Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U razgovoru sa novinarom nacionalnog javnog servisa, odmah pošto je sinoć primio zlatnu medalju i otpevao iz sveg glasa himnu „Bože pravde“ na olimpijskom postolju, vaterpolista Andrija Prlainović – neočekivano i nepremireno žanru u kome se našao – objasnio je da iza uspeha u Riju (ne samo vaterpolo reprezentacije nego i ostalih sportista iz Srbije) ne stoji nikakvo programsko, to jest sistemsko ulaganje, niti promišljena i dugoročna politika države u polju sporta. (Od Prlainovićeve izjave na sajtu nacionalnog javnog servisa ostalo je samo ovo: „Jako malo grešaka smo napravili za jedno finale, bili smo dobro pripremljeni za utakmicu, vladala je pozitivna energija. Osećao sam da smo spremni za najveću utakmicu u našim karijerima. Ostalo ste videli, to je bila simfonija u vodi. Posebno hvala Gociću i Nikiću, oprostili su se majstorski, možda i bili presudni tas na vagi uz Mandića i golmana Mitrovića.“)

Pošto se sa svojim košarkašicama junački izborila za bronzanu olimpijsku medalju u Brazilu, selektorka Marina Maljković je juče – i ona neočekivano i neprimereno žanru u kome se našla – ukorila novinara i objasnila mu da su njegove kvalifikacije rezultata ženske košarkaške reprezentacije Srbije isuviše slabe i neprikladne. To što su košarkašice uradile, naglasila je ona, jeste čudo. I to je ponovila tri puta. Urednici na nacionalnom javnom servisu su kasnije u programu ponavljali njenu izjavu do iznemoglosti, ali su iz nje izostavili ukor kolegi i objašnjenje za „čudo“. („Selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković oduševljena osvajanjem bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Riju. ‘Ovo je čudo’, rekla je Marina Maljković posle pobede nad Francuskom” – tako glasi vest na nacionalnom javnom servisu.)

„Čudo“ je objasnio jedan drugi proslavljeni ovdašnji trener – istina, za jedne španske sportske novine (domaće sportske novine su ionako na izdisaju) – Božidar Maljković. To što je njegova ćerka uradila sa igračicama, rekao je on, ravno je čudu jer u Srbiji ne postoji ženska košarka. Još sasvim mlade, dodao je, košarkašice odlaze u susednu Mađarsku da tamo grade karijere, pošto u Srbiji to ne mogu. Kao Andrija Prlainović, i Marina Maljković je dakle u trenutku konačnog trijumfa imala potrebu da naglasi da je uspeh sa svojim devojkama postigla uprkos tome što nema promišljene i dugoročne politike države u polju sporta, a ne zahvaljujući takvoj politici.

To je velika tema: kako bi trebalo da izgleda sport u Srbiji? Kako se raspodeljuje novac iz budžeta u domaćem sportu? Koliko novca odlazi u profesionalni a koliko u rekreativni sport i sportske programe? Kako se deli novac između ženskog i muškog sporta? Da li država treba da se povuče iz sporta, kao što se, recimo, povukla iz medija i kulture, i kao što nagoveštava da bi se mogla povući recimo iz obrazovanja ili zdravstva? Da li klubove treba privatizovati i ostaviti da tržište reguliše i određuje domete u sportovima? To nisu samo finansijska pitanja ili pitanja racionalne raspodele budžeta. To su pre svega ideološka pitanja, koliko god uspesi u sportu i sam sport bili instrumenti potiskivanja ideologije i neutralizacije ideoloških sukoba. Nevolja je u tome što se ovde odgovori na ta pitanje sistematski i programski odlažu, kako bi se sačuvale sive zone u sportu.

Ali, nećemo ovde o ideologiji, sportu i državnom finansiranju. Verovatno nenamerno, Prlainović je takođe, kao Marina Maljković, održao lekciju svom sagovorniku sa nacionalnog javnog servisa. Ukratko mu je izložio šta je uloga novinara u javnom prostoru. Ne samo što novinari treba da budu zagovornici zajedničkih interesa, to jest opšteg dobra; oni po svom položaju treba da ulaze i u sukobe da bi to opšte dobro zaštitili. U sukobe u koje drugi (u ovom konkretnom slučaju, sportisti), iz raznih razloga, ne mogu da uđu. Vi, novinari, treba da skrenete pažnju na to da ovde država ne vodi računa o sportu; to ne treba da rade sportisti e da se tako ne bi zamerili političarima, ministrima, državnom vrhu – rekao je Prlainović.

Zašto bi se Prlainović zamerio svom nekadašnjem kolegi iz vaterpolo reprezentacije a sadašnjem ministru sporta i omladine Vanji Udovičiću ako bi mu rekao da loše radi svoj posao, ostaje nam samo da nagađamo (sa velikom šansom da pogodimo). Nešto drugo je, međutim, važnije: Prlainović je sasvim u pravu kada traži da novinari budu nezavisni, slobodni od svakog uslovljavanja ili ucene, kako bi slobodno kritikovali vlast iz ugla javnog interesa, to jest zajedničkog dobra. Umesto da služe partikularnim interesima ljudi na vlasti, oni bi morali služiti zajednici. Pored lekcije iz vaterpola, Prlainović je tako sinoć održao i suvislu lekciju o novinarskom pozivu. Kako je lekcija shvaćena, vidimo već danas na sajtu nacionalnog javnog servisa.

Peščanik.net, 21.08.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Đokić – Olimpijski sport i politika: Jugosloveni i Berlin 1936.

Dejan Ilić: A od predsednika vlade – šargarepa!

Aleksandar Bošković – Olimpijada i bekstvo od stvarnosti

Nadežda Milenković – Neka igre počnu!

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)