„Dobili smo još jedan progresivan zakon, usklađen sa direktivama Evropske unije i koji, što je najvažnije, štiti građane i omogućava da se gradi i da Srbija ekonomski jača“. Tako Zakon o planiranju i izgradnji, čije su izmene nedavno usvojene, ocenjuje njegov najviše eksponirani promoter, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
I dodaje da „nema zakona koji je prošao test javnosti kao ovaj, budući da je javna rasprava trajala 45 dana, u njoj učestvovali brojni stručnjaci, a prihvaćeno je čak 100 od oko 600 primedbi“.
Inače, javna rasprava (vidi se na sajtu ministarstva) nije trajala 45 nego 20 dana, što je po Zakonu o državnoj upravi najkraći dopušteni rok. U njoj jesu učestvovali brojni stručnjaci, ali većina je oštro kritikovala glavno, ekstremno kontroverzno rešenje kojim se ukida plaćanje naknade za konverziju prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine. A za te argumentovane primedbe koje su a priori ignorisane ministar je, u uobičajenom diskvalifikatorskom maniru naše aktuelne vlasti, rekao da je ukidanje naknade za konverziju problem samo „za grupu ljudi koja pokušava da napravi politiku od toga, ali nije problem ni za građane ni za investitore“.
Nije rekao da li u tu politikantsku grupu koja jedina vidi, odnosno pravi nekakav problem svrstava i Savet za borbu protiv korupcije same Vlade Srbije, koji je u svom mišljenju ukazao na ogromne koruptivne rizike ovakvog rešenja, ili Ustavni sud koji je još pre 10-ak godina izrazio stav da je besplatna konverzija suprotna Ustavu.
A problem bi, za svakog iole objektivnog, moralo biti već to što je kompletan postupak usvajanja zakona i na samo formalnom nivou bio ispod minimalno prihvatljivih pravnih standarda.
Nakon pomenute duge javne rasprave o nacrtu, Vlada je predlog zakona usvojila baš u vreme konsternacije javnosti izazvane sa dva jeziva masakra početkom maja. Nakon što je predlog dostavljen skupštini, organizovano je nekakvo javno slušanje tek dan pred početak skupštinske rasprave, očito samo pro forme, jer je bilo jasno da će ograničeno vreme sprečiti mnoge zainteresovane da u tome učestvuju. Potom je o zakonu vođena objedinjena rasprava zajedno sa 30 drugih akata, od kojih većina nema gotovo nikakve međusobne veze, da bi na kraju glasačka mašina izglasala zakon. A šlag na torti ovakvog karikaturalnog postupka obezbedio je sekretar skupštine koji je, kada je objavljeno da će 84 poslanika pokrenuti poseban, hitan postupak za ocenu ustavnosti zakona koji još nije proglašen, prosto nestao i tako poslanicima uskratio potpisan tekst izglasanog zakona koji im je bio neophodan za pokretanje tog postupka. Ali potpisani tekst je ipak dostavio predsedniku republike koji je bez odlaganja ukazom proglasio zakon i isključio makar i hipotetičku mogućnost hitnog postupka za ocenu ustavnosti. Ostaje samo mogućnost da se podnese standardna inicijativa za ocenu ustavnosti i pokrene postupak koji, s obzirom na uobičajenu praksu Ustavnog suda, može trajati i deceniju.
U svakom slučaju, novi progresivni zakon je na snazi. Umanjenje javne imovine je izvesno. Čak i predlagači zakona procenili su vrednost naknade za konverzije na oko 2,5 milijarde evra, dok brojni eksperti smatraju da je u pitanju višestruko veći iznos. Za uzvrat se nude bajkovita obećanja: eksplozija stambene izgradnje,15 miliona novih kvadrata i dugoročni rast javnih prihoda, poput taksi za buduće objekte, poreza na budući promet nekretnina, buduću dobit preduzeća, na zarade i slično. Prećutkuje se da bi neki od tih prihoda bili ostvarivani i da naknada za konverziju nije ukinuta pri čemu, što je najvažnije, nema nikakvih garancija da će većina njih biti ostvarena. Što ih (čak i da zanemarimo da dolaze od ministra koji je svojevremeno obećavao sadnju milion stabala u Beogradu, izgradnju 54 fontane ili završetak autobuske stanice do jeseni a čuvene gondole do kraja 2019) čini sasvim neizvesnim.
Ono što izvesno sledi je hitno usklađivanje stanja u zemljišnim knjigama sa novim zakonskim rešenjem. Nosioci prava korišćenja postaće ubrzo zemljišno-knjižni vlasnici, koji će vlasništvo još brže preneti na nove, najverovatnije strane vlasnike. Bile te transakcije stvarne ili samo formalne, status novih vlasnika koji su kao savesni pribavioci nekretnine stekli po važećem zakonu i pouzdajući se u stanje u našim zemljišnim knjigama, biće neupitan a oni nedodirljivi.
Ali kreatori zakona koji su im, na račun građana Srbije, omogućili enormno bogaćenje nisu i ne bi smeli biti nedodirljivi.
I ne bi smeli bezočno uveravati javnost da nije problem na primer to što progresivni zakon izričito isključuje pravo na povraćaj naknada za konverziju onima koji su ih već platili verujući da je vlast ozbiljna i da će poštovati sopstveni zakon. Takvo rešenje je sa stanovišta usklađenosti sa evropskim standardima, pravne sigurnosti, jednakosti pred zakonom i elementarne pravičnosti ne samo problematično već apsolutno neprihvatljivo. Isto važi i za to što se ukidanjem naknade za konverziju ukida zakonom predviđen važan izvor finansiranja Budžetskog fonda za restituciju ljudima kojima je svojevremeno imovina oduzeta bez naknade i nije vraćena u naturalnom obliku.
Ali objektivno najveći problem je to što su javnosti uskraćene ozbiljne, precizne informacije o obimu zemljišta koje se faktički poklanja i pogotovo informacije o strukturi i najvećim korisnicima nove beneficije. Da li ih vlast ni sama nema ili ima ali ih svesno uskraćuje javnosti?
Prva mogućnost upućuje na zaključak da je na delu neodgovorni diletantizam, a druga snažno potkrepljuje inače prisutne sumnje da je u pitanju sakrivanje nedozvoljenog uticaja privatnih interesa na donošenje zakona. A svaka od njih podrazumeva odgovornost – moralnu, političku ali i krivičnu.
Peščanik.net, 08.08.2023.
