Natpis na zidu: Mladić heroj

Foto: Peščanik

U pravu je Ljubodrag Stojadinović što žali nad Ratkom Mladićem koga je jednom poznavao. Samo nezrele osobe mogu likovati posle jučerašnje presude Ratku Mladiću. Iako zlikovac, Ratko Mladić jeste bio i žrtva sticaja okolnosti i svog slabog karaktera. I jedno i drugo se zbog ljudskoj prirodi urođenih manjkavosti moglo dogoditi bilo kome od nas: da podlegnemo pred iskušenjem i pokažemo svoje slabosti. Tim pre što su okolnosti bile takve da provociraju loše u karakteru i brišu sve što je u njemu bilo dobro. Ne mislim tu na rat sam po sebi kao presudni sticaj okolnosti; mislim na decenijsku pripremu rata. Mislim na sve ono što smo mogli i juče da gledamo na raznim programima – „kanalima“ je ovde ipak prikladniji termin, u meri u kojoj asocira na kanalizaciju – u Srbiji i delu Bosne i Hercegovine: Republici Srpskoj.

Nije stvar samo u tome da se demonstrira potpuna okorelost i tupost spram istine i patnje žrtava kada se kaže da je Mladić heroj. Ko god je juče negirao presudu proglašavanjem, ponovnim, Mladića za heroja uskratio je elementarnu ljudskost i saosećanje upravo i za samog Mladića. Uljuljkivati Mladića u uverenju da je bio heroj kada je činio ili naređivao zločine znači naprosto uskratiti mu mogućnost da ponovo postane moralno ljudsko biće. Naravno, nema ničeg neobičnog u tome da se negiranje zločina i poricanje patnji žrtava podudari sa gubljenjem ljudskosti poricatelja. Reč je tu o dvosmernom procesu: dehumanizacija se ne odnosi samo na unapred određene mete nasilja, kako bi im se preventivno uskratio status žrtve; ona se direktno tiče i počinilaca od kojih treba napraviti „neljude“ kako bi bili u stanju da izvrše zločin. Nazvati Mladića herojem rezultat je tog dvostrukog procesa.

Pored toga, juče smo u jednom jedinom danu imali priliku da na delu vidimo i sve ostale strategije poricanja zločina.1 Izvršioci radova u javnoj sferi spremno su dočekali presudu i pustili u puni pogon sve mehanizme koji su im bili na raspolaganju da spreče da presuda ostvari i neke druge učinke pored onog pravosudnog koji joj je jedini i zaista svojstven. Tako ćemo i juče čuti budalastu izjavu (ponavljala ju je često ovih dana recimo predsednica vlade) da Sud u Hagu nije doveo do pomirenju u regionu. Od takve svoje uloge vrlo brzo je odustao i sam Sud, još tokom devedesetih, kada je sa njegove internet prezentacije taj zadatak izbrisan ne kao neostvariv, nego upravo kao neprikladan za jedan sud. Sudovi ne mire. Njihova primarna uloga je da poštuju i primenjuju zakone. Sekundarna uloga bi im mogla biti da pošalju poruku da se zločin ne isplati i da je pravda dostižna. Postizanje mira ili pomirenja ne može biti u opisu posla suda, pa ni na listi njegovih sporednih ciljeva.

Ali, odluke suda mogu poslužiti kao „alatke“ za pomirenje ako to odluče političke zajednice kojih se tiču te odluke. Predstavnici tih zajednica mogu prigrliti istinu utvrđenu na sudu i odlučiti da na njoj grade nove odnose. Nijednog trenutka to nije bila opcija ni za jednu stranu „zainteresovanu“ za odluke Suda u Hagu. Te odluke su prihvatane samo u onoj meri u kojoj su potvrđivale unapred formirane narative o ratovima iz devedesetih – dakle iste one narative sa kojima se i ušlo u te sukobe – onako kako ih je oblikovala svaka od umešanih strana za sebe i u skladu sa svojim partikularnim potrebama. Čitavi državni aparati bili su upregnuti u diskvalifikaciju odluka iz Haga, da bi se naposletku jasno pokazalo da je sa državnim suverenitetima, barem što se pravosuđa tiče, i makar u Srbiji, sve u najboljem redu: domaće državne ustanove pokazale su se unutar granica Srbije kao znatno jače od Suda u Hagu. Da nema pomirenja, to je bila odluka unapred doneta ovde, kao nastavak rata drugim sredstvima, a ne neuspeh Suda u Hagu.

Čuli smo juče, od notornog Milorada Dodika, i da je Mladić heroj jer je sprečio da se ponove masakri nad Srbima, nalik na one iz 2. svetskog rata. U literaturi se ta strategija poricanja naziva – poricanje postojanja žrtve. Dodik hoće da kaže da pobijeni Bošnjaci nisu zaista bili žrtve nego potencijalni agresori na živote Srba, čiji je zločin, pobivši ih, Mladić osujetio. Realna nevolja sa ovakvom tvrdnjom je to što ona ne može biti dokazana, a nema smisla ni da se opovrgava. Ona funkcioniše po principu analogije sa nekim ranijim događajem, ali pošto se novi događaji nisu odvili do kraja, i sama analogija ostaje da visi u vakuumu. Sud koji se bavi činjenicama, po prirodi stvari mora stajati nasuprot ovakvom zaključivanju: ono što se dogodilo ne može se opravdati nečim što se nije dogodilo, niti je bilo uverljivih naznaka da će se dogoditi. Ali, u javnom prostoru u kome izmišljeni narativi i polovične analogije namerno dobijaju primat nad istinom, odluke suda čisti su višak.

Stoga smo i juče dobili čitav niz tvrdnji s ciljem da se diskvalifikuje Sud u Hagu. U literaturi, ta je strategija označena kao – optuživanje optužilaca. Svrha joj je da se skrene pažnja sa sopstvenih zločina na karakter i sumnjive motive onih koji optužuju. Pa smo dobili ukupne brojeve osuđenih klasifikovanih prema etničkoj pripadnosti. A za tim i dosuđene godine robije, sabrane ponovo po etničkom principu. Na to se može jednostavno odgovoriti – kakve to veze ima sa presudom Mladiću? Ta presuda stoji ili pada sa istinom koja je utvrđena u procesu. Kome se sudilo u drugim procesima i kako su se ti drugi procesi završili, savršeno je nebitno za ocenu postupka koji se vodio protiv Mladića. Ali, iznošenjem takvih ocena postiže se još nešto – pozivanje na višu lojalnost. Presuda Mladiću tumači se kao presuda čitavom „srpskom“ narodu. I ovaj potez ima dvostruki učinak.

Prvo, kriminalno ponašanje Mladića na čelu vojske Republike Srpske opravdava se zaštitom posebnih interesa samog naroda u čiju je odbranu Mladić ustao. Ako je on time i kršio zakone, to je ipak manje važno od dobra koje je učinio za svoj narod. Drugo, spoljni svet se predstavlja kao neprijateljski, pa se narod mora homogenizovati i mobilisati da odbrani svoje interese. Ako su ti interesi legitimni, onda je sve ono što stiže iz neprijateljskog sveta – nelegitimno. Pa tako i odluke Suda u Hagu. Naravno, pitanje – ko odlučuje o legitimnosti, ne postavlja se. Ako bi se to pitanje ipak postavilo, jasno bi se pokazalo da tu odluku svojevoljno i proizvoljno donosi samo jedna, „narodna“ strana, to jest onaj ko se nalazi na čelu naroda, a u ime samog naroda. Iako se tu „narod“ predstavlja kao diskriminisan i izložen ugnjetavanju od strane „sveta“ (ili suseda, svejedno), u stvarnosti, „narod“ je taj koji je isključio čitav svet (i susede) iz konsideracije o legitimnosti svojih interesa. U toj solipsističkoj samoizolaciji Srbija baulja sada već više od tri decenije.

Samo na tako postavljenu scenu juče je mogao da izađe Aleksandar Vučić i da izgovori – „srpske žrtve“ nema ko da žali izuzev nas samih. Ali i da odmah doda, a da premijerka za njim hitro to ponovi – kako prošlost treba da ostavimo iza sebe, i da se okrenemo budućnosti. I to je poslednji mehanizam u poricanju zločinačke prošlosti. Iako na prvi pogled izgleda kao poziv na promenu, to je u stvari način da se zadrži zločinački status quo.2 To je tako pre svega zato što prošlost ima svoje posledice i u sadašnjosti. Akteri loše prošlosti i dalje su među nama i aktivno rade na negiranju ili opravdavanju svojih zločina. Među nama su i dalje i žrtve. Ostaviti prošlost iza sebe, a ne priznati žrtvama da su bile žrtve (to je bio smisao predsednikovog sramnog „performansa“ od pre par godina u Srebrenici) – naprosto znači sačuvati dehumanizujuće odnose i u sadašnjosti. Stoga, kada Vučić, Dodik i ostali kažu da se treba na takav način okrenuti budućnosti, oni u stvari prete i poručuju – zločinački posao iz devedesetih nije završen i nastaviće se.

Peščanik.net, 23.11.2017.

TEMA – SREBRENICA

________________

  1. Više o tim strategijama vidi u Stenli Koen, Stanje poricanja. Znati za zlodela i patnje.
  2. Više o tome vidi u Nenad Dimitrijević, Dužnost da se odgovori. Masovni zločin, poricanje i kolektivna odgovornost.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)