koji uživaju slasti vlasti.

E novine, uzdanica Konstantinovićeve „druge Srbije“, u danima sućuti objavile su tri teksta o umrlome, a dva o Canetu Subotiću, ktitoru crkve na Ubu.

Lice i naličje Srbije Konstatinovića su okvalifikovali „korifejem“. Nenad Prokić, jedan od osnivača LDP-a, na komemoraciji u utorak je rekao da je Konstantinović „korifej Srbije s moralnim integritetom“, a Boško Obradović, jedan od osnivača Srpskog sabora Dveri nazvao ga je pre sedam godina „korifejem građanske misli“ u Srbiji. Grčka reč „korifej“ vrvi sinonimima: poglavar, vođa, prvi, teme, najviši deo, vođa hora, prvak baleta, najbolji u nečemu, zvezda, narodni vođa, podstrekač, kolovođa…

Konstantinović nije bio član SANU ni u kakvoj klasi. Za 75. rođendan primljen je u Akademiju nauka BiH. U rodnoj Subotici nije „počasni građanin“, jer 2005. sedam članova žirija nije imalo pojma ko je on. Njegov otac Mihailo, u Subotici je podučavao na katedri za građansko i međunarodno privatno pravo. Otac je diplomirao i doktorirao u Lionu. Ostareli Radomir je 1999. skupljao knjige i časopise razbacane oko Francuskog kulturnog centra, razlupanog gnevom mrzitelja NATO-a.

Godine 1969, kada se pojavila Filozofija palanke, u Srbiji su se sporili levi i desni marksisti, ali su svi marljivo sarađivali u časopisu Praxis Hrvatskog filozofskog društva. Srbija je prebrodila studentsku pobunu po francuskom šnitu, Beograd je lebdeo između svetskih BITEF-a i FEST-a, disidentima nije trebao „samizdat“, a moralni trijumf Jugoslavije nad intervencijom Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj bio je neoboriv.

Nacizam je nužan u duhu palanke, napisao je Konstatinović. Filozofija palanke je filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost. Samodovoljnost se najbolje orijentiše u tamnom vilajetu, progres je ono sa kolena na koleno, strah je od onoga što bi moglo doći sa druge obale iste reke.

Zenitistički „barbarogenije“ u kožuhu, neukaljan zapadnjačkom civilizacijom, sinteza iskonskih sila presvukao se u demona Tanatosa, sa šubarom i mitologijom se otputio u zlo. Zenitisti-futuristi, konstruktivisti, dadaisti, skončavaju u časopisu Srbijanstvo i objavljuju Manifest srbijanstva.

„Zenitizam Micićev je hajdučkomitski varvarizam, balkanski nihilizam“, sluti Filozofiju palanke Konstantinović tri godine ranije u tekstu Ko je Barbarogenije.

Filozofija palanke najavljuje moralni pad glavnine srpske i inteligencije u Srbiji, čije je dno dotaknuto u ratovima devedesetih. Konstantinović je marginalizovan kao lažni prorok u zemlji koja veruje samo u čuda. Ipak, za 42 godine Filozofija palanke imala je osam izdanja u Srbiji. Uvek kod drugog izdavača.

„Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovoga nacionalističkog s početka devedesetih godina“, rekao je na prvoj sesiji Beogradskog kruga 11. aprila 1992.

„Iskustvo nam je palanačko. Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes“, piše u Filozofiji palanke.

Poslednji put je Konstantinović opominjao Srbiju 1997. iz Beograda: „Trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu, ako se ne varam, trideset dvoje… Deco moja, dajte ruke, držaćemo se za ruke protiv ovoga zla. Nismo sami, mi smo zajedno: Papo Haim, Darvaš Šandor, Kapelan Jakov, Koen Haim, Holender Josif, Rubenović Jakov, Baruh Isak, Imeju Hashajin, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Solomon, Hiršl Martin, Albahari Avram, Bora Ćosić, Rade Konstantinović“, obratio se 13-orici dečaka pobijenih u Drugom svetskom ratu.

Poslednji put je javno govorio preko Sarajeva, in memoriam Izetu Kiki Sarajliću 2002: „To je ono što smo gledali, Izet iz Sarajeva, opkoljenog, sam, zaboravljen od najbližih svojih beogradskih prijatelja (od njegovog Beograda, odjednom gluvog i slepog za njega – još uvek, mislim, gluvog i slepog), a ja iz Beograda koji je, svakim danom sarajevske agonije bivao sve tuđiji, neki grad u kome kao da sam se zabunom našao. To otuđivanje bliskog (čak pre svega onog najbližeg), bol zbog tog propadanja (umiranja ili samo prodaje), eto, to je bol zbog raspadanja našeg, Izetovog i mog, sveta, one „zajedničke kuće“ u kojoj smo živeli“.

Autobiografijom je Ahasver, obućar iz Konstantinovićevog „traktata o pivskoj flaši“ – osuđen na večno lutanje, ali i na život bez smrti.

Monitor, 04.11.2011.

Peščanik.net, 04.11.2011.

DRUGA SRBIJA