*Pesnikinja Svetlana Makarovič je u nekom internetskom intervjuu izjavila da katoličku crkvu treba mrzeti, a o popovima se izrazila kao o “sluzavim i smrdljivim”. Uzbuđenje je ogromno, reagovale su čak i ombudsmanka i ovlašćena državna sekretarka za medije, doduše umereno.
“…Kada zadnji kralj bude obešen o creva zadnjeg sveštenika…”
Različite varijante obe izjave, koju je napisao francuski sveštenik i zatim ateista Žan Melije, pa zatim Deni Didro u drugačijoj varijanti, pa za njima još dosta autora koji su mešali Melijeovu i Didroovu izjavu – nose uglavnom isti odnos prema kraljevima, plemićima, i sveštenicima – bez sumnje katoličkim. Pre nekih petnaest godina, učestvovala sam na seminaru blizu Liona, u samostanu koji je projektovao L Korbizje. Jednog od učesnika, sjajno obrazovanog jezuita sam upitala kakvo je njegovo mišljenje o Didrou: odgovorio mi je da je Didro jedan od najprodornijih umova Enciklopedije i francuskog predrevolucionarnog prosvetiteljstva. Ateizam je još i danas jedan od preduslova dobrog razgovora, dodao je, i izrazio nadu da o veri ne mislim kao o privatnoj stvari, jer tu se rasprava završava. Nisam mislila, pa se razgovor nastavio. Dok postoje crkve, smatrao je on, njihovi pripadnici – vernici ne mogu i ne smeju u svome životu građanina sakrivati svoj odnos prema crkvenoj moći koja se na razne načine prilagođava u odnosu sa laičkom državom. Razumljiv stav u državi u kojoj je razlika između laičkog i crkvenog tako oštra: Francuska je još uvek najvernija kći katoličke crkve, spomenik Didrou krasi najlepši i najživlji deo Pariza, šesti arondisman. Niko se ne zavarava i ne gubi vreme u prežvakavanju “suživota i dijaloga”: dovoljno je da se vode rasprave iz kojih vrcaju iskre, uz znanje čiji deo čine i ona creva i vešanje na početku. Skriveni pragmatizam mog sagovornika je svakako u tome što ateističku literaturu (i kulturu) često odlikuju pronicljivost i duhovitost, koje se realitvno retko nalaze u verskoj literaturi i kulturi: rasprava sa ateizmom je poučna, i vežba pamet.
Jedan od velikih problema moje generacije je to što smo mislili da je dostignuće ateizma, inače ključnog za napredak svih nauka od 18. veka nadalje, nepovratno: danas bi nas mnogi hteli ubediti da je to samo posebnost jedne epohe, istorijski trenutak, tako reći ideološki čvor, koji smo mi danas, čisti/bez ideologije, razrešili. Između ostalog i tako da dobro znamo šta je govor mržnje. To je, po opšte prihvaćenim definicijama, verbalni (pismeni ili usmeni) napad sa znacima pretnje fizičkim napadom, na rasu, boju, etničku pripadnost, pol, telesnu i mentalnu nesposobnost, seksualnu orijentaciju, nacionalnost, veru, ili neku drugu karakteristiku pojedinca ili grupe. Pravna teškoća da se govor mržnje neposredno poveže sa ratnim zločinima, posebno sa genocidom, proteže se od suđenja u Nirnbergu pa do Haga, i nema dobra rešenja: govor mržnje, nažalost, ni do danas nema precizno izrađen pojmovno-pravni aparat. Skandal sa neotkrivanjem neonacista u Nemačkoj, ili suđenje momcima koji su sa hladnim oružjem napali gejovski lokal u Ljubljani, pa su ih branili kao zalutale jaganjce, savršena sloboda pripadnika stranke Jobik da tuku, raseljavaju i zastrašuju Rome u Mađarskoj, u svim slučajevima sa mnogo teksta, usmenog i napisanog, pokazuju da nešto ozbiljno nije u redu sa evropskim pravosuđem u tome području. Na drugoj strani je današnja evropska politička korektnost, koja savršeno odgovara kako političkom pritisku tako i etičkoj arbitrarnosti, potpuno izgubila vezu sa nekadašnjim američkim zahtevom o političkoj korektnosti: američka je naime podrazumevala i pozitivnu segregaciju odnosno afirmativnu akciju, dakle političku, javnu i administrativnu pomoć pojedincima i grupama koji su u prošlosti bili deprivilegovani. Zbog toga se u svakodnevici, a ponekad i u institucijama, stvara konfuzija sa loše razumljenom političkom korektnošću, posebno u slučajevima ljudi koji profesionalno pišu i govore pismeno. Kultura nije sveto područje, umetnici nisu svete krave: no pitanja stila, poučnosti i vežbe pameti ostaju.
Pitanje otkuda potreba da se duhoviti i oštri ateisti, kao što je Svetlana Makarovič (a koliko ih uopšte ima u slovenačkoj javnosti?), javno osude, ima nekoliko odgovora, i svi su katastrofalni za osuđujuće. Primedba o stilu, koja izgleda blaga, je smešna: mešanje mišljenja većine i književnog postupka je u prošlosti – i nedavnoj – proizvelo groteskne posledice. Ocena o povređenosti osećanja je ozbiljnija: dok su u vezi sa crkvom kao institucijom i delom vlasti negodovanje, prezir, pa i mržnja opravdani već u samo jednom slučaju, zbog gubljenja nacionalnih kulturnih spomenika u finansijskom avanturizmu**, ostaje pitanje da li su osećanja vernika nešto drugo? No i u tome slučaju ostaje da su vernici ipak povređeni zbog mržnje prema svojoj crkvi, te da time dele moć te institucije, jer su joj “delegirali” deo svojih građanskih ingerencija. Bar tri problematične tačke pokazuju da je zaista reč o tome: katolike, samozvano ili ne, predstavlja jedna politička stranka koja katoličanstvo/hrišćanstvo ima u svome programu i svim javnim izjavama – Nova Slovenija; nije zabeležen masovniji građanski protest vernika u nedavnim skandalima povezanim sa crkvom – pustimo još žalosnije pitanje istorijskih odgovornosti; dobar deo vernika odobrava političku akciju sakupljanja potpisa za referendum, čiji je cilj smanjenje ljudskih prava jedne manjine, odbacivanjem u skupštini već izglasanog zakona o porodici. Povređenost intimnih verskih osećanja je nemogućna, jer vernici deluju politički i javno zajedno sa crkvom. Minimalno osećanje realnosti većine bi ih moglo senzibilizirati za govor mržnje protiv manjina, pa nešto dosada i nije. Ostaje dakle savršen, čist, otvoren prostor za individualnu akciju – evo im primera Svetlane Makarovič.
Što se tiče povređenosti političkih likova zbog izražene mržnje Svetlane Makarovič, stvar je groteskna, ali istovremeno nagoveštava zlatni rudnik u budućnosti, za sve koji se odluče da istražuju granice javnog govora i kulturnog stvaralaštva: sa jedne strane, nerazumevanje stvari od strane institucija koje bi trebalo da sprovode kontrolu govora mržnje u okviru ljudskih prava, sa druge, neverovatan porast duševne nežnosti kod ljudi koji nam pred očima kradu vlast, i sa treće, predloženo ukidanje samostalnog ministarstva za kulturu. Drugim rečima, nikada se nije ponudilo više slobode, neobaveznosti prema bilo kome, nezavisnosti od obavezujuće podrške. Napred u čitanje neuljudnih pisaca – još nezabranjenog Didroa, Melijea, Voltera, Oskara Vajlda, Anatola Fransa, a bogme i Cankara i Krleže – i naravno, Svetlane Makarovič, jer ne znamo koliko će sreća trajati.
**Mariborska biskupija je izgubila dvorac Betnava, čak i biskupsku palatu u Mariboru: sve su to dobili većinom austrijski davaoci zajmova, posle bankrota biskupske finansijske grupacije. U njoj je, između ostalog, bila i televizija – koja je imala i pornografski program… Vatikan, bar dosada, nije pritekao u pomoć.
Peščanik.net, 29.01.2012.
ATEIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
