Osvežavajuće promene koje su pre godinu dana označile pobedu na izborima koalicije pod vođstvom Roberta Goloba pretvaraju se u preteću opasnost: novu vladu je još pre konstituisanja napala stranka SDS Janeza Janše sa serijom predloga novih zakona, zatim sa tri referenduma, interpelacijama ministarki i ministara i konačno interpelacijom cele vlade pre nekih nedelju dana. Sve su to bili porazi za Janšu, ali on ne odustaje. Trenutno je u punom zamahu pravi populizam, koji bi trebalo da osigura glasače, ili još bolje, da sruši vladu i omogući Janši vlast bez izbora. Primer je zanimljiv za okolne postbratske države, jer treba znati čime se sve mogu poslužiti vlasti željni političari. Od dana izbora, najmasnije račune plaćaju žene, koje su ne samo mnogobrojne u parlamentu, nego i zauzimaju vodeće položaje u državi, zaključno sa predsednicom. Zato je za populističkog vođu izabran izvesni Pavle Rupar, koji je nekada bio poslanik SDS, i u parlamentu se proslavio zahtevom da se dve poslanice podvrgnu pregledu međunožja, da bi se utvrdilo jesu li uopšte žene. Posle toga je više puta bio osuđivan zbog pronevere i korupcije, odsedeo duže vreme u zatvoru: idealno da se pred masama prikaže kao preporođeni vernik i bivši mangup, koga pokreće samo želja da drugima bude bolje. Prvo je uz pomoć SDS podigao nezadovoljne penzionere (besplatan autobus, užina, a možda i dnevnica) sa nebuloznim zahtevima, a onda seljake, da ispred parlamenta i posvuda po Ljubljani turiraju sa više stotina traktora oblepljenih plakatima (mnogi opsceni). Razlog? Novi zakoni, koji predviđaju i kontrolu građana u odnosu prema životinjama. Seljaci i veterinarske službe su „uvređeni“. Uistinu, nešto sasvim drugo nego hiljade biciklista koje tiho prolaze gradom sa transparentima.
Sem blata i smrada po ulicama, što će se očito ponavljati, u realnom svetu ovaj vašar desnice ne bi smeo imati ozbiljnijih efekata: seljaci nemaju vremena da se bave politikom, oni traže gazdu sa mnogo para, punim stajama i odgovarajuće prostačkog, da to radi umesto njih. Takvi su bili kandidati u bivšoj Janšinoj vladi, koji sada uglavnom čekaju suđenja i možda zatvor. Provokator Rupar je praktično a kratkotrajno rešenje, jer Janša nikad neće dozvoliti konkurenciju. Ideološke obaveze i stereotipi desnice uopšte ne zanimaju seljake. U Sloveniji prave krize seljaštva nema (siromaštvo, gubljenje zemlje, glad) i svi problemi povezani su sa razumnim korišćenjem zemlje, količinom subvencija, nadoknadom za prirodne nesreće i klimatske promene. Država uglavnom žmuri na upotrebu stranih radnika. Učesnici demonstracija odmah su pokušali da plaše građane glađu. Konačno, neuspeh seljačkog otpora povećava i sve više ekoloških zemljoradnika, često gradskih odmetnika, koji imaju iste ciljeve kao i gradska alternativa.
Šta je to tako uvredilo seljake? To da nova vlada pokazuje izrazitu naklonost prema zaštiti prirode i svega živoga – naročito su u tome glasne ženske narodne predstavnice; no, i sam Golob propoveda smanjenje mesa u ishrani. Glavni krivac ima i ime – to je medved. Seljaci hoće da medvede ubija država, odnosno lovačka društva. Lovci su malo rezervisani, prvo zato što ponešto znaju, a drugo zato što u lovu na medvede nisu mnogo uspešni, zbog opasnosti. Neke od na smrt osuđenih medveda prošle godine naprosto nisu uspeli da ubiju… Automobilisti su u tome bili uspešniji. Mrtav medved je predmet ugostiteljskih vlažnih snova – cene mesa su neverovatne, prerađevina još više, dolazi turistička sezona, bogataši obožavaju egzotiku. A seljaci, sa pomorom vukova i medveda, ne moraju da troše na čobane, pse čuvare i električnu žicu: najlepše je da puste stoku leti na visokim pašnjacima i zaborave na nju do jeseni. Medved je u Sloveniji zaštićen, jer je u Evropi prava retkost. Odluka da se ove godine odstreli 230 medveda od nekih 1.300 je izrazito surova; to je najveći broj do sada.
U okolnim postbratskim i drugim divljijim članicama EU, medved je prepušten sudbini i praktično izvan državne kontrole. Postoje skloništa za medvede u Hrvatskoj, u Grčkoj je pre nekoliko godina u lokalnom utočištu zaštićen i osiguran jedan makedonski medved. Kako je mogućno živeti sa medvedima pokazuje najurbanija američka država, Nju Džersi. Na prostoru malo manjem od Slovenije, gusto ispresecanom putevima i železnicom, živi oko 3.000 crnih medveda, koji rado zalaze na đubrišta, u bazene i bašte, i uopšte svuda gde im zamiriše hrana ili dobra zabava. Milioneri, kojih je u državi skoro 10% od ukupnog stanovništva, još su osetljiviji nego seljaci kad im neko ukrade ubuđali hleb iz kante za đubre. Zato država propoveda suživot ljudi i medveda, postoji telefon za prijavu štete od medveda, svi su dobro obavešteni o tome kako se treba ponašati sa njima. Tokom jednog zimskog meseca proglašena je sezona lova na medvede. Pametni medvedi tada spavaju. Samo u prošloj godini, populacija medveda u državi porasla je za skoro 100%, što pokazuje da je medvedima uglavnom dobro. Nije zabeležen nijedan protest protiv medveda u Nju Džersiju i nijedan zahtev za njihovo istrebljenje.
Ovaj medveđi izlet napravila sam zato što mi je odnos prema medvedima predočen na prvom sastanku sa univerzitetskom policijom u toj državi: posetila su me dvojica, crnac i belac, upoznali me sa bezbednošću na kampusu, ostavili mi nekoliko info-letaka i poklonili mi pištaljku, koja je posle imala bogatu karijeru na protestima u dve evropske države. Medvedi su bili na spisku odmah posle provala. Primer naime pokazuje kako čak i u kapitalizmu postoje dobra rešenja – postsocijalistički medvedi nemaju takvu sreću.
Kako dakle u okviru populističkog napada sebe prikazuju seljaci? Kao svemoćne gospodare proizvodnje i prodaje hrane, koji mogu ugroziti državu kad im padne na pamet. Time su se slovenački seljaci potpuno uklopili u model evropskog seljaka: sličan protest i zatim upad u politiku nedavno su upriličili holandski seljaci, koji su bogati, bezobzirni kad je u pitanju evropski ekološki program, sebični i samouvereni, ali nemaju vukova i medveda da pokažu svoj puni mrzilački stav. To je veoma daleko od položaja i političkih ambicija seljaka iz postbratskih država, gde je još u toku zapuštanje zemlje i bekstvo mladih – uzmimo samo primer „pražnjenja“ Slavonije i Vojvodine. Pokret seljaka je dakle nužno potreban i prilično nerealan, možda zaista moguć jedino u evropeiziranom obliku, kao u Sloveniji.
Za seljačku bunu je vlada u Sloveniji ponudila jeftino rešenje – resorna ministarka izjavila je da je na strani seljaka, poznata ekološka komentatorka i zemljoradnica mnogo se potrudila da izrazi ljubav prema seoskim ženama, ukratko svi jako poštuju i razumeju seljake, sa stisnutim zubima. Pouka – učešće seljaka u poželjnim društvenim promenama nije isključeno, uvek je zavisno od konteksta, dakle ne može se svesti na jedan uzorak. Mogućnost da se iz toga razvije koliko-toliko pristojna desnica u politici iluzorna je. Sa druge strane, ekološka zemljoradnja bi mogla biti moćno uporište za leve partije, na čiji razvoj (možda uzaludno) čekamo u postbratskim društvima. U Sloveniji su ekološki usmerene partije izgorele na prošlogodišnjim izborima, jer su pokazale izrazito ustezanje pred levim partijama, posebno prema Levici. U vladi i parlamentu nekoliko je ekološki nastrojenih i glasnih; sam predsednik vlade, otkako je u vezi sa lobistkinjom vegankom, ne skriva svoja opredeljenja.
Na prvi pogled, zamena bicikla traktorima, uz gromoglasnu podršku Janšinih medija – to su „prave“, poštene demonstracije, patriotske, muške, lovačke, kobasičarske, za razliku od parazitskih povlašćenih mrskih homoseksualnih feminističkih medvedoljubnih biciklističkih – zvuči zastrašujuće: pre svega, mnogo zvuči. Mnogo ozbiljniji problem je falsifikovanje nedavne prošlosti i povezivanje traktora sa nacionalističkim stereotipima. To sve intenzivnije izvodi RTVS, u koju Janša naprosto pumpa najgore iz svojih medija, tako da se ponekad uopšte ne vidi razlika. Gledanost javne televizije je opasno pala, ali to Janšu ne brine, jer hoće potpunu vlast nad medijima. Vlada je zauzela legalistički stav (umesto kratke i efikasne čistke), što je Janši dalo godinu dana za mešetarenje. Sada problem javne televizije zavisi od Ustavnog suda – posle referenduma o RTVS, koji je pobedonosno potvrdio vladinu politiku, i koji nije uzbudio ovaj sud… Kada se konačno sretnu bradati vlasnik utočišta za svinje spasene klanice i ekološke bašte, i bradati anarhista koji smišlja gradsko informisanje bez struje, na čajanki koju su priredile zaštitnice voda sa izbegličkom decom, može se očekivati iskrenija ideja o promenama. A to se možda dešavalo upravo juče, na 1. maj, negde na nekom travnjaku pored nekog potoka. U međuvremenu, sedim, pišem i slušam Dionisa Savopulosa i njegovu očajnu i prelepu prvomajsku pesmu.
Peščanik.net, 02.05.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
