Zastava SFRJ nacrtana na tarabi, Ada Međica na Savi u Beogradu
Foto: Peščanik

O raspadu Jugoslavije ispisano je na stotine radova, doktorskih disertacija, knjiga, eseja. Većini je zajedničko to što smatraju da je raspad počeo na Kosovu gde se sve i završilo nakon rata i bombardovanja Srbije. Jedna knjiga, međutim, zavređuje posebnu pažnju jer je pisana iz ugla kosovskog intelektualca. ‘Kosovo i raspad Jugoslavije’ Škeljzena Malićija specifična je knjiga, u kojoj se kroz život beogradskog studenta u vreme 1968. ogledaju zbivanja koja su dovela do raspada zemlje; nastala u razgovorima s novinarom Batonom Hadžiuom, ona rasvetljuje emancipatorsku ulogu SFRJ na Kosovu, pojavu srpskog nacionalizma, albanske proteste i nastanak kosovske države. Malići je danas savetnik albanskog premijera Edija Rame.

Rekli ste da je ova knjiga na početku bila namenjena isključivo albanskoj i kosovskoj javnosti. Kako Jugoslavija korespondira sa tom javnošću, pogotovo onom mlađom?

Trebalo je objasniti šta je bila Jugoslavija. Postoji puno predrasuda, pogrešno se objašnjava ili se krivo interpretira. Knjiga je prvobitno objavljena u Albaniji 2011. godine. Već tri godine objavljujemo savremene srpske autore na albanskom, kao što se albanski objavljuju na srpskom, a onda je Jeton Neziraj, koji takođe učestvuje u tom projektu, predložio da se prevede i ova knjiga. Zašto ne bi bila na srpskom? I sad vidim da je dobro što je objavljena jer su reakcije u zemljama bivše Jugoslavije i bolje nego što su bile na Kosovu. Bilo je naravno i kritika.

U kom smislu? Nisu se slagali sa vašim viđenjem?

Jednu kritiku je napisao Novica Milić, koji je priznao da sam ja jedini od kosovskih intelektualaca bio prisutan na jugoslavenskoj sceni i kojeg se ceni, ali je on smatrao, u krajnjoj instanci, da sam ja albanski nacionalista, da sam zagovarao nešto što on smatra da nije u redu, a to je da Kosovo bude nezavisno.

On vam iz vizure srpskog nacionaliste prigovara da ste albanski nacionalista?

Jeste. On tvrdi da nisam toliko nezavisan kao što se smatra i po njemu ne bi trebalo da uživam toliku reputaciju. Miljenko Jergović je napisao odličnu kritiku rekavši da je moja literatura za njega bila jedna od najznačajnijih u fazi razvoja.

Na naslovnici knjige je rudar Alija Sirotanović, a kao jedan od ključnih momenata u pucanju Jugoslavije spominjete rudarski štrajk u Trepči. Da li je tada nacionalno pitanje pobedilo klasno?

Štrajk je razotkrio da radnička klasa nije vladajuća snaga, to je preuzela birokratija. U to sam vreme pisao da se sistem rapidno raspada, da je klasna legitimacija postala nacional-etatistička i da su republičke vlasti zagovornice etničkih interesa. Srbija je prva donela separatistički ustav, da reintegrira Kosovo i da se obezbedi. Druga joj je opcija bila proširenje ili preuređenje federacije po njenom.

Simpatično je što se Alija Sirotanović, kao simbol radničke klase, pojavio na novčanici tek nakon što je raspad već bio izvestan.

Baš tako. On je bio simbol Jugoslavije, radničkog samoupravljanja.

Može li baš na Kosovu to nacionalno pitanje konačno ostati u drugom planu? Studenti su ponovno aktivni, ne samo kad je reč o lažnim doktoratima na Prištinskom univerzitetu?

Ne verujem, Kosovo nema radničku klasu ili je ona u novom kontekstu, kao obespravljena klasa koja ne radi klasične poslove. Nema više fabrika, sindikati su smešni. Ta situacija može da se reši normativno, a ne obnovom klasne svesti. Pre će da se uvedu evropski zakoni i tako zaštiti radnik. Ovo šta se dešava na Univerzitetu nema istu težinu kao 1980-ih, kad je studentski bunt na neki način legitimisao zahteve Albanaca na Kosovu, čija je motivacija bila etnička i antisrpska, jer je Srbija htela da poništi autonomiju; bila je to svojevrsna tranzicija od klasne ka nacionalnoj svesti, studenti su bili avangarda nacije.

Mogu li i sada da to budu, u obrnutom smislu?

Ne mogu, ne postoji više monolitnost. Ovi koji su najglasniji još uvek više insistiraju na etničkoj legitimaciji a ne na socijalnoj ili to pomalo mešaju, pa to više liči na neki nacionalsocijalizam. Ima tu i drugih, liberala i socijal-liberala. Ideja socijalne države u praksi je bila uspešna u Skandinaviji, ali i onde je u krizi. Neko vreme u Evropi je bio najuspešniji model kombinacije moderne kapitalističke države koja uzima u obzir socijalne interese; sad je neoliberalni kapitalizam našao druge mehanizme da bogate obogaćuje, a siromašne osiromašuje.

Postoji li mogućnost artikulacije nezadovoljstva zbog te činjenice?

Nezadovoljstva ima, ali ne i kompaktne artikulisane snage. Najbolji primer je BiH i otpor građana institucijama, koji se raspao za nekoliko meseci. To više liči na studentske demonstracije 1960-ih koje su uticale na društvo, ali se nisu transformisale u nekakav ozbiljan pokret koji bi bio nosilac promena. Promena je bilo drugde, na kulturnom i obrazovnom nivou. Danas se više dramatizuje položaj nezaposlenih ili onih koji se nisu snašli u tranziciji. Na Kosovu i u Albaniji imamo veliki broj nezaposlenih, ali trećina stanovništva dobija pomoć rođaka iz inostranstva, koja se ponekad i registruje, ali ne ide uvek preko banaka: to je kapilarni i molekularni način saradnje, koji nema veze sa državom, naročito na Kosovu, gde je tradicionalni tip porodice i dalje prisutan. Davno bismo imali socijalnu eksploziju da nije tih mehanizama. Nezadovoljstvo među mladima raste, ali nalaze način da odu na zapad i nema tog naboja kao u Grčkoj.

Kakav je odnos Albanije i Kosova? Ima li tu predrasuda, nerazumevanja?

Ima i razlika i predrasuda, a mnoge su istorijske. Tirana misli da se u Jugoslaviji bolje živelo i da se Kosovari bezveze žale, a mi smo se žalili na strahovladu. Kontrola je sad formalna, idemo sa ličnim kartama. Kosovo ima bolje ekonomske odnose sa Srbijom nego Albanija. Imamo interes da odnosi budu bolji i zato jer je to ista kultura, jezik… To se ne može zaustaviti, ali politički su to dve jedinice i tako će i ostati.

Ponovo dolazimo do klasne svesti, odnosno monopola kojem nacionalno, kao što vidimo, nije u prvom planu, već isključivo interes. Tako se i zatvorio krug, pomalo nesrećno?

Da, jer se sve svodi na interes kapitala, ali i političkih i ekonomskih struktura koje kontrolišu države. Ali to nije samo fenomen Kosova, već i čitave Istočne Evrope.

Da nije bilo nacionalističkih pritisaka iz Srbije, da li bi se produljio period emancipacije Kosova unutar SFRJ? Da li bi eventualni ulazak Jugoslavije u EU krajem 1980-ih uticao na opstanak države, a i Kosova unutar nje?

Na Kosovu je postojao sukob titoista, integrisanih u jugoslovenski sistem, i enverista, koji su bili za prisajedinjenje Albaniji, no postali su prošlost nakon raspada komunizma. Tajne službe su najviše hapsile iredentiste, ali polako se raspadao taj projugoslovenski sloj koji je mislio da Kosovo može da opstane unutar SFRJ, čak i kao republika. Da se tada ušlo u EU, kao šta je bilo nuđeno, već bi bilo prekasno. Sukob bi se možda malo zatupio, sprečili bi se ratovi ili bi kapital možda malo normalnije ušao, po nekakvim evropskim zakonima. Možda bi sve više ličilo na Sloveniju, koja se lakše integrisala, ali još ima problema sa adaptacijom. Evropa nije socijalistička, možda je socijaldemokratska, samo na drugi način štiti kapitalizam.

Neki krugovi u Beogradu smatrali su vas albanskim nacionalistom, na Kosovu su vas gledali kao lošeg Albanca. Koliko je pitanje nacionalnosti nešto na šta utiču drugi i kad ste se vi počeli osećati Albancem?

Pokušao sam u knjizi da pokažem taj fenomen. Rodio sam se u Jugoslaviji, odrastao sam u tom sistemu. Kad je počela konfederalizacija Jugoslavije, 1970-ih, ponovno se vraća nacionalno pitanje. Bio sam komunistički internacionalista i dolazio sam iz komunističke porodice, no polako sam se osvešćivao o represiji Rankovića na Kosovu, kroz dokumente, razgovore sa ocem koji je ispitivao zločine. A onda su počele hrvatsko-srpske rasprave. U Društvu književnika često sam bio u društvu hrvatskih i srpskih intelektualaca i uvek je bilo svađa; Hrvatima bih govorio da su jedna vrsta Srba i obratno. Kosovo nije bilo uzrok jugoslovenske krize ni njen centar. Objavio sam 1988. članak u kome sam tvrdio da je Kosovo samo katalizator jugoslovenske krize, a da je osovina srpsko-hrvatski sukob. To se videlo i u maspoku. Ova knjiga je jedan doprinos tome. Kosovo je na neki način iskorišćeno i od Srbije i Hrvatske, a naročito Slovenije, za raspad Jugoslavije. Mnogi misle da se raspala kad je počeo rat. Jugoslavija se raspala onda kad je Srbija odlučila da u saveznoj skupštini ukine kosovsku, koja je strukturalno morala da bude prisutna u saveznom parlamentu. Formalno je država postojala, ali nije mogla da spreči nijedan separatistički zahtev, koji je i sama Srbija počela da usvaja.

Često se insistira na međusobnim sličnostima. Je li podjednako važno, ako ne i važnije, insistirati na različitostima, njihovom razumevanju i poštovanju?

Jednako je značajno. Koliko god da smo podeljeni, ipak je ovo jedan prostor, čak i duhovno. Imamo tri velike religije, postoje jezičke sličnosti: 20 miliona ljudi ne nailazi na poteškoće tokom sporazumevanja, što nam je, na neki način, prednost. Iz svakodenvnog života znamo da sa susedima ne možeš stalno da budeš u ratu.

Kakvu poziciju zauzima Kosovo u tom zajedničkom duhovnom prostoru? Koliko je ono i dalje getoizirano zbog različitih blokada – počev od sporta, pa do nemogućnosti slobodnog kretanja zbog viza?

Blokade izazivaju kontra efekat. One dodatno podstiču bunt kod mnogih koji su nacionalno osvešteni, koji čak ustraju na stvaranju Velike Albanije. Ako Kosovo nije neposredno ugroženo, nema potrebe da se ide u takvu vrstu stapanja. Neosporno je da egzistira albanski kulturni prostor. Film ‘Čija je ovo pesma’ Adele Peeve najbolje objašnjava našu situaciju – sve kulture na Balkanu su pozajmice.

Novosti, 17.12.2014.

Peščanik.net, 08.12.2018.

SHKELZEN MALIQI NA PEŠČANIKU

JUGOSLAVIJA