Las Vegas 2017, foto: Rade Vilimonović

Las Vegas 2017, foto: Rade Vilimonović

„Sada smo imperija“, priča se da je Karl Rove 2004. rekao Ronu Suskindu. „Naše delanje stvara sopstvenu realnost“. Setila sam se ove izjave kada je izbio skandal sa Harveyem Weinsteinom. Priča za pričom svedoči o obrascu predatorskog ponašanja i seksualnog zlostavljanja, koji se kao loš scenario ponavlja na bezbroj uzoraka. Kakva dosada! Ali tu postoji dublja priča o zlostavljanju, više u Roveovom duhu, koja kao da pričinjava veće zadovoljstvo počiniocima.

Svi znamo da je seksualno zlostavljanje najtešnje vezano za moć. Fizički čin je jedan vid zloupotrebe moći, a drugi je kontrolisanje same stvarnosti. To je ona vrsta moći koju je Rove dobro razumeo. Da li je Weinstein težio seksualnoj moći i seksualnom zadovoljstvu? Ili je seks bio samo jedan potez u dužoj igri koja počinje postavljanjem zamke (poslovni sastanak u hotelskoj sobi, uz prisustvo pomoćnice kao mamca), zatim se prelazi na seks, a onda na zataškavanje koje pruža trajnije uzbuđenje, čisto zadovoljstvo posedovanja moći nad samom stvarnošću?

Scena u hotelskoj sobi je zloupotreba moći jednog muškarca nad jednom ženom. Ali zataškavanje tog događaja podrazumeva moć nad svetom. Uobičajeni jezik tog zločina jasno pokazuje o čemu se radi: „Ne odbacuj moje prijateljstvo zbog pet minuta“. Možeš biti zvezda, a možeš biti niko i ništa. Ili: Niko ti neće verovati. Mnoge žene su se bar nekad uplašile da im neko neće poverovati. Gotovo nijedna ne zna kako se moćno oseća onaj koji izgovara rečenicu: „Niko ti neće verovati.“

Takve pretnje i obećanja obznanjuju kontrolu muškarca nad stvarnošću, a uživanje koje odatle proističe očigledno je pojačano kada ga neko drugi (žrtva, pomoćnice, saradnici ili cela kompanija) gleda kako to radi. Možda je zato Rove tog dana 2004. podelio svoju malu tajnu sa Suskindom. Sasvim je izvesno da se Donald Trump upravo zbog toga hvalio Billyju Bushu: „Kada si zvezda, to ti je dopušteno.“

Ali između Trumpa i Weinsteina postoji ključna razlika. Weinstein je stara škola. Njegove reakcije ovih dana jasno pokazuju da se plašio skandala. On poriče da su se seksualni činovi odigrali bez pristanka, ali priznaje da su se perspektive možda razlikovale. Takvi ustupci su nekad bili potez u igri kontrole nad stvarnošću. Pitajte Anitu Hill. Ali u Trumpovo vreme, onaj koji razmenjuje optužbe s tužiteljkama tvrdi ne da kontroliše stvarnost – već da joj se pokorava.

Izgleda da su se mediji koje je Weinstein smatrao svojim poslušnicima osamostalili. Nekada je to bio put ka srećnom kraju. Pouka priče je bila da novinarstvo ima moć da obelodani zloupotrebe moći i sruši moćnike. Patrijarhat odumire na dezinfekcionoj svetlosti dana. To je dobra priča.

Upravo zato je sada svi pratimo. Ne radi se samo o seksu, koji je očigledno bio dosadan: bademantil, masaža, užurbano nagovaranje kojim Weinstein namamljuje žene iz javnog predvorja u privatnu sobu. Ne radi se samo ni o zluradosti zbog pada čoveka koji zaslužuje prezir, već je to za većinu nas priča sa poukom, za koju se nadamo da će slične njemu uplašiti od pojavljivanja njihovog imena na naslovnim stranama. Svakako je to i nostalgija za vremenom kada su novinarska otkrića imala snažno dejstvo i kada su postojale strukture koje su ih podržavale: istinski slobodna štampa, javnost koja je u stanju da bude šokirana, glasači voljni da iskoriste moć svog listića, glasanje koje nije izmanipulisano i zaista utiče na rezultate izbora, stvarna mogućnost da se moćan čovek sruši istinom.

Koristeći strukturne promene, Trump je promenio pravila igre. On nikada ne bi ponudio da ode na lečenje kako bi sačuvao posao. Nikada ne bi molio da mu se pruži još jedna šansa. Ako šalješ mejlove prijateljima tražeći pomoć, ako obećavaš da ćeš ići na lečenje, ako se nadaš još jednoj šansi, već si – po Trumpovom tinejdžerskom svetonazoru – gubitnik: žrtva stvarnosti, a ne njen tvorac. Igra je završena. A s njom i zadovoljstvo jer se ono sastoji u vladanju stvarnošću. Zato je Trump prošle godine, kada su se pojavili verodostojni izveštaji o ženama koje ga optužuju – njih bar 14 – doveo sa sobom na drugu predsedničku debatu tri žene koje su tvrdile da ih je napao muž njegove protivkandidatkinje. Umesto da se distancira od teme koju je pokrenulo objavljivanje snimka u televizijskom programu Access Hollywood, Trump ju je pohlepno prigrabio i stvorio stvarnost u kojoj on, bez trunke srama, preuzima ulogu branitelja oštećenih žena. Hillary, koja još igra po starim pravilima, sigurno nije ni pomislila da bi bilo dobro da se okruži žrtvama Trumpovih predatorskih aktivnosti.

Raskorak između starih i novih pravila radio je za Trumpa: da su optužbe protiv njega tačne, on bi se svakako postideo posle obelodanjivanja svojih nedela, zar ne? Odsustvo stida mnogi su shvatili ne kao svedočanstvo o novoj vrsti zastrašujuće bestidnosti, već kao potvrdu da su optužbe neistinite ili bar da je posredi mnogo buke ni oko čega. Za Trumpa je to zapravo bila još jedna ohrabrujuća pobeda nad samom stvarnošću.

I Obama je igrao po pravilima starog sveta kada je upozorio Trumpa: „Ne možeš pobeći od istine“. Na drugoj strani je Trump, koji veruje da se stvarnošću može vladati. Ne da se ona može oblikovati, ili prodati, ili poreći, pa čak ni da se može proizvesti kao u seriji Mad Men, već da se njome može vladati. U tom smislu, bez obzira na sve proteste neokonzervativaca, Trump je stvorenje koje se ispililo iz Roveovog republikanizma. Gospodar stvarnosti.

Bonnie Honig, Boston Review, 13.10.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 19.10.2017.

TEMA – TRAMPOZOIK