Pre desetak godina sam u biblioteci prinstonskog univerziteta naleteo na kolekciju mapa istočne Evrope kroz vekove. Držeći listove palcem, pustio sam ih da se brzo jedan za drugim okreću. Kako su stranice i vekovi odmicali, granice država i nacija su oživele, počele da šetaju napred-nazad, da se šire i sužavaju, da nestaju i ponovo se pojavljuju. Video sam plime i oseke istorije, osvajačke vojske koje brišu stare i upisuju nove granice, ljude u neprijateljskom okruženju, etnička čišćenja. Video sam Balkan.

Balkanski narodi su kraj XX veka dočekali kao gladijatori spremni da jurnu jedni na druge. Kao u Hobsovoj čuvenoj metafori, balkanske države su bile tvrđave sa topovima i garnizonima, uvek spremne za rat. Moja rana sećanja me vraćaju u pedesete godine kada sam sa majkom otišao na krstarenje po Prespanskom jezeru. Uniformisani čovek sa puškomitraljezom okačenim o rame pokušao je da se popne na naš brod iz vojnog čamca, okliznuo se, mitraljez je opalio i on je pao ranjen. Kao sedmogodišnjak sam shvatio da se naš brod bio približio liniji u vodi koja se zove granica, koja razdvaja naš deo jezera od dela koji pripada Albaniji i Grčkoj. Naoružani uniformisani ljudi trebalo je da obezbede da niko ne prelazi tu zamišljenu liniju i, što je još važnije, da nijedan strani državljanin ne pređe ilegalno u drugu zemlju. Bila mi je čudna ta granica bez bodljikave žice, jedinog graničnog simbola u mom dotadašnjem iskustvu. Činjenica da bodljikava žica ne može da se razapne po vodi otežava posao uniformisanim ljudima, razmišljao sam. Umesto žice, ovde je jedno veselo crveno bure smešno poskakivalo gore-dole na talasima.

Uniformisani čovek je ležao ranjen i ljudi u panici su pokušavali da mu pomognu. Prva reakcija na ovaj događaj kod mene je bio strah: granica je odbrana od naših suseda-neprijatelja i na njoj čovek može biti ranjen ili ubijen. Duga istorijska baština straha i nepoverenja koja geografski i emotivno razdvaja ljude na Balkanu ostavila je prvi ožiljak na mome duhu. Tokom odrastanja sam saznao i ostale granice u srcima ljudi na Balkanu – mržnju, netoleranciju, predrasude, volju za supremacijom. Te granice su bile uzrok poslednjih balkanskih ratova u Jugoslaviji na kraju 20. veka. One su i danas u srži naših nesporazuma i sukoba.

Posle završetka hladnog rata, ovde su buknuli maligni nacionalizmi koji su proizveli najveće masakre u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Paradoksalno, tim ratovima su doprineli i demokratski sistemi uspostavljeni nakon pada jednopartijskih diktatura. Demokratija u najdubljem smislu odražava stanje duha jednog naroda; u balkanskom slučaju, demokratija je dala legitimitet politici zagađenoj mržnjom, netolerancijom,  predrasudama i voljom za supremacijom. Jedino što je bilo potrebno su političari spremni da pokrenu negativna osećanja da bi se na talasu nacionalizma dokopali moćnih položaja. Da bi duže opstali na vlasti, oni igraju opasnu igru sa svojim podanicima.

U svesti čoveka sa Balkana postoje dve mape njegove zemlje. Jedna je realna politička mapa koju ne voli, jer ona simbolizuje sve nepravde koje je njegovoj naciji nanela istorija. Druga je mapa istorijskih pretenzija njegovog naroda, koju on potajno, a često i otvoreno obožava. Na toj mapi etničke granice presecaju političke. One su dokaz nepravdi koje su Oni naneli Nama. Tu se krije i razlog zašto većinske nacije na Balkanu nisu u stanju da poštuju prava svojih manjina. Samo pojedinac koji živi bez osećanja straha, mržnje, netolerancije, predrasuda i volje za supremacijom u stanju je da poštuje tuđe dostojanstvo. Prevazilaženje graničnih problema je spor i težak posao, jer svi mi nosimo teško breme naših identiteta. Mi želimo da spustimo mač, da napustimo Hobsov svet sukoba i uđemo u Kantov svet saradnje i transnacionalne povezanosti, ali ne verujemo u dobre namere svojih suseda. Ulažu se napori u procese povezivanja sa drugim pojedincima i grupama u cilju ostvarivanja zajedničkih vrednosti, zasnovanih na zajedničkom istorijskom iskustvu. To je proces kreiranja sebe krozdrugovanje. Ali taj Drug-i se još uvek doživljava kao pretnja. Svaki narod na Balkanu, na kojem su granice do nedavno ispisivane ognjem i mačem, tvrdi da je samo on žrtva istorijske nepravde. Paradoksalno, to je istina koja važi za sve balkanske narode. Ona je zasnovana na iskustvu regiona na turbulentnim rubovima Evrope, u kojem je sudbina zadavala teške udarce svakom od njegovih naroda. Tih udaraca je bilo toliko mnogo da je u njihovoj svesti preteći Drugi još uvek preči problem od dostizanja ideja mira i napretka.

Odnosi između Republike Grčke i Republike Makedonije su dobar primer za to. Posle nasilnog raspada jugoslovenske federacije 1991, Grčka se našla u situaciji da se na severu graniči sa nezavisnom makedonskom državom. Grčka politika nije mogla da prihvati postojanje posebnog makedonskog nacionalnog identiteta. Još teže joj je bilo da prihvati postojanje identiteta grčke manjine. Grci veruju da je ime Makedonije deo njihovog istorijskog nasleđa i da ne bi smelo da se koristi za identifikaciju drugog naroda. Taj novi identitet je doživljavan kao preveliki izazov za kohezivnost grčkog nacionalnog identiteta. Ovaj problem je dobio tako velike razmere da je nova država shvaćena kao pretnja nacionalnoj bezbednosti Grčke i sa njom se postupalo u skladu sa tim. Na unutrašnjem planu su raspirivane nacionalističke emocije; na međunarodnom planu je postavljena oštra ekonomska blokada prema novoj državi i objavljen joj je diplomatski rat.

Sve ovo je pogoršalo položaj nove balkanske države. Zbog protivljenja Grčke, Makedonija je skinuta sa brzih pruga ka Evropskoj Uniji i vraćena na balkanski drum, uprkos činjenici da je to jedina bivša jugoslovenska republika koja je svoju nezavisnost postigla u procesu mirnog samoopredeljenja. Nije pomoglo ni to što su na njenu nezavisnost pozitivno reagovale Slovenija i arbitražna komisija Evropske unije. Na unutrašnjem planu, grčki nacionalizam je zadao težak udarac liberalnoj misli u Makedoniji i otvorio vrata nacionalističkom tumačenju njene istorije i identiteta. Kao što znate, nacionalisti naciju zamišljaju kao etnički čistu raketu koja pravolinijskom putanjom leti iz ponora istorije u sadašnjost. Oni ne mare za talase istorije koji pomeraju granice i narode, a još manje im je stalo do savremenog shvatanja nacije kao dela zajednice svih ljudi sveta.

Istorijska pojednostavljenja sa obe strane pretvorila su ovaj sukob u grotesknu raspravu između starih Grka i starih Makedonaca. Na obe strane je stvoren utisak da između dve zemlje postoje neka nerazrešena teritorijalna pitanja. Sukob koji mnogima izgleda kao montipajtonovski skeč, u kojem jedni skandiraju „Makedonija je grčka“, a drugi nose transparente sa mapama drevne Makedonije, pretvorio se u ozbiljnu prepreku progresu, stabilnosti i dobrobiti Republike Makedonije, regiona, Evrope i transatlantskog saveza u celini.

Takozvano pitanje naziva dospelo je u ćorsokak. Grčki zahtev za razlikovanjem naziva nove države od imena grčke pokrajine Makedonije, sa makedonske strane se pretvorilo u zahtev za definisanjem makedonskog identiteta. Svojim insistiranjem na geografskim distinkcijama i nazivu Severna Makedonija, grčki nacionalisti su probudili ideju makedonskih nacionalista o podeljenoj otadžbini. Otvorena je rasprava o makedonskoj naciji i jeziku, koja sama po sebi ima smisla, ali koja je izazvala podele u makedonskom društvu. Ona će trajati sve dok ne priznamo da raspravljamo o nepostojećem pitanju. Ne postoji problem identiteta između makedonskog i grčkog naroda: mi govorimo različitim jezicima i imamo različite istorije.

Bez obzira na naše nesporazume, mi moramo da živimo zajedno. Balkanske granice, koje su prepreka trgovini i ljudskim kontaktima, postale su anahrone u današnjoj Evropi. Imamo tu sreću da živimo na kontinentu na kojem su pre nekih 60 godina zapadnoevropske države, naučivši lekcije iz međusobnih ratova, pokrenule mirovni projekat zvani Evropska unija. Pod vojnim kišobranom i uz finansijsku pomoć Amerike tokom hladnog rata, zapadna Evropa je stvorila nadnacionalnu strukturu koja prevazilazi granice i narode i podstiče slobodni protok međunarodne razmene. Suština međunarodne politike u Evropskoj uniji više nije sukob između država, već su to transnacionalni društveni odnosi koji povezuju pojedince. Mi smo deo tog istog mirovnog plana.

Ako želimo da se pridružimo zajednici demokratskih država koje žive u miru jedna sa drugom, mi na Balkanu ćemo morati da razoružamo svoju svest. Da bismo u tome uspeli, naši političari treba da nas povedu preko granica straha, mržnje, netolerancije i volje za supremacijom, koje su vekovima bile suština našeg identiteta. „Karakter je sudbina“, pisao je Heraklit, a pre neki dan citirao New York Times. Ispod toga je komentar čitaoca: „Karakter jednog naroda ne čini samo karakter njegovih pripadnika, već i njegovo vođstvo“. Zašto nema vođstva koje bi stvorilo novi karakter naših naroda na Balkanu? Zato što bi takvo vođstvo moralo da preuzme rizik da se nađe na pogrešnoj strani javnog mnjenja i da bude prozvano izdajničkim. Sigurnije je profitirati na strahovima ljudi i proizvoditi neprijatelje na koje se onda svaljuje sva krivica.

Na kraju jedne pesme Konstantina Kavakasa konjanici ulaze u grad i donose vest da više nema varvara na granici. A neko sa žaljenjem kaže: „Oni su nam bili rešenje“. Nikada se nisam pitao ko bi mogla da bude ta osoba. Sada sam siguran: bio je to političar.

Franc Fanon je napisao: „Svaka generacija mora da izađe iz svoje relativne anonimnosti, da otkrije svoju misiju i da je ispuni ili izneveri“. Misija moje generacije, ali i vaše, jeste da na Balkanu pređemo preko granica straha, mržnje, netolerancije, predrasuda i volje za supremacijom. Naša zajednička misija je promena kursa balkanske istorije, čiji nas je beskrajni niz sukoba i ratova doveo do toga da se plašimo jedni drugih. Vreme je da ispričamo drugačiju balkansku priču: o ponosnim ljudima koji poštuju dostojanstvo drugog.

Ovaj esej posvećujem svom studentu Borjanu Tanevskom, koji je prešao granicu da bi živeo i učio sa studentima iz Grčke i ostalih zemalja. Borjan nam pomaže da lakše pređemo granice u sebi.

Autor je profesor međunarodne politike i uporednih političkih sistema na univerzitetu Sv. Ćirilo i Metodije u Skoplju; poslednja knjiga: Svet Tukidida i Makijavelija, 2001, 1991-1993. makedonski ministar spoljnih poslova, 1993-1997. makedonski ambasador u UN.

Denko Maleski, Eurozine, 16.01.2009.

Original in Macedonian
First published in Roots 28 (2008)
Contributed by Roots
© Denko Maleski/Roots
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.02.2009.

Leave a Reply