Evropski lideri mogu da se razlikuju po tome kako reaguje na navalu tražilaca azila i migranata, ali se svi izgleda slažu da se suočavaju sa krizom neverovatnih razmera. Nemačka kancelarka Angela Merkel je nazvala “najvećim izazovom koji je videla u evropskoj politici od kad sam kancelar”. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni je upozorio da ova migrantska kriza predstavlja veliku pretnju “duši” Evrope. Međutim, pre nego što nas ponese ta apokaliptična retorika, trebalo bi da prihvatimo da ako kriza i postoji ona je politička kriza, a ne kriza mogućnosti.
Drame svakako ne nedostaje u životima hiljada očajnih ljudi koji rizikuju svoje živote da bi se domogli Evrope, prelazeći Mediteran u trošnim čamcima, ili krećući na opasno putovanje kopnom preko Balkana. Prema postojećoj statistici, većina su izbeglice iz područija zahvaćenih smrtonosnim konfliktom – Sirija, Avganistan, Irak i Somalija. Eritrejci, druga velika grupa, beže od brutalno opresivnog režima svoje vlade. Najveća grupa, Sirijci, beže pred užasnom kombinacijom napada svoje vlade koja nikoga ne štedi i grozota Isis-a i drugih ekstremističkih grupa.
Ovaj “talas ljudi” je više kap ako se uzme u obzir veličina bazena koji treba da ga apsorbuje. Populacija Evropske Unije iznosi oko 500 miliona. Prema poslednjoj proceni, oko 340 hiljada ljudi koristi ilegalna sredstva kako bi se odmogla Evrope. Drugim rečima, priliv bi ove godine trebalo da bude samo 0.068 posto od populacije EU. Uzimajući u obzir bogatstvo EU i razvijenu ekonomiju, teško je odbraniti argument da Evropi nedostaju sredstva da prihvati ove pridošlice.
Evo za poređenje, SAD sa svojih 320 miliona stanovnika ima oko 11 miliona imigranata bez papira. Oni čine ukupno 3,5 posto američke populacije. EU, nasuprot tome, je imala između 1,9 i 3,8 miliona ilegalnih imigranata u 2008.(poslednji dostupni statistički podaci), odnosno manje od jedan posto svoje populacije, prema studiji koju je sponzorisala Evopska komisija. Drugim rečima, skoro 13 posto američke populacije (oko 41 milion rezidenata) su rođeni u inostranstvu, a to je dvostruko više nego što je slučaj u Evropskoj uniji.
Američka vlada svakako nije dobar primer kako treba tretirati one koji traže azil i ta zemlja je imala dovoljan broj Donalda Trampova koji se razbacuju divljačkim idejama o izbacivanju 11 miliona ilegalnih imigranata, ali ankete pokazuju da tri četvrtine Amerikanaca misli da ilegalnim imigrantima koji borave u SAD treba dati način da tu legalno i ostanu. Nesumnjivo je da je SAD izgradila svoju ekonomiju na ovim imigrantima koji su radili poslove koje većina Amerikanaca neće.
Zašto onda Evropljani paniče? Kao što je slučaj u SAD, priliv stranaca pruža mnogo materijala demagozima. Neki tvrde da će pridošlice oteti slabo plaćene poslove. Uzevši u obzir brzinu kojom se smanjuje stopa nezaposlenosti u SAD, ovo izgleda nije bilo tačno, ali nezaposlenost u Evropi uporno ostaje visoka. Ipak, mnoge evropske zemlje se takođe suočavaju sa pogoršavanjem demografskog problema, uz nedostatak mladih radnika koji bi izdržavali veliki broj penzionera. Priliv ljudi, koji su dokazali da su izdržljivi i pametni čim su uspeli da pobegnu od represije kod kuće i prežive sve smrtonosne opasnosti na putu ka Evropi, bi trebalo da bude injekcija energije i elana koji je Evropi možda neophodan.
Postoji strah od terorizma. Mnoge izbeglice beže od struja sličnih Isis-u u Siriji i al-Šababu u Somaliji, ali niko ne može da isključi mogućnost da su se teroristi sakrili u ovoj bujici ljudi. Međutim, terorističke grupe su se već do sad pokazale dovoljno sposobnim da pošalju svoje agente u Evropu ili da ih tamo regrutuju koristeći daleko konvecionalnija sredstva. Isto kao što nijedna izbeglica ne bi rizikovala prelazak Mediterana ili Balkana ako postoji neka druga mogućnost, tako ni dobro finansirane terorističke grupe ne bi prevashodno birale ovakve puteve. Ne postoje dokazi da su ih već koristili.
Najveća briga trgovaca krizom je strah u vezi sa kulturom. SAD su uvek bile nacija imigranata. SAD imaju daleko veći broj neprijavljenih imigranata nego EU. Vitalnost Amerike u velikoj meri potiče od energije i ideja koje su na njene obale doneli talasi imigranata. Iako se probude te anti-migrantske politike, uključujući onu iz osamdesetih godina XIX veka kojom su isključivani Kinezi, japansko-američku internacija iz četrdesetih godina prošlog veka, haićansku zabranu iz devedesetih i zadržavanje majki i sitne dece koje beže pred opasnošću iz centralne Amerike danas, mnogi Amerikanci priznaju da im je život bogatiji zbog te raznolikosti.
Međutim, većina evropskih država sebe ne smatraju nacijama migranata. Mnogi Evropljani se boje da će priliv stranaca podriti njihove udobne kulture. Istraživanja pokazuju da je ova briga glavni faktor koji jača podršku populističkim, ekstremističkim partijama u mnogim EU zemljama. Ovaj strah u hrišćanskoj Evropi produbljuje činjenica da su većina došljaka muslimani. Neke od zemalja, kao što su to Poljska, Bugarska i Slovačka su izrazile želju da udome samo hrišćanske izbeglice.
Ovaj nemir je nastajo decenijama kako se evropska populacija polako menjala. Krajnje predvidivo, neki političari poput Marin Lepen u Francuskoj, Gerta Vildresa u Holandiji, Matea Salvinija u Italiji, Miloša Zemana u Češkoj, ili UKIP partije u Britaniji sada koriste izbeglice da pojačaju taj strah.
Ovo je politički izazov i odgovor treba naći u političkom liderstvu – ovo nije pitanje kapaciteta da se apsorbuju skorašnji imigranti. Neki političari su pokazali da su dorasli situaciji. Merkel, francuski ministar Loran Fabius i predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, između ostalih su istupili protiv demagoga i zauzeli se za evropske vrednosti koje oni pokušavaju da ugroze. Ipak, ostaje mnogo toga što treba reći i mnogih koji to trebaju da kažu.
Evropski lideri bi trebalo javno da se prisete kako su drugi velikodušno reagovali tokom Drugog svetskog rata, kada su se Evropljani suočavali sa progonom i postajali izbeglice. Posle rata, evropske nacije su prigrlile međunardoni zakon koji od njih zahteva da prihvate one koji traže azil ako dokažu da su progonjeni. Verni tom principu, Nemci i Šveđani su već rekli da će prihvatiti sirijske izbeglice koje se nađu unutar njihovih granica i da ih neće vraćati nazad u prvu zemlju EU u koju su ušli po problematičnim “dablinskim” pravilima o azilu. Druge zemlje treba da ih slede, a EU treba da prepozna veći broj zemalja iz koje dolaze izbeglice i preispita dablinska pravila, koja one koji traže azil mogu da zarobe u državama EU koje nemaju načina da ih zaštite i tako ih nateraju da plate krijumčarima da ih iz tih zemalja izvedu.
Što se tiče onih država koje nisu još u Evropi, nemoralno je da rizik od davljenja pri prelasku mora ili maltretiranje od strane krijumčara koiste kao mehamizam odbijanja drugih potražioca azila. Kad bezbedan put ne postoji, jačaju krijumčari koji se bogate na deci koja se dave bežeći od konflikta. Onima koji stižu u Grčku, članicu EU, treba obezbediti organizovan transport do severnih delova EU koje imaju načina da obrade zahteve za azil pod humanijim uslovima, umesto da budu primorani da trpe rizike krijumčarskih mreža samo da bi prešli Balkan.
Više mora da bude urađeno kako bi se rešili uzorci koji teraju izbeglice da beže. Evropski i drugi lideri treba da vrše veći pritisak kako bi zaustavili sirijske napade na civile burad-bombama. S obzirom da se burad- bombe koriste za napad na civile na celoj teritoriji koju drži opozicija, uobičajene strategije preživljavanja – udaljavanje od linije fronta, nisu delotvorne, i teraju još veći broj ljudi da beže iz cele Sirije. Ovi lideri treba učine više za sirijske susede, kao što je Liban, čija se populacija trenutno nosi sa 20 posto sirijskih izbeglica, broj koji je daleko veći od onog u Evropi.
Politički lideri ne bi trebalo da dopuste demagozima da menjaju temu pothranjujući strah od migranata i onih koji traže azil. Oni koji se kreću ka Evropi su brojni, ali ih je moguće primiti. Pravo pitanje sa kojim se suočavaju evropski lideri je za šta se to zalaže Evropa. Koje su vrednosti koje će voditi Evropu u svet čiji ljudi ne miruju? Što se veći broj evropskih lidera zauzme za evropske vrednosti – kao što su to one iz međunarodnog ugovora koji štiti izbeglice, to će biti bezbednija evropska kultura, čak i u ovom periodu migracija i previranja.
Human Rights Watch, 03.09.2015.
Prevela Marija Šerban
Kontrapress, 08.09.2015.
Peščanik.net, 09.09.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI