Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U stvari, baš i nisam načisto šta ta složenica, nesvojstvena našem jeziku uopšte znači: Najevropljanin. Superlativ jedino tamo gde mu mesto nije. Zamislite: Najcrnotravac, Najaleksinčanin, Najbelopalančanin. Najjagodinac! Dobro, to je odavno Dragan Marković, iz nekog razloga nepropisno nazvan Palma, pored toliko prigodnijeg moravskog rastinja i debala koja bi mu savršeno pasovala.

Ima li u toj počasti bar nečeg veselog i podsmešljivog? Jer ako nema, a njeni davaoci su smrtno ozbiljni, onda je ona besmislena. Tako izmišljena, sa nazivom koji je, rekoh već, težak, rugoban i leksički nepodesan, prolazila je godinama uz sasvim malo javne pažnje (zasluženo), sve dok nam ne dojaviše da je u ovom tekstu prisutni DM Palma, jedan od nosilaca tog „najkontinentalnijeg“ priznanja. Šta je uopšte to i kome treba?

Dakle ovako: nagradu dodeljuje Prva evropska kuća u Beogradu, zajedno sa Evropskim pokretom u Srbiji, a i kuća i pokret su uokvireni nekakvim većem Opštine Čukarica, uz podršku grada. Palma je izložen počasti Čukarice kao jedan od paradoksalnih simbola moderne Srbije. Njega je uz sebe želela svaka vlast, kao „jaku ličnost Pomoravlja“. Samo zbog toga što se iz početničke faze političkog huliganizma premetnuo u pouzdanog apologetu svakog režima. Ali svaku vlast skupo košta posedovanje te krupne figure.

Nekada je marginalni istorijski fenomen iz doba Miloševića, drug Bidža, na osoben način vladao u Svilajncu. U stvari, bila je to verzija izolovane i relativno ksenofobične varošice, u kojoj je njen bahati vlasnik radio šta je hteo. Bila je to staklena bašta i propali opit Slobine ideje, utopija lokalnog blagostanja, kao odsanjana slika buduće Srbije. Drug Bidža je, uz ostale restrikcije, ukinuo tradicionalnu hirurgiju u svojoj provinciji i javno sebi odeskao gangrenozni palac na nozi, i to vinogradarskim makazama. Zato što mu se „podljutio“ i napao celu nogu. A zatim je sa čuvenim Rakom Radovićem otišao u lokalnu restoraciju na završnu terapiju.

Verujem da je Bidža dobro, a za Svilajnac ne znam. Ali ideja za nicanje Palme je posejana.

Palma je želeo da sve u Jagodini nosi njegov lični pečat. Zamislio je akva park i napravio ga, u zoo vrt doveo retke zveri, posebno žirafu. Otvorio je Muzej voštanih figura. Dobro, nije to baš u rangu „Madam Tiso“, vosak se topi i u hladovini i na jari, figure ne liče na ljude koji su bili modeli. Ne liče ni na šta. Ali muzej je tu, bar kao nadrealni likovni ukras glavne varoši Pomoravlja; ako se nekome ne dopada, ne mora ni da gleda.

Vlasnik Jagodine je voleo da voda svoje zemljake po Evropi. (Eto jedne neopravdane sumnje odakle ideja za nagradu.) Najčešće u Beč. Jagodinci bejahu smešteni u hotelima visoke klase. Zapažena je slika iz holova: svi su se izuli i ostavili cipele pred vratima. Naredio Palma, tako se valja u velikom svetu.

Ima još mnogo okolnosti u kojima je DM Palma širokom rukom delio tuđe pare. Tu novu vrstu grada-države, zemlju dembeliju siromašne Srbije, plaćaju njeni poreski obveznici, kako bi režim obilnim kljukanjem održao DM u onome što on zaista jeste: opitni politički brojler, čuvar Morave. Od tvrdog evroskeptika postao je ne baš evrofanatik, ali hibrid svakako: sve svoje principe je podveo pod racionalnu sumnju, osim iracionalne homofobije.

Palma je predmet mnogih anegdota, u kojima se potencira hronični manjak obrazovanja, mada je njegova sposobnost da izmoli, iskumi, namakne i dobije krupne novce od države – nenadmašna. Njegova je politika praktična oda provincijalizmu i lokalnoj autarhičnosti. U kosmopolitizam jagodinskog „Najevropljanina“ može se sumnjati iz mnogo razloga, ne samo zbog zatamnjenog dela biografije, nego i zarad zlokobnih recidiva koji su deo njegove političke geneze.

Obrazloženje nagrade potvrđuje ograničenost dometa onoga koji bi morao da „vidi“ Srbiju među najuglednijim zemljama Evrope. Makar u nekoj budućnosti koja bi se dala zamisliti, a protivrečnost logike je odredio nosioca časti: „za razvoj lokalne samouprave“. U ovoj rečenici, koja ne obrazlaže nivo razvoja, a posebno ne vezu između srpskog lokalnog čuda sa evropskim prostorom, zapažena je doza (neželjenog) cinizma. Samouprava se ovde lako razume kao provincijalni apsolutizam (jer to jeste), pa i kao negacija same suštine nagrade i svih razloga za nju.

No ipak je, i pored svega, Najevropljanin Palma, logičan izbor prorežimskog žirija: tamo zapravo boljega i nema. On je maneken one ideje koja proizvodi Potemkinova sela, bezvredne iluzije i zablude, skupe autonomne varoši sa ukrasnim plastičnim cvećem. Čovek koji je u doba Tadića, lišavajući se svoje varijante ekstremno desne parodije rodoljublja, rekao kako se „patriotizam ne sipa u traktor“. Nego dizel, dakle, a te tekućine u sanitarnom kordonu nema.

Izašavši iz opšte izolacije koju je i lično izazivao u prošlosti, Palma se izolovao u svom ataru, pa su ga odatle izvukli i proglasili građaninom sveta. I za sve to je debelo plaćen, jer ako padnu njegove kulise, popadaće i druge, isto tako trule, lomne i nesolidne. Ali one drže mnogo važnije ništavilo.

Peščanik.net, 14.12.2017.