Efrem Lukatsky, AP http://bit.ly/1svYvYc

Možete li zamisliti kako bi izgledao „Utisak nedelje“ ove nedelje, da je tamo, zahvaljujući drugačijem obratu u kapitalističko-politikantskim šrafovima i točkićima B92, ostala voditeljica sa retko neprijatnim vokalnim aparatom, predvidljiva, provincijalna, zlobno kapriciozna prema malima a meduzasto ljubazna sa velikima? Kako bi stvar sa dronom izgledala, i ko bi je komentarisao? Ili parada, ona nedavno i ova od danas? Isto kao i pre – izdržali bi samo oni sa najdebljim nervima i provereni građanski mazohisti. Ne poričem da je dobra ulična fešta slušati isti lik kako zastupa sopstvenu slobodicu i kasicu u društvu tate koji se voli prerušavati u Šerloka Holmsa. U medijskom prostoru Srbije, koji danas izgleda onako kako će izgledati Sredozemno more za deset miliona godina – suva slana ravnica preko koje povremeno pretrče puževi na nogicama koje podnose vrelo tlo – ova groteskna afera označava nultu fazu. I već zbog svečanosti trenutka, saglašavam se sa svakom akcijom koja pominje i zalaže se za nešto savršeno apstraktno, „slobodu medija“, čak i u kombinaciji sa OB. Paradoksalno, time medijska situacija Srbije dostiže ono što su većinom danas mediji u svetu: zavisni od novca, volje vlasnika i političkih igara. Naravno da u svetu još ima pismenih redakcija, štampanih oblika i klimave nezavisnosti: dostupne su nam, blago nama, još koji mesec-godinicu, bar na Internetu. Stvari nisu ujednačene: siromašna Grčka se još guši u papirima – novinama svih boja, siromašna Srbija praktično više nema odgovornih štampanih medija. Jer – ponavljam ono što sam napisala pre dvadesetak godina – nezavisni mediji nisu oni koji uspeju da se održe na tržištu svojim sredstvima, već oni koje država plaća da bi je kritički kontrolisali. Negde je država prestala, ali su ostali osvešćeni donatori, kao u slučaju američkog moralnog medijskog velikana PBS; negde se, uz pretplatu i dinamično nadole silazeću pomoć države, održavaju časopisi i televizije za koje verujemo da se ne daju, jer o predaji ne daju nikakve simptomatične znakove. Veličina države i njeno bogastvo nisu u ovakvom definisanju slobodnih medija ključni. U koliko-toliko funkcionišućim društvima, ni samofinansiranje nije opasno za slobodu izražavanja, premda uvek postoji izazov komercijalizacije.

Nijedan od ovih modela nije se mogao zadržati na opštem srpskom medijskom klizištu. Istorija medijskih propasti i sužavanja slobodne misli bila je burna, od radikalnog Marković-Milošević postupka „ubij novinara, pusti novine da crkavaju“, do sitne politike krupnih budala, ludaka i mešetara: stvari su se menjale brzo i nepredvidivo, a „građanska opcija“ naprosto nije mislila slobodu mišljenja. Izgubljeno između liberalnog buncanja o svedozvoljenosti bilo čega i kripto-naci ućutkivanja svake pomisli na odgovornost, oslobađanje mišljenja je moralo da prođe kroz mnoge mučne faze, od kojih je većina, davno u osamdesetim godinama prošlog veka, bila osvojena i obrađena. Koje je to dobrohotno božanstvo za nastavak rada razuma ipak osiguralo nešto elektronskih pribežišta, ne znam. Na nekim od tih medija očuvano je nekadašnje dostojanstvo, vidan je rast i učvršćivanje kriterijuma, na nekima vlada veselje koje niko nije mogao zamisliti, a neki su opet pljunuta slika svojih vlažnih papirnih snova. Ne bih se dakle, bojala za slobodnu misao, već trenutka kada neko oslušne Putinovu ideju o ograničavanju elektronskih medija, Cukerbergovu o plaćanju fejsbuka, ili neke od diskretno izraženih ideja o tome šta da se radi sa Snoudenom i Asanžom. Pionirski lokalni počeci su već tu, možda će i sutra biti na uzaludnom ali skupom poslu rušenja Peščanika za vreme parade.

Zbog toga mislim da bi ozbiljna debata o tome šta danas mislimo kada kažemo „sloboda mišljenja“ bila ključna i nužna – pre nego što nestane struje.

Peščanik.net, 17.10.2014.

Srodni linkovi:

Stevan Filipović – Utisak decenije

Danas – Kanalisanje „Utiska nedelje“

Saša Ilić – Strogo kontrolisana sloboda

Vesna Pešić – Beleške i komentari o četvrtku i petku

Vesna Pešić – U senci propagande

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)