Gledali smo „Balkanske međe“ umesto vas

Putin, foto: vfutscher/Flickr

Kad je prvi film, najavljujući kratkotrajni belle epoque, prikazan u onoj kafani u Parizu – publika se razbežala jer je pomislila da voz koji ulazi u stanicu naleće pravo na njih. I izgleda da film nikada nije izgubio zrnce tog šarma: kad govorimo o filmu, ponekad je teško razaznati gde završava stvarnost, a počinje imaginacija, i granice između njih postaju nejasne – posebno kada su u pitanju kinematografska ostvarenja koja imaju izvesne „istorijske ambicije“. Jer filmovi nisu samo sredstva beleženja, već i sredstva proizvodnje. I tako dalje i tako bliže – raspravljati o filmovima može se i do kasno u noć.

Ali filmovi s ciljevima proizvodnje nacionalne propagande odveć često su toliko loši – jer nacional-šovinističke propagande samo takve i mogu da budu – da takva kinematografska ostvarenja gotovo izbegavaju mogućnost raspravljanja.

E otprilike je takav recentni proizvod rusko-srpske produkcijske saradnje – „Balkanske međe“. Film je zapravo toliko estetski, glumački, sižejno, svetonazorski, žanrovski i u svakom drugom smislu loš da je sasvim legitimno pitanje postoji li uopšte opravdanje za trošenje internet prostora na razglabanje o ovom nacionalnom trešu. Međutim, prikazivanje i premijera su, nimalo slučajno, locirani u godišnjicu jednog bolnog događaja (početka bombardovanja Srbije 1999), a film ima neskrivene ambicije da interveniše u stvarnost – pa je stoga neophodno otvoriti ovu temu – posebno u svetlu mahnitih pozitivnih kritika patriotizovane javnosti.

Ukratko, film se bavi akcijom ruske motorizovane brigade i zauzmanjam prištinskog aerodroma „Slatina“ u leto 1999, neposredno nakon završetka bombardovanja i neposredno pre dolaska ostalih međunarodnih snaga. Naravno, događaj je predimenzioniran i patetično predramatizovan, ubačeni su Rambo-specijalci, ljubavne priče i ostale šećerleme za privlačenje publike različitog profila, pa film ima sve što bi jedna jeftina akcija trebalo da ima: glumca kratkoročne i jeftine slave za kojim jecaju tinejdžerke; glumicu prijatne spoljašnjosti za mušku publiku; crkvenu muziku u pozadini za publiku koja rado pada u svetosavski zanos; Brus Li dedu; velikog, zlog, krvožednog (i glupog) antagonistu; neočekivanu silu koja se pojavljuje i sve rešava (Rusija). A ima i izvestan broj elemenata specijalno umetnutih za amortizaciju estetskog užasa: kameo Emira Kusturice – mirođije u svim nacionalnim čorbuljacima, posebno onim profitabilnijim – te na kraju epizodnu ulogu Srđana Todorovića kao (neuspeli) pokušaj da se ceđenjem suve drenovine balkanskog crnog humora film iz potpune katastrofe premesti makar u jedva gledljive.

Dajmo i okvirne kinematografske uzore ekstremno netalentovanog kreativnog tima: „Rambo“ (ali ne „Rambo: First Blood“, već pre njegovi uistinu loši nastavci: Rambo 2, 3 i 4), „Hot Shots 2“, veliki komadi opusa Čaka Norisa i Stivena Sigala.

I film bi bio samo predosadni ratni treš da nije onog političkog momenta, jer „koincidiranje“ premijere s godišnjicom bombardovanja otkriva da je u pitanju projekat s ciljem dodatnog patriotskog nadraživanja publike u delikatnom istorijskom trenutku. Ali na koncu i sa zadatkom reanimacije univerzalno upotrebljive miloševićevske ratne propagande.

Politike stereotipa

Plitki stereotipi razdeljeni su po standardnoj nacionalističkoj matrici: Srbi i Rusi („mi“) bez ostatka su dobri i plemeniti; prema ženama i ostaloj nejači su nežni i zaštitnički nastrojeni; „mi“ smo pokretani tananim osećanjima; prepuni smo moralnih dilema; naši sveštenici su duboko pijetetni. A Albanci su bezosećajni, zli, glupi i kukavice, osim ukoliko nisu daleko brojniji i/ili ukoliko ne maltretiraju neku nejač (isključujući lik „našeg“ iliti „lojalnog“ Albanca¹); iz očiju im vire noževi a ispod astala, naravno, tona droge; „oni“, naravno, nisu ljudi već bezumni automati u krvožednom nacionalističkom projektu. Lekari bez granica? – strani plaćenici i špijuni. Deca na biciklu? – naravno da su to izvidnice OVK.

Doduše, ovakav drecunovski siže donekle je očekivan u jednom ovako beznadežnom kinematografskom ostvarenju. Ali s druge strane šovinističke retorike stoji autokolonizatorski diskurs: najdublji stereotip je – svesno ili ne – sakriven na najvidljivijem mestu i upotreba nešto arhaičnijeg izraza „međa“ u samom naslovu ukazuje da film prati i širu ideološku matricu. Nema mišljenja Balkana izvan balkanističke matrice niti van arhaičnog jezika: govori li se o Balkanu, govori se o međama i besama, krvnim osvetama, neraspletivim sukobima, neprozirnim istorijama, arhaičnim mržnjama i plemenskim odnosima. Imamo li u vidu stereotipe raspoređene u ovoj formaciji² – ispada da je film uspeo daleko bolje da sažme i reprodukuje (polu)kolonijalni prezir prema Balkanu no što se to očekuje čak i od onih strana³ koje su i glavni proizvođači balkanističkih diskursa i kolonizatorske nadmenosti. Nema, dakle, dublje mržnje prema „nama“ od one koju gaje nacionalne i nacionalističke elite; nema tog autošovinizma kojeg bi se patriotski proizvodi gadili ne bi li vršili šovinističku propagandu; nema, na koncu, nigde tako revnosnog i preciznog „pišanja po svemu našem“ kao onog koji dolazi od patriotskih političkih snaga.

Utvara neispričane priče

No, imajući u vidu da se nalazimo u političkoj sredini koja decenijama životari na nejasnoj liniji stvarnosti i mitomanije, ne treba ni da začudi da film ima neskrivene ambicije intervencije u stvarnost – najočiglednije upakovane u pratećem asesoaru u formi komentara javnosti i razgovora o filmu u udarnim terminima (magazin „Oko“). Tek kada je legitimizovan terminima fascinacije publike, a objašnjavan terminima „naših“ i „njihovih“ verzija događaja – ovo kinematografsko ostvarenje dobija svoj kompletan politički profil. Ambicija je filma, poverujemo li komentarima odgovornih izrečenih u ovoj emisiji – da ispriča mitsku „našu stranu“ priče i famoznu „našu istinu“. I izgleda da se baš ovde dâ uočiti pokretačko gorivo projekta: reprodukciju mita o nekakvim „našim“ i „njihovim“ istinama – „našim“ (i istinitim), koje mediji sakrivaju, i „njihovim“ (a lažnim), koje mediji potenciraju – posredno i „izdajnika“ unutar naših redova, koji ne pristaju na hegemoni nacionalistički diskurs. Drugim rečima, nacional-politički jezik izgrađen devedesetih i dvehiljaditih pokazuje svoju univerzalnu primenjivost: kad ne služi odbrani ratnih zločinaca – služi suptilnijim marketinškim kampanjama; kada odsluži i njima – služi profilaciji nacionalističke politike vladajuće elite. Kao što se to obično dešava sa svim patriotskim đubretom – počinje kao priča o žrtvama ratova i bombardovanju, o nepravdi i muci, a završava kao plodno gnojivo za otrovni šovinizam.

Jer jasno je da ova priča nema pretenzija da bude ispričana „negde tamo“ – primarna publika ovih naših istina uvek je bila i biće samo – domaća javnost koja je viktimizacijskim manipulacijama svakodnevno hranjena manje-više sa svih strana. I zapravo, ako postoji neka priča s kojom ovdašnja publika ne želi da bude upoznata: onda je to upravo priča „one druge strane“. Jer u filmu, naravno, ni traga od preispitivanja uloge srpskog nacionalizma u ratovima devedesetih; kao da su ratovi počeli 1999, kao da su počeli tek kada su bombe počele da padaju po Beogradu, kao da nije bilo nikakvih hladnjača. Ali, u prilog činjenici da se u ovoj političkoj sredini sve odlično zna govori dosta dobro režisersko rešenje u filmu „Teret“: iako se u tom filmu gotovo nigde eksplicitno ne pominje „šta je u onoj hladnjači“ – ipak je javnost zaječala na sav glas i nehotično pokazala da zapravo zna sve. Zato se toksičnost ovog kinematografskog otrova vidi tek kada pokazuje svoju političku upotrebljivost u dnevno-političkom nadpevavanju: naravno da je otkazivanje projekcije filma u Bujanovcu – pred publikom kojoj ovaj fim predstavlja prst u oko – iskoristio ministar za kulturu da se još jednom definiše kao verni ćiriličar i poslušni podgrevač etničkih tenzija.

Utvara Vladimira Putina

Pored toga što je formatiran prema matrici srpskog viktimizma i političkog oportunizma, formatiran je i prema matrici naivnog putinizma, sasvim u skladu s činjenicom da je u pitanju proizvod (i) integrisanog vojno-kulturološkog kompleksa ruske države. Ali opsednutost i fascinacija despotom sa Istoka najvidljivija je bila u gorepomenutoj emisiji „Oko“, u kojoj je razgovor o filmu od samog početka zapravo formatiran u pitanje o ulozi Vladimira Putina u akciji zauzimanja aerodroma „Slatina“. Jer centralni motiv filma – vidi se to na samom kraju filma – nije niti sukob na Kosovu, niti sámo Kosovo, niti bombardovanje, niti civilne žrtve, u krajnju ruku ni „neispričane priče“, već veoma profano šlihtanje Витяз-u sa Istoka. Naime, film se završava – i pored svega – daškom putinofilskog optimizma: akcija zauzimanja prištinskog aerodroma zapravo je bio trenutak buđenja medveda sa Istoka, zapravo je najavio dolazak nove snage ponižene Rusije i, na koncu, Njegov dolazak.

Tako jedinstvena simbioza industrije putinizma i lokalnog šovinizma rezultuje i jedinstvenim proizvodom. Jer „kao što to obično biva“ s većinom rusko-srpskih partnerstava – ono što počne kao priča o žrtvama ratova i bombardovanju, o muci i nepravdi, završava kao projekat projektovanja takozvane meke moći Rusije i njenog centralnog motiva: veličanja Vladimira Putina.

Utvara privatno-javnog partnerstva

I dotaknimo se na kraju radioaktivnosti ovog kinematografskog ostvarenja kao integralnog dela produkcijskog manevrisanja: nije samo da su medijska buka, premijera i projekcija bili udešeni da padnu tačno na godišnjicu bombardovanja (mada, ruku na srce, bombardovanja ima relativno malo u samom filmu), ne bi li se publika dodatno patriotski nadražila u delikatnim istorijskim trenucima. Pre će biti da je gađanje datuma bilo motivisano marketinškim taktiziranjem, koje računa da će podmazano maščurom patriotskog naelektrisanja ovo sranje od filma biti daleko lakše nagurati u grlo domaćoj publici. A film je potpuni box-office hit: na vrhu je svih top-lista po gledanosti u bioskopima, publika je zapenila od pohvala⁴, mediji već najavljuju zaveru i podvalu na sledećoj dodeli Oskara, pa na kraju ovo jedinstveno privatno-javno partnerstvo između određenih producentskih kuća i javnog šovinizma konačno preti da završi kao jedan veoma zapaljiv Molotovljev koktel. Dakle, „kao što to obično biva“: počinje kao priča o žrtvama ratova i bombardovanju, o nepravdi i muci, a završava kao profitabilni projekat petrifikacije folklornog šovinizma.

Mašina, 19.04.2019.

Peščanik.net, 24.04.2019.

1. Čak su i sami stereotipi – i sami po sebi matrice – uhvaćeni unutar šema višeg nivoa apstrakcije, pa su oni krajnje jadni pokušaji prikrivanja šovinizma ipak dubinski obeleženi identitetskim politikama: dva lika „dobrih njih“ – jedan Albanski policajac „na našoj strani“ i jedan (pretpostavljam) Čečen među ruskim specijalcima – kao ljudi i subjekti prepoznati su kroz patetičnu scenu islamskog religijskog obreda (klanjanja). Religija je sve, a prepoznavanja nema izvan religijskog diskursa.
2. Ruku na srce, na ovo nije imun ni ostatak savremene srpske kinematografije.
3. „Zapada“.
4. Doduše ne znamo da li je publika zaista zapenila, ili to tako mediji prikazuju.