Ovogodišnja dobitnica nagrade “Osvajanje slobode”, što se dodeljuje ženama koje su svojim radom pomakle tešku granicu ka slobodi, na dan kad je Milošević izgubio izbore dodeljena je istoričarki Dubravki Stojanović. Danas, kad su Miloševićevi i Šešeljevi učenici ponovno na vlasti, gotovo da ne postoji bolja osoba koja bi ponela tu nagradu. Zašto? U intervjuu za “Novosti” Dubravka Stojanović govori o još uvek teškom procesu osvajanja slobode, procesu rehabilitacije četništva, ali i odgovornosti opozicije u Srbiji za kolaps države i ideje slobode.
Nagrada “Osvajanje slobode” dodeljuje se tačno na dan kad je Slobodan Milošević izgubio izbore. Koliko smo slobode uopšte osvojili tim Miloševićevim gubitkom na izborima?
To je bila tek nulta tačka! Osvajanje slobode je mukotrpan i dug proces. To zahteva izgradnju pravne države, transparentnih finansija, jasnih političkih ideja, čvrstih institucija, podele vlasti… Ništa od toga nismo umeli i nismo hteli da izgradimo. Nova politička elita je poverovala da će lakše vladati ako, govoreći o demokratiji i Evropi, nastavi da vlada na stari način, mimo institucija, u zatvorenim krugovima partijske države. To i jeste, na kratak rok, lagodnije: vi se nešto dogovorite s vašim prijateljima, a onda Ustavom predviđene institucije podignu ruke i to izglasaju. Ali, pritom su zaboravili da je to loše za državu, a na kraju i za njih same. Zbog toga su izgubili poverenje ljudi, koji su zaključili da je sve farsa i da neće izaći na izbore. To je veoma opasno, jer je sledeće pitanje koje građani mogu postaviti pitanje smisla demokratije. A tada na scenu stupaju poznata, laka i jednostavna rešenja čvrste ruke. Zato se ruganje demokratiji na kraju obije o glavu.
Postoji teza da je Milošević bio samo izvršilac politike srbijanske opozicije koja je, nezadovoljna učinkom, uz pomoć snaga bezbednosti odlučila da ga skine i postavi druge ljude. Vi ste na tome dosta radili, istraživali i objavljivali?
Reč je o istraživanju rađenom još početkom devedesetih, objavljenom u knjizi “Srpska strana rata”, koju je uredio Nebojša Popov. U toj knjizi analizirali smo ulogu važnih srpskih institucija (Crkve, Akademije nauka, štampe, Udruženja književnika, Univerziteta…) u kreiranju ratne politike od sredine osamdesetih. Moja tema su bile stranke koje su činile Miloševićevu opoziciju. Zahvaljujući tome, videla sam da je ratni program Srbije nastao u tim “opozicionim” redovima i da je on u javnost plasiran već od sredine osamdesetih. Prenosili su ga intelektualci, pisci, akademici, koji su kasnije osnovali prve opozicione stranke. Takva hronologija menja naše razumevanje rata, jer to onda znači da je Milošević došao na već izgrađen program, kao njegov izvršilac. To, dalje, znači da upravo zbog toga opozicija nije mogla da skine Miloševića, jer je suština programa bila ista, pa su ljudi glasali za onoga ko već ima vlast u svojim rukama. Kad je Milošević potrošio sav politički kapital i sve državne resurse i kad je, posle bombardovanja, postao opasan po samu Srbiju, došlo je, po mom mišljenju, do preokreta u bezbednosnim strukturama, koje su odlučile da je došlo vreme za promene. Ako je to sve tačno, onda se 5. oktobra pre desio puč nego demokratski preokret, koji je izrazio volju naroda. Najbolji dokaz za to je činjenica da su, u roku od samo nekoliko sati, vrhovi policije podržali demonstrante. Bila je to neobična brzina i efikasnost. Ako sve to tako poređamo, onda je jasno da se Srbija posle 2000. nije ni mogla suštinski promeniti. Dubinske poluge vlasti ostale su iste i mimo demokratske kontrole.
Sa takvim saznanjima, kako gledate na trenutnu političku situaciju? Da li kao nastavak politike koju je personifikovala Demokratska stranka ili one iste od pre 12 godina? Da li se kroz to vreme išta izmenilo, na bolje ili na gore?
Izmenilo se jeste, ali više pritiscima spolja nego unutrašnjom voljom. Čini mi se ponekad da je sve što se pozitivno desilo bilo na zahtev EU-a i to uvek u poslednjem trenutku. Od hvatanja ratnih zločinaca do usvajanja nekih zakona, koji su standard razvijenih zemalja. Ali, suštinske promene koje bi bile nepovratne, ireverzibilne, nisu se dogodile. I zato ima razloga za strepnju od novih vlasti. Te vlasti, za sada, šalju međusobno suprotne poruke. Tako je predsednik Tomislav Nikolić u svom govoru pred Generalnom skupštinom UN-a rekao da se zalaže za trajan mir između Srba i Albanaca, ali istovremeno i da Srbija “nikada i ni po koju cenu neće odustati od svoje autonomne pokrajine”. Ne može i jedno i drugo. Verujem da ćemo uskoro videti koja je politika prava. Dakle, nije, po meni, problem što su se vratili isti ljudi, već što te ideje nikad nisu ni otišle.
Da li je nada u neku drugačiju Srbiju definitivno pokopana ubistvom Zorana Đinđića?
To govori o tome da nisu proradili demokratski kanali kroz koje bi se artikulisala politička borba i društveni sukob. Drugim rečima, jedna od osnovnih odrednica društva i svake države je taj društveni konflikt. Demokratske institucije su se do sada pokazale kao najbolji način rešavanja tih problema, jer kanališu te sukobe. Ako te institucije ne funkcionišu, onda se taj sukob izliva na ulicu, bilo kao revolucija ili kao političko nasilje. U tim uslovima, ubistvo se vidi kao način rešavanja problema, što je porazno za jedno društvo. Ne mogu da prihvatim da je nada za drugačijom Srbijom okončana 2003, bio bi to zastrašujući zaključak i zato što verujem da u Srbiji postoje demokratske snage, koje su, doduše, pokazale priličan nedostatak zrelosti. Ali, ubistvo Zorana Đinđića bio je užasan udarac od kojeg se, evo, gotovo deset godina nismo oporavili. To je zauvek izgubljeno vreme.
Ako je istorija “nauka o sadašnjosti”, kako su to vaše francuske kolege sročile, u kakvoj onda sadašnjosti živimo?
Živimo u opsesivno antikomunističkoj sadašnjosti koja je, iz svoje ideološke opsesije, spremna da – reklo bi se govorom Drugoga svetskog rata – paktira sa Hitlerom protiv Staljina. Zbog toga ona svako pitanje, recimo stanje školstva, zdravstva ili saobraćaja, proglašava ostacima komunizma. Tako sebi olakšava vladanje, ali dalje radi na stagnaciji društva. Vezujući se uz antikomunistički set vrednosti iz prošlosti, ona je svoje istorijske pretke našla na strani onih koji su bili nasuprot partizanima – dakle, među kolaboracionistima i grupama sa ekstremno desnim uverenjima. Time situacija postaje još opasnija.
Kako današnji udžbenici istorije predstavljaju Srbiju?
Mnoga su tumačenja istorije u današnjim udžbenicima zanimljiva i “inventivna”, ali je za mene najpotresnije šta ratove iz devedesetih objašnjavaju isključivo Miloševićevom ideologijom i argumentima. Tu i dalje, i u najnovijim knjigama, piše da su Slovenci i Hrvati želeli da naprave svoje države, ali da je to pravo imao i srpski narod koji je “samo želeo da živi u jednoj državi”. To je bilo ključno opravdanje rata, ali ono i danas deluje na budućnost, kroz generacije koje to uče. To je bomba sa odloženim dejstvom. Zbog toga često kažem da se borim za bolju prošlost, da bi nam i budućnost postala bolja.
Kako je biti istoričarka u društvu poput srpskog, u kojem se istorija prečesto menja, falsifikuje, prilagođava?
Baš je zato to užasno uzbudljivo. Najtačnije je reći da je naša prošlost neizvesnija od budućnosti. Odnosno, da svaka nova politička garnitura promeni nešto u prošlosti, da bi je “doterala” po svojim potrebama, našla svog “idealnog pretka” ili “istorijskog oca”. Jedan projekat koji smo radili zvao se “Novosti iz prošlosti”, upravo s idejom da pokažemo šta sve možemo saznati o vlastima i sebi na osnovu onoga šta se trenutno “menja” u prošlosti. A menja se na svim nivoima – od imena ulica, državnih praznika, udžbenika istorije, do sudskih rehabilitacija ili u Skupštini usvojenih zakona. Upravo zbog toga možemo da kažemo da se radi o državnoj politici, a ne o nekom nasumičnom pričanju brbljivih staraca. To je izuzetno opasno, jer tako stalno menjate sistem vrednosti koji bi trebalo da usvoji društvo i time dodatno to društvo izluđujete. I to je jedan element rušenja demokratskog poretka, jer takva proizvodnja haosa u glavama ljudi, koji više i ne znaju ko je pobedio u Drugome svetskom ratu, opasno otvara prostor za autoritarne ideologije.
Kao i mnoge važne nauke, istorija je rezervisana – posebno u medijima – za muški pol. Kako je biti žena među istoričarima?
To je jako zanimljivo za razmišljanje o mogućoj ulozi žena u javnom prostoru. Krajem osamdesetih godina okupila se u Institutu za noviju istoriju Srbije jedna ženska ekipa koja je delila slične stavove o ratu, politici, istoriji… Radilo se o mladoj generaciji istoričarki, koje su se okupile oko Latinke Perović, koja je posle svrgavanja s vlasti bila tu po kazni zaposlena. Zanimljivo je to što se tada ta ustanova zvala Institut za radnički pokret i što, zbog tog tako diskreditovanog imena u to vreme i zbog činjenice da smo bile žene, niko, a naročito ne važni muškarci, istoričari iz etabliranih institucija, nisu obratili pažnju na to šta se događa. A onda smo mi krenule da postavljamo nezgodna pitanja, da se bavimo društvenom istorijom i da otkrivamo sebi i javnosti da istorija nije u slavnim bitkama, kraljevima i vojskovođama, nego u jadnim, siromašnim i bolesnim ljudima, koji čine kontinuitet naše istorije. Kad je nastala panika, bilo je već kasno. U trenutku panike, jedan naš protivnik napisao je veliki članak u naučnom časopisu u kome nas je napao i, podrugljivo i pogrdno, nazvao ŽŠNI. To je bila skraćenica za “Ženska škola nacionalne istorije”, gde je ono “ženska”, valjda, trebalo da bude nešto najgore! Mi smo mu bile veoma zahvalne, pa smo tu skraćenicu uzele, reprogramirale je, redefinisale i s ponosom je istakle kao naš brend. Time smo htele da kažemo da smo upravo zato što smo žene, na koje niko nije obratio pažnju, uspele da bitno izmenimo poglede srpske istoriografije, da promenimo pitanja i dobijemo sasvim nove odgovore. Ono ključno što nas je opsedalo bilo je pitanje zašto je Srbija tako nisko pala krajem 20. veka: da bismo na to odgovorile, morale smo da uradimo potpuno nova istraživanja, posebno istraživanja zakočenih procesa modernizacije. Sigurna sam da se sad naša istorija vidi jasnije i da bolje objašnjava našu sadašnjost nego dosadašnja, mitska, ratnička, patrijarhalna.
Srbija se odrekla i svog antifašističkog nasleđa, odnosno onog komunističkog, a procesima rehabilitacija se nameće neka nova vrsta antifašizma. Kako pomiriti te strane? Ima li uopšte potrebe za takvim pomirenjem, što je navodno osnovna karakteristika rehabilitacionog procesa?
Pomirenje je katastrofa! Ono možda zvuči kao nešto fino, nešto što rešava konflikt, ali ja mislim da ga samo produbljuje. Jednom društvu je neophodno da ima pročišćene koncepte, bar u nekim ključnim pitanjima. Takvo je pitanje fašizma i antifašizma. Ako proglasimo pomirenje, onda smo rekli da je i jedno i drugo u redu i izjednačili smo ta dva koncepta. Ništa strašnije ne može se desiti jednom društvu posle Aušvica.
Ustavni sud Srbije ocenio je neustavnom uredbu Vlade Srbije od 17. juna 2005. prema kojoj se članovi ravnogorskog pokreta smatraju učesnicima NOB-a. To je zanimljivo i iz perspektive aktuelne i bivše vlasti. Može li se ta odluka dovesti u taj kontekst i koliko je ona ohrabrujuća?
Ta odluka je jako važna. Poslednjih deset godina živeli smo u vremenu “rehabilitacije”, koje je potpuno poništilo tu granicu između dobra i zla. Uvek sam protiv toga da o istoriji odlučuju državne institucije – Skupština ili sud – jer to nije njihov posao. Ali, u ovoj situaciji, u kojoj je neke odluke donela Skupština, na to je mogla da odgovori samo druga državna institucija, s tim nauka više nije imala mogućnosti da se ravnopravno bori. Nisam još videla tačan tekst te odluke, tako da me zanima šta su argumenti. Ali, sada će borba za bolju prošlost biti lakša.
Novosti, 05.11.2012.
Peščanik.net, 06.11.2012.
DUBRAVKA STOJANOVIĆ NA PEŠČANIKU
FEMINIZAM