Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Proslava Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom pre par meseci je bila izuzetno zapažena u Srbiji. Proslavu je obeležila tvrdnja predsednika Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom da „biti invalid nije lako, ali biti invalid i živeti u Srbiji nije tako teško“. On je ovakvu lakoću življenja osoba sa invaliditetom u Srbiji pripisao uticaju predsednika Srbije, za koga smatra da je najuspešniji predsednik u istoriji srpske državnosti i najpopularniji političar na svetu.

Ovakvu izjavu možemo testirati na dva nivoa. Jedno je pitanje kako zaista žive osobe sa invaliditetom u Srbiji. Drugo je kakav uticaj na takav život ima predsednik Srbije. Kada govorimo o kvalitetu života osoba sa invaliditetom, dovoljni su podaci sa poslednjeg popisa stanovnika. Prema njima, uprkos tome što u Srbiji živi oko 600.000 osoba sa invaliditetom,1 87% njih je ekonomski neaktivno, a preko 12% nikada nije pohađalo osnovnu školu – što je skoro polovina svih ljudi bez osnovne škole u Srbiji. Osobama sa invaliditetom je, osim ravnopravnog pristupa radu i obrazovanju, onemogućeno i kretanje kroz naselja, objekte i saobraćajnice prepune prepreka. Mnogi ljudi sa invaliditetom zbog ovoga retko izlaze iz svojih kuća, a posebno to ne čine samostalno – bez obzira na vrstu invaliditeta.

Njihov težak položaj prepoznala je i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kao državni organ koji prikuplja podatke i postupa u slučajevima uskraćivanja prava na osnovu ličnog svojstva. U njenom poslednjem objavljenom izveštaju za 2016. godinu ona navodi da su „osobe sa invaliditetom jedna od najugroženijih i najdiskriminisanijih društvenih grupa u svim oblastima javnog i privatnog života, posebno u oblasti obrazovanja i stručnog usavršavanja i prilikom pružanja javnih usluga, ili pri korišćenju objekata i površina, rada i zapošljavanja“. Ona tu napominje i da njena kancelarija najviše pritužbi prima upravo zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

Kada pogledamo doprinos predsednika Vučića ovakvom stanju, zaista se može reći da mu on jeste doprineo – tako što nije uradio ništa da se ono promeni u godinama tokom kojih je upravljao Vladom Srbije, koja kreira politiku u svim resorima od ključnog značaja za položaj osoba sa invaliditetom. O tome kako je tokom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom tretirao svoje domaćine, gde se istakao patronizirajućim ophođenjem prema slikarki bez ruku – da i ne govorimo.

Čini se da su, uprkos objektivnim i proverljivim podacima, Vučić i njegova stranka od dela zajednice osoba sa invaliditetom još u decembru dobili blanko podršku za skorašnje izbore u Beogradu. Ono što je paradoksalno jeste da dobar deo njih neće moći ravnopravno da glasa na ovim izborima – čak i ako budu želeli da glasaju za Srpsku naprednu stranku.

Prema podacima posmatračkih misija Građani na straži i podacima CESID-a sa izbora održanih 2016. i 2017. godine, više od 60% biračkih mesta u Srbiji je potpuno nepristupačno osobama koje se kreću pomoću kolica ili imaju drugih teškoća pri kretanju. Ako pogledamo podatke za Beograd – uz napomenu da ih prikupljaju samo organizacije osoba sa invaliditetom – videćemo da je na centralnoj beogradskoj opštini Savski Venac fizički nepristupačno čak 75% biračkih mesta.

Ovi podaci ne uključuju prepreke sa kojima se susreću gluve i nagluve osobe – što bi podatke o nepristupačnosti učinilo još dramatičnijima. Gluve i nagluve osobe nemaju način da se putem medija informišu o održavanju izbora i izbornim programima (Regulatorno telo za elektronske medije se već duže vreme uopšte ne opterećuje ovim problemom). Za te ljude predizborna graja je uglavnom predizborni muk, koji se odnosi i na većinu predizbornih i informativnih programa medija sa nacionalnom frekvencijom. Osobama koje su slepe ili slabovide je izborno pravo narušeno u potpunosti – uprkos različitim tehničkim mogućnostima da glasaju samostalno, one u Srbiji i dalje to čine tako što sa sobom povedu nekoga ko će glasati umesto njih, čime se temeljno narušava princip ličnog i tajnog glasanja.

Ovome se može dodati i izuzetno značajan podatak da su osobe lišene poslovne sposobnosti u Srbiji istovremeno lišene i izbornog prava. Uprkos upornom insistiranju međunarodnih institucija na omogućavanju svim građanima da uživaju svoja osnovna prava, uključujući i izborno, ova situacija ostaje nepromenjena. To dodatno zabrinjava ako znamo da je oduzimanje poslovne sposobnosti (često nazivano i građanska smrt) u Srbiji stvar rutine, da se često ostvaruje bez stvarnog sudskog preispitivanja i da je podjednako često preporučeno od nadležnih institucija kao „lakši put“ za upravljanje životom osoba sa invaliditetom.

Pored Vlade Srbije, i izborne komisije i drugi organi za sprovođenje izbora čine nedovoljno na promeni postojećeg stanja. Izborne komisije bi mogle da ustanove jasnija pravila o odabiru biračkih mesta sa nesmetanim pristupom kolicima. Mogle bi i da uvedu funkcionalniji sistem prijave glasanja od kuće. Kao i do sada, na beogradskim izborima nije regulisan način na koji se može prijaviti glasanje van biračkog mesta, a ova prijava se može izvršiti samo u prva četiri sata od otvaranja biračkih mesta. Čak i u slučaju uspešne prijave, ne postoji garancija da će osoba koja se prijavila na kraju i moći da glasa, odnosno da će predstavnici biračkog odbora doći u njen stan. Ne treba zaboraviti da većinu u izbornim komisijama i biračkim odborima uvek ima vladajuća stranka. To važi i za Gradsku izbornu komisiju Grada Beograda na predstojećim izborima.

Dakle, predsednik Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom misli da je Vučić najbolji i najpopularniji političar na svetu. Uprkos tome, izvesno je da on i njegovi istomišljenici neće moći da svoje oduševljenje briljantnim upravljanjem našim društvom izraze ravnopravno i slobodno. Neki neće moći da uđu na biračka mesta, nekima će porodica i komšije zaokruživati listiće, neki neće uspeti da dozovu lokalne biračke odbore ili će bespomoćno kod kuće čekati njihovu posetu. Neki neće znati za koga da glasaju, jer o tome ne mogu da se informišu.

Međutim, ovo nije priča o predsedniku Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom i njegovom političkom izboru. Radi se o stotinama hiljada građana Srbije koje vladajuće strukture drže ucenjenima – socijalnom podrškom, strahom od osvete za nelojalnost i nemogućnošću da na izborima slobodno izraze svoju volju. Vladajuća politika prema marginalizovanima i ugroženima je politika otvorene diskriminacije i zloupotrebe kao gotovo legitimnog ideološkog pravca. U tom smislu se ne treba mnogo ljutiti na predsednika Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom. Njegova izjava je samo simptom toga koliko daleko su vlasti, a ne ugrožene grupe, spremne da odu u svom beščašću.

Zato, kada se opozicija i građani bore za ravnopravne medijske i izborne uslove, kada zahtevaju pravo na slobodan izbor, nikako ne treba da zaborave osobe sa invaliditetom. One su prve saznale i temeljno utvrdile gradivo izbornih nesloboda.

Peščanik.net, 09.02.2018.

LJUDI KOJI NESTAJU

________________

  1. U pitanju je konzervativni podatak iz popisa stanovnika; smatra se da je stvarni broj ljudi sa invaliditetom u Srbiji 700-800.000.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)