Kao i svaka druga repriza, gasni sukob Rusije i Ukrajine je bio dosadan – čak i za one srećne Evropljane koji su imali dobre zalihe gasa i nisu mnogo pogođeni krizom. S druge strane, mnogim Ukrajincima i verovatno Rusima spor je izgledao kao svađa u sovjetskoj komunalki – kompleksu neuglednih stanova, gde nekoliko porodica dele zajedničku kuhinju, kupatilo i druge prostorije. Poput razvedene žene bez stana, Ukrajina nije imala kuda da ode, a Rusija je kao napušteni muž učinila sve kako bi je kaznila za navodnu izdaju.

Ipak, ispod površine, postsovjetska sapunica je malo složenija. Svakako se ne radi o gasu – kao što bi neko mogao da pomisli, imajući u vidu Putinovo shvatanje Rusije kao „energetske supersile“ i njegove javno proklamovane namere da koristi energiju kao „polugu ekonomskog i političkog uticaja u svetu“. Nije to ni samo sukob Rusije i Ukrajine – kao što bi se moglo pomisliti gledajući rastuću rusku „odlučnost“ u susednim i ne baš susednim državama – od, recimo, trovanja Aleksandra Litvinjenka u Britaniji do vojne invazije Gruzije.

Kada je na aneksiju gruzijskih teritorija, taj uspeh puke sile, odgovoreno odsustvom međunarodnih mera, dalja eskalacija ruske „odlučnosti“ u postsovjetskoj komunalki se mogla predvideti. Mnogo se nagađa o tome da li će Ukrajina biti sledeća. Mnogi posmatrači očekuju da prva meta bude Krim – jedina ukrajinska regija sa ruskom etničkom većinom, ruskim vojnim bazama i primetnim secesionističkim pokretom. Samo mali broj komentatora tvrdi da Rusiju ne zanima Krim već čitava Ukrajina. Preuzimanje Krima je možda izvodljivo, ali nije racionalno – ne zbog male verovatnoće da će doći do međunarodnih sankcija ili čak zbog nešto verovatnijih problema sa ukrajinskom i posebno tatarskom manjinom na Krimu. Ne, to nije racionalno jer je Krim iznad svega važna poluga ruskog uticaja u Ukrajini, a to je funkcija koju bi teško mogao da obavlja ako se odvoji od Ukrajine i pripoji Rusiji. Jednostavnije rečeno, za stratege iz Kremlja, Krim je kao šraf u telu Ukrajine, koji se u bilo koje vreme može zavrnuti kako bi se poslali odgovarajući signali Kijevu, NATO-u ili ruskim saveznicima i agentima u Ukrajini.

Nakon Gruzije, Ukrajina je svakako morala biti sledeća. Ali „specijalna operacija“ bi morala da bude potpuno drugačija. U Gruziji nema skoro nikakvih proruskih snaga, pa cilj operacije nije bio rušenje centralne vlade već pripajanje teritorija. Što je još važnije, invazijom je trebalo da se zaplaše susedi, NATO rivali i investitori zainteresovani za transport kaspijskog gasa i nafte preko Gruzije, uz zaobilaženje Rusije.

U Ukrajini je situacija drugačija. Mnogi Rusi, uključivši i samog Putina, izgleda veruju da polovinu stanovništva Ukrajine čine etnički Rusi (prava cifra je 17%). I naravno, oni samo sanjaju o prisjedinjenju sa Majkom Rusijom. Tako Kremlj ne zanima mnogo pripajanje bilo kojih ukrajinskih teritorija (plan B), dok god su ove ključne u predstojećoj „belorusizaciji“ čitave Ukrajine (plan A). Nije slučajno što su i 2009. i 2006. gasni ratovi pokrenuti u izbornim godinama u Ukrajini (predsednički i parlamentarni izbori), koji se u Kremlju vide kao ključni u smislu moguće (i poželjne) smene snaga i „anti-narandžaste“ osvete.

Zato ne iznenađuje da se gasni rat sa Ukrajinom znatno razlikuje od vojne operacije u Gruziji – kako po sredstvima tako i po ciljevima. U oba slučaja se, ipak, mogu primetiti zanimljive sličnosti. Prvu sličnost čine pažljive i dobro utvrđene pripreme za napad, što je podrazumevalo razne diplomatske i logističke manevre – koncentracija vojnih resursa protiv Gruzije i monopolizacija energetskih resursa u odnosu na Ukrajinu. Druga sličnost jeste postepena eskalacija konflikta, pospešena militantnom propagandom iz Rusije i promovisana od proruskih piona i provokatora u Gruziji i Ukrajini. Treća sličnost jeste koordinirani međunarodni napor ruske diplomatije, obaveštajnih struktura i dobro plaćenih PR kompanija u odbrani „ruske stvari“ i diskreditovanja „neprijatelja“.[1] Na kraju, pametno postavljene zamke za gruzijske i ukrajinske lidere. U Gruziji je Rusiji posao olakšao Mihail Sakašvili svojim predvidljivim reakcijama; u Ukrajini je za to poslužilo nepoverenje i gloženje predsednika i premijerke, uz dodatni oportunizam opozicije, spremne da podrži Kremlj u bilo čemu protiv „narandžastih“ neprijatelja.

Avaj, za novi gasni rat, kao i za prošlogodišnji rat u Gruziji, ne možemo kriviti samo Rusiju. Ukrajina je pokazala za nju tipičnu neodređenost, koja u ovom slučaju dolazi sa triju strana. Prva je nedoslednost i politička slabost samog Juščenka. Drugu čine duboke podele u ukrajinskoj eliti, uključivši tu i sukobe interesa dveju poslovnih grupa lobista. Treću stranu čini mutno nasleđe energetske trgovine od prethodnog režima. Činjenica da Ukrajina i Rusija, ni tokom poslednjeg sukoba ni 2006. godine, nisu dostavile međunarodnom sudu ugovore i drugu dokumentaciju potrebnu za nepristrasnu arbitražu govori puno o prirodi ovog posla.

Glavni razlog zašto je Rusija do 2005. godine prodavala gas Ukrajini, a ona ga transportovala na zapad za simboličnu naknadu sigurno nije bilo nikakvo „prijateljstvo“ ili „altruizam“ sa bilo koje strane. Bila je to vrlo unosna saradnja šačice ukrajinskih i ruskih zvaničnika i oligarha, koji bolje od bilo koga znaju koliko je jeftinog gasa prodato i potrošeno u Ukrajini, a koliko je preprodato zapadu. Takva operacija očigledno nije mogla da funkcioniše bez blagoslova s vrha. Zloglasna kompanija RosUkrEnergo, između ostalih, stvorena je na lični politički mig Putina i Kučme. Nije slučajno da su pokušaji Juščenka a posebno Timošenkove da eliminišu sumnjivog posrednika povezanog sa Gazpromom, RUE, iz gasne trgovine, razjarili Kremlj i izazvali prvu „gasnu krizu“ početkom 2006. godine. Možemo se prisetiti da je pet godina pre toga Timošenkovu sličan pokušaj da se umeša u posao svete krave trgovine gasom i naftom koštao vicepremijerskog položaja u Kučminoj administraciji, pa čak i kratkoročnog pritvaranja pod sumnjivim optužbama. U septembru 2005. godine, Timošenkova je opet otpuštena – ovaj put od strane Juščenka. Ipak, nakon nekoliko meseci pokazalo se da je predsednik ili profesionalno nekompetentan ili politički impotentan da dovrši neophodno čišćenje energetskog sektora – uprkos pritiscima i ucenama iz Kremlja. Kancer visoke korupcije nije eliminisan pre tri godine i sada se vratio u užasnoj metastazi.

Kompromis koji su 19. januara potpisali premijeri Ukrajine i Rusije izazvao je pomešana osećanja. S jedne strane, to deluje kao korak u dobrom pravcu. Sporazumom se uvodi Evropska formula određivanja cena i ustanovljava prilično jasan mehanizam za njihovu korekciju. Takođe je važno to što se njime eliminiše nejasni posrednik u gasnoj trgovini, što je verovatno bio veliki ustupak Gazproma kao reakcija na „gnjavažu“ Evrope. Takođe, kako su neki komentatori istakli, stiče se utisak zajedničkog kažnjavanja Dmitra Fjedrtaša, ukrajinskog suvlasnika RUE koji se navodno suviše dobro sprijateljio sa Juščenkom, od strane Putina i Timošenkove.

S druge strane, sam ugovor je proglašen „poslovnom tajnom“ i neki bitni detalji ostaju nejasni. To je zabrinjavajuće po respektabilnost dogovora. Posebno brine odluka da se do 25% ukrajinskog domaćeg tržišta gasa prepusti sestrinskoj firmi Gazproma, Gazpromsbyt-Ukraine. Pretpostavlja se da se tim potezom olakšava Gazpromovo vođenje duplih knjiga, gde se gas ponovo izvozi u Evropu, što je izgleda glavni razlog Gazpromove dugogodišnje „poslovne tajnovitosti“. Takođe, tvrde komentatori, državna (ili kremaljska) kompanija može pružiti političku podršku ruskim biznismenima i prijateljski nastrojenim oligarsima u Ukrajini.

Rusko-ukrajinski deo evropske gasne trgovine bio je godinama netransparentan, korumpiran i stoga ranjiv. Postojala je dobra prilika da se problem reši nakon Narandžaste revolucije 2005. godine, ali ukrajinski lideri nisu imali ni veštine, ni volje ni jedinstva da to urade. Svakako, Rusija ili bolje rečeno Gazprom-Kremlj, još je manje nameravala da se odrekne moćnog političkog oružja i izvora ličnog bogaćenja. Nedavni sporazum koji su potpisali Putin i Timošenko je možda spustio tenziju, ali će teško doneti izvodljivo dugoročno rešenje. S jedne srane, uperen je protiv političkih i (ličnih) ekonomskih interesa ruske elite. S druge, sposobnost Ukrajine da se odupre političkom i ekonomskom pritisku je premala, dok su iskušenja raznih ponuda „ispod žita“ prevelika.

Nažalost, EU nije voljna da odigra ulogu snažnog i nepristrasnog arbitra i da pomogne Ukrajincima, makar onima među njima koji bi da uvedu transparentnost, zakonitost i predvidljivost u visoko kriminalizovanu i manipulisanu energetsku trgovinu. Za sada su nedostatak jedinstva i solidarnosti unutar EU i dramatična kratkovidost i parohijalizam, ako ne i prikriveni cinizam, doprinosili evropskoj nestabilnosti skoro koliko i neproverena ruska „odlučnost“ i infantilna ukrajinska neodređenost. To čini Rusiju mnogo jačim igračem nego što bi trebala da bude, kako zbog njene politike tako i zbog vrednosti koje promoviše u zemlji i internacionalno. Ne mora se provesti čitav život u komunalki da bi se razumela jednostavna istina. Čak i kad su u najvećoj grupi, ljudi mogu biti bespomoćni pred osrednjim siledžijom ako nisu ujedinjeni.

 
Mykola Riabchuk,  Eurozine, 23.01.2009.

Original in English
© Mykola Riabchuk
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 07.02.2009.

———–    

  1.  Za neke od bestidnih primera proruskog “PR” izveštavanja o gasnoj krizi, vidite: Dimitry Babich, “Abduction of Europe“, na peacekeeper.ru; and Sergey Kireev, “Ukraine’s blackmail – Danger of Zugzwang“, na www.inforos.com. Pročitajte i zabavnu priču jednog novinara o tome kako su mu se ulagivali da bi u novine ubacio proruske članke: Joshua Kucera, “The spies who loved me“, na www.theatlantic.com.

Leave a Reply