Prvi osnovni sud u Beogradu oglasio je urednicu portala „Novosti“ krivom za krivično delo uvrede, osudio je na novčanu kaznu u iznosu od 450.000 dinara i izrekao joj meru bezbednosti zabrane vršenja delatnosti urednika u trajanju od jedne godine.
Kvalifikacija krivičnog dela zasnovana je na nesporno utvrđenim činjenicama, objavljivanju niza krajnje uvredljivih neistina, a izrečena kazna i mera bezbednosti predviđene su Krivičnim zakonikom. Ipak je ova presuda, pogotovo mera bezbednosti, zabrane vršenja delatnosti urednika, presedan koji je izazvao brojne vrlo različite reakcije.
Predstavnici novinarskih i medijskih udruženja su sa zebnjom ukazali na mogućnost da će se presedan, iako bi to bilo apsolutno nedopustivo, zloupotrebljavati u slučajevima tužbi protiv novinara i medija koji se za razliku od Novosti i njihove urednice drže novinarskih standarda.
Mnogo glasnije bile su reakcije predstavnika vlasti. Oni su, ustajući navodno u zaštitu „slobode izražavanja“ oštro osuđivali i presudu i sudiju koja je izrekla. Da ne bi trošili vreme na parafraziranje lavine optužujućih floskula dovoljno je, kao tipičnu, navesti izjavu potpredsednice Vlade koja je ocenila da „blokadersko-sudijska banda nastavlja da se obračunava sa novinarima, ne vodeći se zakonom već isključivo pristrasnošću“ a da je „poslednji u nizu primera skandalozna i sramotna odluka jedne sudije, poznate blokaderke“, doneta iz samo jednog razloga – „zato što urednica Novosti misli drugačije od blokadera i zato jer nije želela da se povinuje njihovom teroru“.
Iz mnoštva politikanskih izjava lišenih bilo kakvih argumenata, mogli bismo izdvojiti saopštenje ministra pravde koje je, za razliku od ostalih, ponudilo i neke argumente koji, barem na prvi pogled, deluju ozbiljno.
Ministarstvo pravde je podsetilo da je Srbija potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima i da je shodno tome obavezuje praksa Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) a da taj sud u svojim presudama jasno naglašava da su „mediji čuvari javnog interesa“ i da se sve mere koje utiču na njihov rad moraju primenjivati samo kada je to „nužno i proporcionalno“. S tim u vezi je naglasilo da praksa ESLJP ukazuje da izricanje visokih novčanih kazni novinarima nije prihvatljivo i u prilog tome navelo presudu tog suda u slučaju Freitas Rangel protiv Portugalije. A dalje je, u vezi sa „zabranom obavljanja novinarske profesije“, navelo da je to „izuzetno teška i u pravilu nesrazmerna mera“ i pozvalo se na presudu ESLJP u slučaju Cumpana i Mazare protiv Rumunije.
U oba navedena slučaja ESLJP zaista jeste našao da, iako je mešanje vlasti bilo opravdano, kazne izrečene novinarima nisu bile srazmerne krivičnom delu, pa je povređen član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Međutim iole ozbiljniji osvrt na konkretne činjenice u vezi sa ova dva slučaja čini pozivanje ministarstva na njih najblaže rečeno veoma problematičnim.
Naime, u prvom slučaju je nekada veoma poznati portugalski novinar, zbog uvredljivih izjava, osuđen da plati 56.000 eura. Reč je dakle o iznosu koji je gotovo neuporedivo veći, 15 puta veći od iznosa novčane kazne izrečene urednici Novosti.
A u drugom slučaju, dvojici rumunskih novinara domaći sud jeste, pored novčanih kazni u iznosu od oko 2.000 eura, zabranio da godinu dana rade, ali kao novinari uopšte, ne samo kao urednici. I to tek po odsluženju kazne zatvora u trajanju od sedam meseci koju im je takođe izrekao. Kao i u prvom slučaju, sankcije su neuporedivo oštrije od onih izrečenih urednici „Novosti“ pa je i pozivanje ministarstva na njih zapravo neumesno.
Umesto spekulisanja sa malo verovatnom mogućnošću da bi ESLJP našao da se izricanjem mere bezbednosti naš sud nedopušteno i nesrazmerno mešao u slobodu izražavanja, umesnije je postaviti par „domaćih“ pitanja.
Da li će ova presuda nakon žalbe Višem sudu opstati? Hoće li, čak i ako opstane, osuđena urednica stvarno prestati da se bavi uređivačkim poslom? Da li je bukvalno očajno stanje na našoj medijskoj sceni uopšte moguće promeniti presudama?
Nažalost, odgovori na sva tri pitanja su negativni. Iza svakodnevnih masovnih i bukvalno brutalnih kršenja i Kodeksa novinara i Krivičnog zakonika u „izveštavanju“ samo formalno stoje mediji, novinari i urednici, a stvarno vladajuća politička „elita“ koja ih je pretvorila u instrumente propagande i obračuna sa neistomišljenicima. I koja upravo medijima koji najviše krše Kodeks i zakone obezbeđuje snažnu materijalnu podršku, usmeravajući prema njima i velike oglašivače i najveći deo javnog novca na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa.
Stanje u kome stotine ljudi svakodnevno izloženo bezočnim lažima uvredama i pretnjama mora se menjati, neodložno, ali za to je izvesno potrebno mnogo više od tužbi i presuda zbog povrede časti i ugleda.
Peščanik.net, 08.12.2025.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Besprizorna instrumentalizacija smrti - 09/05/2026
- Licemerno poigravanje sa izbornim uslovima - 06/05/2026
- Ko slaba rešenja popravlja gorim? - 25/04/2026
