Pitanja kojima je javna rasprava najpotrebnija, koja treba najhitnije razmotriti, pitanja su o kojima je teško razgovarati u okvirima koji su nam sada dostupni. Čak i kada poželimo da pređemo direktno na stvar, nailazimo na granice okvira zbog kojih je gotovo nemoguće reći ono što imamo. Želim da govorim o nasilju, sadašnjem nasilju, istoriji nasilja i njegovim mnogim oblicima. Ali ko hoće da dokumentuje nasilje, što znači da razume masovno bombardovanje i ubistva koja je Hamas počinio u Izraelu kao deo te istorije, može biti optužen za „relativizaciju“ ili „kontekstualizaciju“. Možemo da osudimo ili da odobravamo, to ima smisla, ali da li je to sve što se etički traži od nas? Uistinu, bez ikakvih kvalifikacija osuđujem nasilje koje je počinio Hamas. To je bio zastrašujući i užasan masakr. Takva je bila moja prva reakcija, i još uvek stoji. Ali ima i drugačijih.
Ljudi traže da znaju na kojoj ste „strani“ i očigledno je nedvosmislena osuda jedini mogući odgovor na takva ubistva. Ali zašto nam se ponekad čini da bi pitanje da li se služimo pravim rečima ili da li dobro razumemo istorijsku situaciju, bilo prepreka snažnoj moralnoj osudi? Da li je zaista relativizacija pitati šta je tačno to što osuđujemo, koji bi domet te osude trebalo da bude i kako najbolje opisati političku formaciju, odnosno formacije kojima se protivimo? Bilo bi čudno da se protivite nečemu, a da ne razumete ili niste u stanju jasno da opišete šta je to. Posebno je neobično uverenje da je za osudu potrebno odbiti razumevanje, iz straha da znanje može da posluži samo relativizaciji i da šteti našoj sposobnosti rasuđivanja. Šta ako je moralno imperativno da proširimo našu osudu na zločine jednako užasne kao i one koje mediji drže u prvom planu? Kada i gde počinje i gde se završava naša osuda? Zar nam nije potrebna kritička i informisana procena situacije koja bi pratila moralnu i političku osudu, bez straha da će nas, u očima drugih, to znanje pretvoriti u moralne saučesnike užasnih zločina?
Ima onih koji istoriju izraelskog nasilja u regionu koriste da bi Hamas oslobodili krivice, ali se oni služe korumpiranim oblikom moralnog rezonovanja da bi postigli taj cilj. Budimo jasni, izraelsko nasilje nad Palestincima je ogromno: nemilosrdno bombardovanje, ubijanje ljudi svih uzrasta u njihovim domovima i na ulicama, mučenje u zatvorima, tehnike izgladnjivanja i otimanja domova. To nasilje, u svojim brojnim oblicima, sprovodi se protiv ljudi koji su podvrgnuti pravilima aparthejda, kolonijalnoj vladavini i apatridiji. Međutim, kada Harvardski komitet solidarnosti sa Palestinom objavi saopštenje u kojem se tvrdi da je „režim aparthejda jedini kriv“ za ubilačke Hamasove napade na izraelske mete, on pravi grešku. Pogrešno je raspoređivati odgovornost na taj način; ništa ne bi trebalo da oslobodi Hamas krivice za užasna ubistva koja su počinili. Istovremeno, ova grupa i njeni članovi ne zaslužuju stavljanje na crnu listu ni pretnje. Svakako su u pravu kada ukazuju na istoriju nasilja u regionu: „Od sistematske zaplene zemlje do rutinskih vazdušnih napada, od proizvoljnih pritvora do vojnih kontrolnih punktova, od prinudnog razdvajanja porodica do ciljanih ubistava, Palestinci su primorani da žive u stanju smrti, ujedno spore i iznenadne.“
Ovo je precizan opis i mora se izgovoriti, ali to ne znači da je Hamasovo nasilje samo izraelsko nasilje pod drugim imenom. Istina je da treba da razvijemo izvesno razumevanje zašto su grupe poput Hamasa dobile snagu u svetlu prekršenih obećanja iz Osla i „stanja smrti, ujedno spore i iznenadne“ koje opisuje život mnogih Palestinaca pod okupacijom, bilo da je reč o stalnom nadzoru i pretnji administrativnim pritvorom bez odgovarajućeg pravnog postupka, ili o intenziviranoj opsadi koja stanovnicima Gaze uskraćuje lekove, hranu i vodu. Međutim, mi ne dobijamo moralno ili političko opravdanje za Hamasove postupke pozivajući se na njihovu istoriju. Ako se od nas traži da palestinsko nasilje shvatimo kao nastavak izraelskog nasilja, kao što to od nas traži Harvardski komitet solidarnosti sa Palestinom, onda postoji samo jedan izvor moralne krivice, a Palestinci nisu vlasnici svojih nasilnih dela. To nije način da se prizna autonomija palestinske akcije. Neophodnost da se razumevanje sveprisutnog i nemilosrdnog nasilja izraelske države razdvoji od bilo kakvog pravdanja nasilja, ključna je za razmatranje drugih načina za odbacivanje kolonijalne vlasti, prekid proizvoljnih hapšenja i mučenja u izraelskim zatvorima i privođenje kraju opsade Gaze, gde nacionalna država koja kontroliše granice kontroliše i vodu i hranu. Drugim rečima, pitanje kakav je svet još uvek moguć za sve stanovnike tog regiona zavisi od načina na koji se može okončati naseljeničko-kolonijalna vladavina. Hamas ima jedan, zastrašujuć i jeziv odgovor na to pitanje, ali postoje i drugi odgovori. Ako nam je, međutim, zabranjeno da referišemo na „okupaciju“ (što je deo savremene nemačke zabrane misli, Denkverbot), ako ne možemo ni da pokrenemo debatu o tome da li je izraelska vojna vladavina regionom rasni aparthejd ili kolonijalizam, onda nema nade da ćemo razumeti prošlost, sadašnjost ili budućnost. Ljudi koji u medijima prate pokolj osećaju se beznadežno. Ali jedan od razloga tog beznađa jeste upravo to što prate preko medija, senzacionalni i prolazni svet beznadežnog moralnog gneva. Drugačijem političkom moralu potrebno je vreme, strpljiv i hrabar način učenja i imenovanja, da bismo uz moralnu osudu mogli imati i moralnu viziju.
Protivim se nasilju koje je Hamas izvršio i ne nudim nikakav alibi. Kada to kažem, jasno pokazujem svoj moralni i politički stav. Ne dvoumim se kada razmišljam o tome šta ta osuda pretpostavlja i podrazumeva. Svako ko mi se pridruži u ovoj osudi, mogao bi da pita da li moralna osuda treba da se zasniva na nekom razumevanju onoga čemu se suprotstavlja. Neko bi mogao reći, ne, ne moram da znam ništa o Palestini ili Hamasu da bih znao da je ono što su uradili pogrešno i da bih to osudio. A ako se tu zaustavi, oslanjajući se na savremene medijske predstave, a da se pritom i ne zapita da li su one zapravo ispravne i korisne, da li dozvoljavaju da se ispriča istorija, onda prihvata izvesno neznanje i poverenje u predstavljene okvire. Na kraju krajeva, svi smo zauzeti i ne možemo svi biti istoričari ili sociolozi. To je jedan moguć način razmišljanja i življenja i mnogi dobronamerni ljudi tako žive. Ali po koju cenu?
Šta ako naša moralnost i naša politika ne prestaju činom osude? Šta ako bismo insistirali na pitanju o tome kakav bi oblik života oslobodio region ovakvog nasilja? Šta ako bismo, pored osude bezobzirnih zločina, poželeli izgradnju budućnosti u kojoj je nasilju ove vrste došao kraj? To je normativna težnja koja prevazilazi trenutnu osudu. Da bismo je ostvarili, moramo poznavati istoriju prilika, rast Hamasa kao militantne grupe u pustoši nakon Osla za one u Gazi kojima obećanja o samoupravi nikada nisu ispunjena; formiranje drugih grupa Palestinaca sa drugim taktikama i ciljevima; i istoriju palestinskog naroda i njegove težnje za slobodom i pravom na političko samoopredeljenje, za oslobađanjem od kolonijalne vladavine i sveprisutnog vojnog i zatvorskog nasilja. Tada bismo mogli biti deo borbe za slobodnu Palestinu u kojoj bi Hamas bio raspušten ili zamenjen grupama sa nenasilnim težnjama za kohabitacijom.
Za one čija je moralna pozicija ograničena samo na osudu, razumevanje situacije nije cilj. Moralni gnev ove vrste je verovatno i antiintelektualan i prezentistički. Ipak, i gnev bi mogao da nas usmeri ka udžbenicima istorije i saznavanju kako su mogući događaji poput ovih i da li bi se uslovi mogli promeniti tako da nasilje ne bude jedina mogućnost. Ne bi trebalo da se „kontekstualizacija“ smatra moralno problematičnom, mada postoje vrste kontekstualizacije koje mogu služiti za prebacivanje krivice ili opravdanje zločina. Jesmo li u stanju da razlikujemo ta dva oblika kontekstualizacije? Samo zato što neki misle da kontekstualizacija užasnog nasilja skreće pažnju sa nasilja ili, još gore, racionalizuje nasilje, to ne znači da treba da kapituliramo pred tvrdnjom da su svi oblici kontekstualizacije na taj način moralni relativizam. Kada Harvardski komitet solidarnosti sa Palestinom tvrdi da je „režim aparthejda jedini kriv“ za napade Hamasa, on se slaže sa neprihvatljivom verzijom moralne odgovornosti. Čini se da moramo da naučimo malo istorije da bismo razumeli kako je neki događaj nastao, ili kakav smisao ima. To znači da moramo da proširimo fokus izvan užasnog sadašnjeg trenutka, ne poričući pritom taj užas, dok istovremeno odbijamo da dozvolimo da taj užas predstavlja sav užas koji je moguće predstaviti, saznati i suprotstaviti mu se. Savremeni mediji, uglavnom, ne pružaju detalje strahota koje palestinski narod decenijama proživljava kroz bombardovanje, proizvoljne napade, hapšenja i ubistva. Ako užasi počinjeni početkom oktobra dobiju veći moralni značaj za medije od užasa iz poslednjih sedamdeset godina, onda moralni odgovor na ovaj trenutak preti da pomrači razumevanje radikalnih nepravdi koje su pretrpeli okupirana Palestina i prisilno raseljeni Palestinci – kao i humanitarne katastrofe i gubitka života koji se u ovom trenutku odvijaju u Gazi.
Neki ljudi se opravdano plaše da će bilo kakva kontekstualizacija Hamasovog nasilja biti iskorišćena za oslobađanje krivice, ili da će kontekstualizacija skrenuti pažnju sa užasa koji su počinili. Ali šta ako je sam užas ono što nas navodi na kontekstualizaciju? Gde počinje taj užas, a gde se završava? Kada mediji govore o „ratu“ između Hamasa i Izraela, to nudi okvir za razumevanje situacije. Oni su, u stvari, unapred razumeli situaciju. Ako se Gaza razumeva kao prostor pod okupacijom, ili ako se o njoj govori kao o „zatvoru na otvorenom“, onda se prenosi drugačije tumačenje. Čini se kao puki opis, ali jezik sužava ili olakšava ono što se može reći, kako se može opisati i šta se može znati. Da, jezik je u stanju da opisuje, ali ima moć da opisuje samo ako je u skladu sa ograničenjima nametnutim onome što se može reći. Ako je odlučeno da ne moramo znati koliko je palestinske dece i mladih ubijeno i na Zapadnoj obali i u Gazi ove godine ili tokom godina okupacije, da ta informacija nije važna da bi se znao ili procenio napad na Izrael i ubistva Izraelaca, onda smo odlučili da ne želimo da znamo istoriju nasilja, tugovanja i gneva kakvu žive Palestinci. Želimo da znamo samo istoriju nasilja, tugovanja i gneva kakvu žive Izraelci. Prijateljica iz Izraela, koja se deklariše kao „anticionistkinja“, piše da je premrla od straha za svoju porodicu i prijatelje, da je izgubila svoje ljude. Treba da saosećamo s njom; ja bez dileme saosećam. Njen položaj je nedvosmisleno strašan. Pa ipak, zar ne postoji trenutak u kojem se njeno lično iskustvo užasa i gubitka proteže ka pretpostavci kako bi jedna Palestinka mogla da se oseća na drugoj strani, ili se osećala nakon godina bombardovanja, zatvaranja i vojnog nasilja? Ja sam i Jevrejka koja živi sa transgeneracijskom traumom nakon zločina počinjenih nad ljudima poput mene. Ali zločini su počinjeni i nad ljudima koji nisu poput mene. Nije potrebno da se identifikujem sa nekim da bih mogla da imenujem zverstva koja vidim.
Na kraju, međutim, problem nije puko odsustvo empatije. Jer empatija se uglavnom formira unutar okvira koji omogućava identifikaciju, ili prevođenje između tuđeg i vlastitog iskustva. Ako dominantni okvir smatra da su neki životi više vredni oplakivanja od drugih, onda sledi da su neki gubici strašniji od drugih. Pitanje čiji su životi vredni tugovanja sastavni je deo pitanja čije živote vredi ceniti. I tu odlučno nastupa rasizam. Ako su Palestinci „životinje“, kako tvrdi izraelski ministar odbrane, i ako Izraelci sada predstavljaju „jevrejski narod“ kako tvrdi Bajden (svođenje čitave jevrejske dijaspore na Izrael, kako reakcionari traže), onda su Izraelci jedini ljudi vredni oplakivanja, jedini koji se prikazuju kao podobni za žaljenje, jer se scena „rata“ sada postavlja sa jevrejskim ljudima naspram životinja koje hoće da ih ubiju. To svakako nije prvi put da ljude koji traže oslobađanje od kolonijalnih okova kolonizator prikazuje kao životinje. Da li su Izraelci „životinje“ kada oni ubijaju? Ova rasistička postavka savremenog nasilja rekapitulira kolonijalnu opoziciju između „civilizovanih“ i „životinja“ koje treba rasterati ili uništiti da bi se „civilizacija“ očuvala. Ako usvojimo ovaj okvir kada izražavamo svoje moralno protivljenje, uplićemo se u oblik rasizma koji prevazilazi izgovor i tiče se strukture svakodnevnog života u Palestini. A tome je svakako neophodna radikalna korekcija.
Ako mislimo da moralna osuda mora biti jasan, precizan čin bez reference na bilo kakav kontekst ili znanje, onda neizbežno prihvatamo uslove u kojima je ta osuda izrečena, pozornicu na kojoj su poređane alternative. U ovom najnovijem kontekstu, prihvatiti te uslove znači rekapitulirati oblike kolonijalnog rasizma koji su deo strukturalnog problema koji treba rešiti, trajne nepravde koju treba prevazići. Dakle, ne možemo sebi priuštiti da skrenemo pogled sa istorije nepravde u ime moralne izvesnosti, jer to znači da rizikujemo da počinimo dalju nepravdu, a u jednom trenutku će se naša izvesnost poljuljati na tom nestabilnom tlu. Zašto ne bismo mogli da osudimo moralno gnusne postupke, bez gubitka svoje sposobnosti da mislimo, da znamo i da rasuđujemo? Sigurno možemo i moramo.
Nasilni postupci kojima svedočimo u medijima su užasni. I u ovom trenutku pojačane medijske pažnje, nasilje koje vidimo je jedino nasilje koje poznajemo. Da ponovim: s pravom smo zgađeni tim nasiljem i izražavamo svoj užas. Muka mi je u stomaku danima. Svi koje poznajem žive u strahu od toga šta će izraelska vojna mašina sledeće uraditi, da li će se Netanjahuova genocidna retorika ostvariti u masovnom ubijanju Palestinaca. Pitam se da li možemo da žalimo, bez kvalifikacija, za životima izgubljenim u Izraelu, kao i za životima izgubljenim u Gazi, a da se ne zaglibimo u debate o relativizmu i ekvivalenciji. Možda širi obuhvat žalosti služi smislenijem idealu jednakosti, onom koji priznaje jednaku vrednost života, i izaziva zgražanje da ti životi nije trebalo da budu izgubljeni, da mrtvi zaslužuju više života i jednako priznanje svojih života. Kako uopšte možemo zamisliti buduću jednakost živih, a da ne znamo, kao što je dokumentovala Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova, da su od 2008. izraelske snage i naseljenici ubili skoro 3.800 palestinskih civila na Zapadnoj obali i u Gazi, čak i pre nego što su počele tekuće akcije. Gde je žaljenje sveta za njima? Na stotine palestinske dece je umrlo otkako je Izrael započeo svoje vojne akcije „osvete“ protiv Hamasa, a mnogo više će umreti u narednim danima i nedeljama.
Ne znači da ćemo ugroziti svoj moralni stav ako odvojimo malo vremena da se upoznamo sa istorijom kolonijalnog nasilja i da ispitamo jezik, narative i okvire koji se sada koriste za izveštavanje i objašnjenja – i tumačenja unapred – onoga što se dešava u regionu. Ta vrsta znanja je kritična, ali ne za svrhe racionalizacije postojećeg nasilja ili odobravanja budućeg. Njen cilj je da pruži razumevanje situacije koje je tačnije od neosporenog prikaza jednog trenutka. Zapravo, mogući su novi moralni stavovi koje ćemo priključiti stavu koji smo već zauzeli, tako da obuhvati protivljenje vojnom i policijskom nasilju nad životima Palestinaca u regionu, lišavajući ih prava da oplakuju, da znaju i izraze svoje ogorčenje i solidarnost i da pronađu svoj put ka budućnosti slobode.
Lično, zastupam politiku nenasilja, svesna da je ona nemoguća kao apsolutni princip koji se primenjuje u svakoj prilici. Smatram da oslobodilačke borbe koje praktikuju nenasilje doprinose stvaranju nenasilnog sveta u kome svi želimo da živimo. Nedvosmisleno osuđujem nasilje u isto vreme dok ja, kao i mnogi drugi, želim da budem deo promišljanja i borbe za istinsku jednakost i pravdu u tom regionu, koja bi grupe poput Hamasa primorala da nestanu, okončala okupaciju i razvila nove oblike političke slobode i pravde. Bez jednakosti i pravde, bez prekida državnog nasilja koje sprovodi Izrael, a koji je i sam utemeljen kao odgovor na nasilje, nikakva budućnost nije zamisliva, nikakva budućnost istinskog mira – što znači ne „mira“ kao eufemizma za normalizaciju i održavanje struktura nejednakosti, nepravde i rasizma. Ali takva budućnost ne može nastati bez slobode da se imenuje, opiše i suprotstavi svakom nasilju, uključujući izraelsko državno nasilje u svim njegovim oblicima, i to bez straha od cenzure, kriminalizacije ili optužbi za antisemitizam. Želim svet koji se suprotstavlja normalizaciji kolonijalne vladavine i podržava palestinsko samoopredeljenje i slobodu, svet koji bi, zapravo, ostvario najdublje želje svih stanovnika tih prostora da žive zajedno u slobodi, nenasilju, jednakosti i pravdi. Ta nada nesumnjivo mnogima zvuči naivno, čak nemoguće. Ipak, neki od nas su prinuđeni da se bezumno drže takve nade, odbijajući da veruju da će strukture koje danas postoje postojati zauvek. Za to su nam potrebni naši pesnici i naši sanjari, neukroćene budale, oni koji znaju kako da se organizuju.
London Review of Books, 13.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 28.10.2023.
Srodni link: Judith Butler – Životi vredni žaljenja
IZRAEL / PALESTINAKULTURA MIRA I NENASILJA
