Protestni skup u Ljubljani
Foto: Božidar Slapšak

U utorak, 27. aprila, na velikom protestnom skupu u Ljubljani, čula se i prva strofa Internacionale (napisao Ežen Potje, 1879), od šest koje niko živ ne zna napamet. Navedeni stih je u trećoj strofi, i baš bi odgovarao prilici. Posle odluke Ustavnog suda da zabrana protesta nije ustavna, i odluke ministra unutrašnjih poslova da ustavno potvrđene proteste ograniči na sto, i tri dana kasnije na deset učesnika, na dan OF (Osvobodilna fronta) se u Ljubljani sakupilo, iz grada i iz cele države, 10.000 po policijskoj proceni, dakle između 15-20.000 demonstranata. To je previše za tri glavna trga u gradu, pa se masa prelivala posvuda. Po principu – što smo bešnji to smo bolje organizovani – protest je predstavio sve građanske inicijative, ekološke, LGBTQ, boračke, posebno mnogobrojan Studentski front, popularne govornike, hor Kombinat i druge muzičare, pesnika Borisa Novaka. Protest je započeo na Prešernovom trgu, na stepenicama Franjevačke crkve, sa legendarnim aluminijumskim lestvicama na koje se govornici penju, obišao je vladu i predsednički ured, gde je okačen džinovski transparent, i zaustavio se na trgu ispred parlamenta. Protest se tako uvećao i učesnici pobesneli zbog toga što je krajnje vreme da padne potpuno nesposobna vlada, i zbog dve moćne stvari koje su svakoga digle na noge: naša deca i mirna Bosna.

Naša deca: policajci su popisali i fotografisali srednjoškolce koji su u Mariboru protestovali, tačnije tražili da škola konačno počne. Kada su decu počeli da pozivaju na sud, prekipelo je – jedna sudija je ne samo oslobodila svake krivice maturanta, nego mu se u ime suda i izvinila.

Mirna Bosna: Janšino mešetarenje sa „konačnim rešenjem“ za BiH razbesnelo je javnost, razloga je mnogo, potrebno je oživeti i mirovni pokret.

I onda, pravo vladino ludilo, koje je opravdalo sve transparente sa „fašizmom“ u nekoliko padeža, kombinacija sa glagolom, i čak u akuzativu sa infinitivom: vlada je sprovela propagandnu akciju po kojoj 27. april nije dan OF, OF nije borba protiv okupatora, nego kolaboracija sa Nemcima i Staljinom, partizani su „iskoristili“ borbu da pobiju Slovence, pobili su ih više nego Italijani i Nemci zajedno, itd. Proslava je organizovana na mestu na kojem su maja 1941. članovi organizacije TIGR sproveli prvu akciju, govornik nije spomenuo ni OF, ni NOB, ni partizane, bila je pozvana nemačka ambasadorka, ali ne i Savez boraca… Nemačka ambasada je inače danas u vili Josipa Vidmara, u kojoj je uistinu održan sastanak započet 26. aprila 1941. Pre nekoliko dana, nemačka ambasada je o svom trošku postavila u vili spomen-ploču koja podseća na taj događaj. Desničarski istoričari promukli su ponavljajući mantru o zločinima partizana pre, za vreme i posle rata.

U toj halabuci od nelogičnosti, besmisla i jako zakasnele osvete, ali sa novopečenim osvetoljupcima novih generacija, jednostavno je i lako videti gde je okosnica svih laži: u propagandi koja sve što je loše pripisuje postojanju Jugoslavije; jedino se oko posleratnih zločina ne spominje Jugoslavija. Tokom rata, partizanski pokret u Sloveniji, odlučno jugoslovenski opredeljen, vodio je borbu usklađenu sa ostatkom partizanske vojske, ali uglavnom na svojoj teritoriji – pravi gerilski pokret. Dok su posle završetka rata hvatali okupatore, izdajnike i zlosrećnike svih vrsta posvuda po državi, najveći broj bežao je prema Austriji i tamo se zaustavio. Da je Slovenija, posle pobede najistaknutija granica prema Zapadu i Istoku imala poseban položaj, svedoči i smrt Dimitrija Ljotića u automobilskoj nesreći kod Dobravlja u Primorskoj, gde se našao ne bi li obnovio pokret, 1944. Kao mogućno žarište građanskog rata, Slovenija još od Engleza iz Austrije dobija nazad one koji su tamo pobegli. Odluku o tome da se od njih neki izdvoje za suđenje, a većina pobije, doneo je Vrhovni štab, dakle Jugoslavija. Drugi rečima, optuživati slovenačke partizane da su pobili svoju braću je dobrim delom netačno, i služi samo lokalnom političkom obračunavanju. Slovenački deo vojske dobio je zadatak i obavio ga. Zločin je poznat i priznat. Pobijeno je na desetine hiljada ustaša, četnika, belogardejaca i domobrana, njihovih porodica i izvesno je među njima bilo Slovenaca. Ovaj opštepoznati primer pominjem samo da podsetim čime se sve služi današnja politička propaganda, nazvana na protestu u Ljubljani kratko i jasno – fašizam.

Protest je prošao mirno, policija nije reagovala, zabeležila je samo jedan prestup. U poređenju sa godinom u kojoj su policajci ogromnim kaznama kažnjavali pisanje kredom po ulici, nošenje kišobrana sa parolama, čitanje Ustava na javnom mestu i gledanje protesta, to je dokaz da se brojevi poštuju. 27. april je državni praznik, ne radi se, upravo su ukinute granice unutar zemlje, bio je dobar dan za šetnju. Vidimo se u petak!

Na praznično veče sam se odlučila i da, nadahnuta partizanskim duhom protesta, pogledam novi slovenački partizanski film Proboj, koji se počeo prikazivati prošle godine. Kritika ga je izrešetala. Režiser Dejan Babosek istakao se letos na protestima. U svoje doba odbila sam da gledam Neretvu i Sutjesku i mnoge druge partizanske filmove. Pod stare dane uredno sam ih sve odgledala, čak i Partizansku eskadrilu. Preostali ukućanin protestno je napustio prikazivanje posle pet minuta. Ostala sam sama, sa pokušajem obnove partizanskog filma u prvoj četvrtini 21. veka. Prvo, film je dirljivo jeftin. Desetak partizana, dva puta toliko Nemaca, jedan kamion, malo oružja, mnogo akustike. Drugo, mešan je – rekonstrukcija i dokumenti, igran i pričan. Reč je o akciji na Menina planini, u zimu 1945, kada je tada 22-ogodišnji komandant Franc Sever-Franta (danas 96 godina i učestvuje u filmu) uspeo da sa vrha planine pobegne sa svojih 500 partizana pred 12.000 Nemaca koji su ih opsedali, a uz pomoć lokalnih partizana. Jezik filma je partizanski, sneg je pravi, Nemci su surovi. To je mali film poučnog tipa, jer konačno, kako objasniti deci o čemu i kako su partizani odlučivali? Verovatno je to i jedini mogućni nastavak, pre nego što se umešaju zombiji, nadgrađeni roboti od trideset metara i milionski budžeti. Koliko je potreban, ne mogu da ocenim, svakako ne pre prvog narednog petka.

Peščanik.net, 29.04.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)