Donald Tramp u Ovalnom ofisu, foto: Jim Watson/AFP/Getty
Donald Tramp u Ovalnom ofisu, foto: Jim Watson/AFP/Getty

Donald Tramp bi hteo da nas uveri da je njegovo ponašanje, njegovo kršenje zakona, sasvim u redu, štaviše da je besprekorno, i da je postupak impičmenta svojevrstan državni udar. Sve što je uradio, opet bi uradio. U stvari, već je to opet uradio kad je uputio otvoreni poziv Kini da povede istragu o Bajdenovima i kad je odbio da se povinuje istrazi o sopstvenom opozivu. Stručnjaci kao što su Rodžer Koen iz New York Timesa i Entoni Skaramuči, nakratko Trampov direktor komunikacija (kome je ime možda glavno postignuće u životu) kažu da je sve to jedan vid ludila i spekulišu da Tramp ili upravo vrši javno samoubistvo ili ispoljava čudnu genijalnost za preživljavanje. No da li tu zaista imamo ili/ili?

Zabasali smo u psihoanalitičku zemlju čuda. Pretpostavlja se da izabrani političari zaziru od mogućnosti da se javno osramote ili budu okrivljeni za kršenje zakona. Tramp, međutim, priznaje šta radi, ali ne tako što bi se javno pokajao, već tako što se razmeće svojom bestidnošću. Neki komentatori sugerišu da on pokušava da anestezira javnost za svoja nepočinstva ili da svoje postupke prikaže kao suštu normalnost, ali to objašnjenje ne može da obuhvati dilemu „genijalnost ili samoubistvo“. Psihoanaliza kao kritika nikad nije bila važnija nego što je danas, između ostalog i zato što se od nas traži da razmišljamo o postupcima koji mogu biti ili samoubilački ili sredstva trijumfalnog preživljavanja. Ali šta ako su oni i jedno i drugo, i ako se sada događaju u političkoj areni? Kako su samoubistvo i preživljavanje povezani u psihičkom polju zvanom „Tramp“? Nije reč samo o njegovom verovanju da bestidnim priznanjima može da normalizuje svoje zločine i sebi omogući trijumf u svetu u kom su zakon i zločin opasno pobrkani. Reč je o tome da on, po svemu sudeći, smatra da je poštovanje zakona i predsedničke zakletve znak slabosti, i što veruje da su samo oni koji zaobilaze zakon (izbegavanjem zahteva da obelodane utaju poreza, neobaziranjem na ustavna ograničenja izvršne vlasti) dovoljno pametni i moćni da opstanu. On se oslanja i na divljenje svoje baze prema onima koji imaju petlju da se rugaju zakonu: takvi romantični kriminalci su ikone za ljude koje uzbuđuje fantazija o životu izvan i iznad zakona, bez kočnica i stida.

Kad neki komentatori govore o Trampovoj „želji za smrću“, tu ima nečeg, ali možda ne baš onog što oni zamišljaju. Po Frojdu, „nagon smrti“ se ispoljava u postupcima koje karakterišu kompulsivno ponavljanje i destruktivnost, i mada taj nagon može biti povezan sa zadovoljstvom ili uzbuđenjem, njim ne upravlja logika ispunjenja želje. Ponavljani postupak koji nije vođen željom za zadovoljstvom poprima različite oblike: propadanje ljudskog organizma u njegovom nastojanju da se vrati u vreme pre individualnog života; košmarno ponavljanje traumatičnog materijala bez razrešenja; ospoljavanje destruktivnosti u vidu potencijalno ubilačkog ponašanja. I samoubistvo i ubistvo su posledice nekontrolisanog nagona za smrću. Taj nagon je nepostojan i u suštini oportunistički: možemo ga otkriti samo preko pojava na kojima surfuje. On može biti na delu u trenucima radikalne želje, zadovoljstva ili intenzivnog osećanja života, ali i u trenucima trijumfalizma, neustrašive demonstracije moći i snage, kao i u stanjima krajnje ubeđenosti. Tek kasnije – ako ikad – najednom se shvata da je nešto što se činilo kao okrepljujuće i uzbudljivo zapravo bilo služenje nekoj destruktivnoj svrsi.

Nije potrebno spekulisati o Trampovom detinjstvu ili pribegavati biološkom pojmu nagona za smrću da bi se u njegovom javnom nastupu prepoznala njegova prisila da sam sebe uništi ili da uništi svet koji mu ne dopušta da radi po svome. Nagon smrti se služi bestidnošću. Ako optužbe protiv njega ne uspeju da ga postide, one ne „rade“ i postaju sve bleđe i slabije, sve nečujnije u javnoj sferi. U isto vreme, pogledu sveta su izloženi i Trampovo repetitivno i prisilno prkošenje stidu i njegovo odbijanje da postupi po zakonu, što pokazuje koliko su te aveti za njega pogubne. Da, on uspeva kao osoba čiji je glavni cilj da pokaže da je ponosan, slavodobitan i nevin iako ga svakodnevno optužuju za nesposobnost, kriminal i nemoralno ponašanje; zakon neće imati moć nad njim. Ali taj novčić može pasti na drugu stranu. Naime, Trampova moć koja proizlazi iz kršenja zakona oslanja se na postojanost zakona; dakle, ako on uspe da uništi svaki smisao zakona brisanjem razlike između kriminalnih i zakonskih postupaka, nestaće i njegova moć. Drugim rečima, njemu je zakon potreban da bi postao monomanijakalni kršilac zakona kakav teži da bude. A u meri u kojoj mu je zakon potreban, on ga reprodukuje kao uslov svog lakomislenog, bezakonskog trijumfalizma. Ali čak ni taj dijalektički obrt nije kraj priče.

Pominjanje zakona, s jedne strane, i kriminalnih radnji njegovih neprijatelja s druge, jedna je od Trampovih omiljenih taktika i on dobro poznaje njenu moć. I dalje podbada svoje pristalice da skandiraju o Hilari Klinton : „Zatvorite je!“, a sada slušamo njegove sugestije da Džo Bajden zaslužuje električnu stolicu. I centri za zadržavanje migranata na južnoj granici Sjedinjenih Država predstavljaju kriminalan primer moći zakona koja je okrenuta protiv života. Kao što nam je poznato, Tramp je rekao da može da ubije čoveka nasred Pete avenije i da ipak pobedi na izborima. Imunitet od zakona je postao definicija moći i zato bi gubitak tog imuniteta bio njegova propast. Njegovo uverenje da opstaju samo oni koji mogu da izbegnu zakon iskazano je njegovim pozivom Kini da sprovede istragu o Bajdenovima – retoričkim ponavljanjem zločina za koji je ovaj optužen u vezi sa Ukrajinom. Pa ipak, iako se Trampova razmetljiva moć iskazuje željom da postupa uprkos zakonu i protiv zakona, zakon sada sa zakašnjenjem diže glavu i traži od njega da preda snimke i dokumenta, u nastojanju da ga pozove na odgovornost. Odbijajući da prizna moć zakona nad sobom, on sebe postavlja za metu skandiranja koje je sam započeo: „Zatvorite ga!“

Naravno, Trampov opstanak počiva na jatu advokata koje ga neprestano opslužuje na sudu, ali to je jedan od blažih paradoksa njegovih sudaranja sa zakonom. Najvažniji među njima je možda postao vidljiviji u poslednje vreme. Dok poslanici Predstavničkog doma razmatraju pokretanje impičmenta, Tramp za njih aktivno gomila dokaze u medijima iako odbija da im bilo šta zvanično preda i tako ispuni svoje zakonske obaveze. On stoji na Petoj aveniji – no da li je pištolj uperen u neprijatelja ili u njega samog? Ili i jedno i drugo? Ako Tramp bude zvanično oteran i ako napusti Belu kuću u pratnji njenog federalnog obezbeđenja ili ako, nakon što napusti dužnost, bude odveden iz Mar-O-Lagoa ili s nekog drugog od svojih poseda, bez sumnje će usput bljuvati optužbe i uvrede. Pokušaće da uništava dok ga uništavaju. Ali za njega će to biti glavna scena njegovog života, mahnita bitka koja odlučuje o tome ko će protiv koga izreći poslednji sud.

Da li je Trampov režim otpočetka bio predodređen za takav kraj? Možda. Njegova baza je nasela na dramu o neustrašivom suverenu, najvišem predstavniku državne moći koji bestidno živi van zakona. To je manijakalna avantura, mitološki triler u kom vladar koji objavljuje sopstvenu „veliku, besprimernu mudrost“ preti da će uništiti tursku ekonomiju par dana pre nego što pusti tursku vojsku da se obruši na Kurde. Ta retorika bi bila smešna kad njene posledice ne bi bile tako teške.

U najboljem slučaju, ovde prisustvujemo jednoj smrtonosnoj šali dok suveren napumpava sopstvene razorne moći uoči svog javnog raskrinkavanja i hapšenja. Nastavljajući da prosipa retoričke iskaze koji potvrđuju sve što je istražiteljima potrebno za opoziv i istovremeno odbijajući da se povinuje procedurama impičmenta, on manijakalno dokazuje da je iznad i izvan zakona iako time zapečaćuje sud zakona o sebi. Sramni „kraj“ je ono što on istovremeno otklanja i priziva: ne želi da bude osramoćen, ali se ipak prisilno kreće u tom pravcu. Ovde manija poprima oblike neumorne borbe, opsesivnog proganjanja neprijatelja, bezgraničnog samoveličanja, naoružanih poruka koje se ispaljuju u svet u obliku svakodnevnih rafalnih tvitova, kretanja po svaku cenu – jer šta bi se dogodilo kad bi on zastao? Zvuči čudno, ali Tramp bi mogao da nam vrati zakon kad bude prinuđen da mu se pokori i siđe s vlasti: da li će on onda postati, samim svojim porazom, zakonodavac? Lako je moguće da bi cena koju bi tada morao da plati bila zatvor, beskrajna sramota na kraju puta.

Ovde sam ponudila samo jednu svoju sekvencu sna. Možda su stid i krivica prožimali sve što je Tramp ikad osećao. Porota zaseda. Moja opklada/san je da bi on radije umro nego makar načas prestao da oseća stid koji kroz njega prolazi i ospoljava se u obliku destrukcije i gneva. Ako on ikad postaje svestan tog stida, to se može dogoditi samo u onim najkraćim trenucima dok se ovaj okreće prema spoljašnjosti da bi bio izbačen u svet. On taj stid nikad ne može zaista osećati kao svoj jer je njegova psihička struktura izgrađena da blokira stid – što je džinovski zadatak. Ako bi se na kraju stid ponovo okrenuo prema njemu, to bi bilo – u skladu s pravilima psihičke agende – priklanjanje samoubistvu. Tada treba očekivati dugo i glasno urlanje, teatralno ispaljivanje najtežih optužbi protiv celog sveta. Nadajmo se da on u tom trenutku neće imati pristup vojnoj moći.

London Review of Books, 24.10.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 21.10.2019.

TEMA – TRAMPOZOIK