Misawa Air Base, Japan, foto: Preston Keres, United States Navy
Sudbina je htela da njih dvojica – Mihail Hodorkovski i Edvard Snouden – tokom prošle nedelje budu dva glavna njuzmejkera. Pedeseti rođendan Hodorkovskog je bio samo još jedan povod da bolje uočimo u šta se pretvorila zemlja tokom njegovog desetogodišnjeg zatočeništva. Hvaleći „blagodatne“ 2000-te, zvanična doktrina ih neprestano poredi sa „zlim“ 90-im. Narod se podelio, i ljudi sve manje veruje vlasti koja tvrdi kako mu je to „blagostanje“ upravo ona obezbedila.
Istinu govoreći, neznatan broj moskovljana je rizikovao da u ime podrške desetogodišnjem zatočeniku, prošeta Starim Arbatom i čestita mu jubilarni rođendan. A jasno je i zašto. S obe strane ove stare moskovske ulice spremno su ih dočekale marice. Istraživanja Levada centra nam govore da 38 odsto ispitanika smatra da je presuda Hodorkovskom doneta po naredbi „odozgo“, a tek nešto više od 9 odsto veruje da je presuda bila pravedna. Velika većina je uverena da Hodorkovski još uvek sedi u zatvoru zbog svojih političkih ubeđenja, kao i zbog toga što njegovo oslobađanje može doneti velike probleme novim „vlasnicima“ JUKOS-a. Kraće rečeno, velika većina građana je uverena u to da su ruski sudovi nepravedni, a da je vlast lažljiva i licemerna.
Osim toga, bilo koji iole normalan čovek će sasvim prirodno osetiti barem laku neprijatnost pri pomisli na to da je jednom bez sumnje izuzetnom, talentovanom i pametnom čoveku, na pravdi boga oteto deset godina aktivnog života. I zato, bez obzira na besprimernu gnusnost kremaljskih PR radnika, sve je manje ljudi koji veruju u krivicu glavnog državnog kažnjenika. A oni se stvarno i te kako trude, dok se na njihove pokušaje da Hodorkovskog optuže čak i za ubistvo, ljudima koji to slušaju vraća ono naše iskonsko: „Ponižavati nas mogu, ali poniziti – nikad“. Sada je već sasvim sigurno da Hodorkovskog nikada neće uspeti da diskredituju. Njihovi napori da mu napakuju novu, treću po redu optužbu, danas izgledaju kao potpuna farsa (što ih nažalost neće sprečiti da na kraju to i učine).
Slučaj Hodorkovskog i demonstrativni pritisci svih vrsta na sve one koji ga bilo kako podržavaju, još jednom pokazuju kako putinska država ustvari izgleda. Na delu je otvoreno uhođenje svojih sopstvenih građana, ograničena sloboda govora i izražavanja, totalna kontrola televizije, intenzivni pokušaji cenzurisanja istorijskih istraživanja. I to je zemlja koju je Edvard Snouden, taj nepomirljivi borac za slobodu američkog naroda, odabrao za svoj privremeni boravak. Ovaj bivši agent Centralne obaveštajne agencije (CIA) i bivši saradnik Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), a danas viđeni borac za ljudska prava, odlučio je da baš kod nas, negde u beskrajnim prostorima terminala F aerodroma Šeremetjevo, čeka rešenje za svoju zlu sudbinu.
Snouden, a s njim zajedno Peking i Moskva, javno zastupaju sledeću verziju događaja: čovek koji je nekoliko godina radio za najvažnije američke obaveštajne službe, odjednom je otkrio da one na najgrublji prostački način uhode i kontrolišu svoje građane. Pri tome su i Kongres, i svi pravosudni organi bili ne samo upoznati s poslom kojim su se CIA i NSA (agencija odgovorna za sve vrste elektronskog špijuniranja) dugi niz godina bavili, već su im za to uredno izdavali tražene indulgencije. Pod izgovorom da mu je neophodno potrebna pomoć u lečenju epilepsije, Snouden odlazi u Hong Kong gde ga već čekaju novinari Gardijana i Vašington posta. Uskoro počinju da se objavljuju članci kojima se otvoreno razobličava rad američkih obaveštajnih službi. Izvor podataka je u početku bio anoniman, a potom Snouden iznenada odlučuje da ih on sam potvrdi javnosti. Istog trenutka gotovo svi novinari znaju gde se Snouden nalazi i bivši agent, sa svoja četiri noutbuka dupke punim supertajnih informacija o programima za globalno elektronsko uhođenje, u žurbi napušta hotel.
Kineska obaveštajna služba, koju inače često sumnjiče za mnogobrojne sajber-nasrtaje, začudo ostaje potpuno indiferentna. Prema zvaničnim saopštenjima, kineske vlasti uopšte nisu zainteresovane za sva ta izuzetna znanja kojima vlada Snouden. Njima je jedini problem to da, zbog nekakvih tehničkih grešaka u podnetoj dokumentaciji, oni nažalost ne mogu da odgovore Amerikancima na njihov zahtev za ekstradiciju. Čudnim sticajem okolnosti, baš u tom trenutku je Saut Čajna morning post objavila novu porciju skandaloznih informacija iz bagaža Snoudena. Ovoga puta je svet saznao kako američka obaveštajna služba probija zaštite i provaljuje na servere kineskih univerziteta. To je bilo više nego dovoljno za početak nove, velike antiameričke kampanje. U isto vreme Snouden odlučuje da zatraži politički azil i izražava svoju želju da se preseli u Ekvador ili Venecuelu. Međutim, iz Hong Konga ni za jednu od ovih destinacija nema direktnog leta, a Vašington je već svim zemljama poslao zahteve za ekstradiciju.
Snouden zatim leti za Moskvu, s planom da presedne na Aeroflotov let za Havanu. Tokom leta, Stejt dipartment oglašava njegov pasoš nevažećim i Snouden ostaje da „visi“ u tranzitnoj zoni aerodroma Šeremetjevo. Vladimir Putin, poznat po svom kristalno čistom poštenju, tvrdo izjavljuje da dok je pažnja celog sveta bila prikovana na Hong Kong, ruske vlasti ni iz daleka nisu mogle da znaju da će odbegli agent sleteti u Moskvu. I naravno, ako je verovati predsedniku, pripadnici ruske obaveštajne službe, sledeći primer svojih kineskih kolega, uzdržali su se od bilo kakvih kontakata s američkim odmetnikom. Ne, nemojte misliti da je njima promaklo to da je Snouden doleteo na moskovski aerodrom. Stvar je u tome da njih apsolutno ne interesuju ni njegovi noutbuci, ni njegova znanja. Putin je još dodao da ruske vlasti nemaju nikakvog osnova da hapse Snoudena jer on nije presekao granicu Rusije. Ko želi može i da poveruje u tu božićnu bajku o tome kako su kineski i ruski obaveštajci iznenada postali vegetarijanci.
Budući da sam ja, za razliku od Vladimira Putina prilično ciničan, mogu vam ponuditi jednu sasvim drugačiju priču. Snouden je jedno određeno vreme vodio nekakvu igru sa obaveštajnim službama, a onda se, kao što se moglo i očekivati – zapetljao. Njemu se činilo (mada bi se adekvatnost epileptičara mogla dovesti u pitanje) da je skandalozno i glasno razotkrivanje delatnosti američkih službi CIA i NSA, za njega najbolji izlaz. Kinezi su ga detaljno „pretresli“, i da bi izbegli direktan konflikt s Vašingtonom, oprezno i elegantno skrenuli u pravcu Moskve. A nakon boravka u ruskoj prestonici, Snouden je ostatak svojih dana trebalo da proživi u Južnoj Americi. Po logici stvari, pošto je bivši špijun konkurentskim službama istresao sve informacije, vlasti u Americi bi nakon toga trebalo da se smire. Međutim, to se u ovom konkretnom slučaju nije dogodilo. Očigledno da Snouden može da zna nešto što bi Americi moglo da nanese mnogo veću štetu od proste predaje informacija inostranim obaveštajnim službama. I zato je predaja Snoudena za njih postala stvar od izuzetne važnosti. Po svoj prilici, izgleda da je Vašington predočio Moskvi argumente koji se nikako ne daju ignorisati. Jer ako je totalno elektronsko uhođenje zaista postojalo, teško da su brojevi tajnih računa ruskih činovnika, kao i podaci o njihovoj skrivenoj imovini, američkim tajnim službama ostali nepoznati. Izgleda da su se i za Ekvador našli već nekakvi argumenti. Nakon dugog ćutanja, njihove vlasti su odjednom progovorile i svetskoj javnosti objasnile kako Snoudenu nisu izdavali nikakve tranzitne dokumente, i da će pitanje političkog azila (ako ga i uopšte bude) mesecima rešavati. Ne mogu a da se ne saglasim s Putinom koji je, pokušavajući da odgovornost prebaci na rukovodioce američkog FBI i ruske FSB, čitavu ovu situaciju opisao kao šišanje praseta: „mnogo cike, a korist nikakva“.
I na kraju, mora se konstatovati da se Moskva danas nalazi u veoma teškom položaju. Ne predati Snoudena – znači sudariti se sa američkim sankcijama posle kojih mogu slediti veoma ozbiljni gubici. Predati Snoudena – znači doživeti sramotu. Može se pretpostaviti da će odbegli agent prvo provesti nedelju-dve u aerodroskoj zgradi Šeremetjevo-2, a potom će odleteti u neku zemlju i tamo uredno biti predat američkim vlastima.
U vezi sa ovom pričom često se pominje i ime Danijela Elsberga. On je u najžešćem jeku rata u Vijetnamu, predočio javnosti takozvana tajna pentagonska dokumenta koja su jasno pokazala kako je američka vlada tada skrivala istinu od naroda. Međutim, on je to uradio u Vašingtonu, a ne u Pekingu ili Moskvi. U svakom slučaju, Snouden se u svojoj borbi za građanska prava obratio za pomoć vlastima dve autoritarne države. Kinezi su na vreme uočili opasnost i vešto se izmakli. A Moskvi je u amanet ostao nemili posao da ošiša prase.
Aleksandar Goljc, Ежедневный Журнал, 28.06.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 30.06.2013.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Zameriti se državi
Julija Latinjina – Snoudenov paradoks
Julian Assange – Evropa treba da zaštiti Edwarda Snowdena
Wikileaks – Pismo Edvarda Snoudena iz Moskve
The Guardian – Facebook i Google nisu znali?
NOVE TEHNOLOGIJE
