radnice u kiosku
Foto: Ivana Tutunović Karić

Sve češće smo svedoci protesta i obustava rada radnika koji to čine revoltirani postupanjem poslodavca ali i iz očaja jer poslodavac jednostavno ne želi da vodi (socijalni) dijalog sa radnicima (posredovanjem sindikata ili direktno). Takav razvoj događaja često je opasan i štetan po radnike – poslodavac ponekad popusti pred snagom kolektiva. Međutim, dogodi se i da veoma efikasno suzbije bilo kakav radnički bunt otkazima i disciplinskim postupcima. U prethodnom tekstu pokazao sam primere poslodavaca na ivici razuma, koji se ne osvrću na zakone, kao ni na odluke nadležnih državnih organa i institucija koji pokušavaju da njihovo postupanje vrate u okvire zakona. Šta uraditi kada ništa ne funkcioniše? Radnici se mogu osećati bespomoćno kada poslodavac pokaže da je spreman da ide protiv pravnog i institucionalnog poretka države u kojoj posluje. Ipak, postoje taktike koje su do sada u raznim državama, pa i u Srbiji, davale pozitivne rezultate. Kada vas izneveri sistem, razmišljajte van sistema.

1. Name and shame (označi i osramoti) taktika

Javno prozivanje poslodavaca koji krše zakone i prava svojih radnika jedan je od efikasnijih načina da se utiče na postupanje kompanija pritiskom u javnosti. Poslodavci dosta sredstava ulažu u svoj imidž i svako dovođenje u vezu s kršenjem zakona doživljavaju kao gubitak ugleda od kojeg, na kraju, zavise i njihovo poslovanje i profit. Ako poslodavci kontinuirano krše prava radnika, može se govoriti o potrebi da se to dokumentuje na odgovarajući način i obznani javnosti. Da bi se stvorila jedna takva baza potreban je pristup velikom broju informacija, jer se mogu objaviti samo one koje su dokazane u odgovarajućoj zakonskoj proceduri. U odnosu na poslodavce mogli bi se objavljivati izveštaji o izvršenom inspekcijskom nadzoru inspekcije rada, pravnosnažne presude prekršajnog suda, kao i pravnosnažne presude redovnih sudova iz radnih sporova. Mogu se prenositi i novinski izveštaji o pojedinim problemima, saopštenja sindikata i poslodavaca i tome slično. Važno je voditi računa o tome da se ne mogu objavljivati nedokazane i neutemeljene tvrdnje koje mogu povrediti ugled ili čast pravnog lica ili odgovornog lica u pravnom licu, ili se iznositi podaci o ličnosti koji ne predstavljaju javne i opšte dostupne informacije. Nije dakle tako jednostavno izgraditi ovu bazu, posebno u Srbiji gde ne posotji jedinstvena evidencija o pomenutim dokumentima, ishodima postupaka, i slično. Otuda je država prava adresa za stvaranje ovakvih lista poslodavaca. Iako je to svojevremeno najavljeno, malo se uradilo. Sindikati međutim mogu na nivou jednog ili više poslodavaca kod kojih su organizovani redovno izveštavati o nalazima inspektora rada, pokrenutim i okončanim postupcima (radnim sporovima i drugim) protiv poslodavca. Tom prilikom se međutim činjenice moraju predstavljati pažljivo i u skladu sa zakonskim pravilima, kako se ne bi prejudiciralo okončanje tekućeg spora ili na drugi način prekršio zakon.

2. Obraćanje međunarodnoj ili globalnoj centrali poslodavca

Mnogi poslodavci u Srbiji, naravno i svi strani „investitori“, predstavljaju samo deo veće multinacionalne kompanije koja svoje sedište ima van Srbije, neretko i van Evrope. Ove kompanije posluju u različitim državama u skladu sa važećim pravnim pravilima u svakoj od njih. Međutim, na nadnacionalnom nivou često usvajaju opštevažeća pravila ponašanja i poslovanja, odnosno minimalne standarde koji se moraju poštovati kroz interne akte svakog ogranka kompanije, čak i kada predstavljaju više standarde od onih koji su utvrđeni nacionalnim propisima država u kojoj pojedini ogranci deluju. Neki od tih standarda su odista boljeg kvaliteta od onih koji su garantovani Zakonom o radu Srbije. Neki su deklarativne prirode ali su dovoljni da se ukaže na njihovo kršenje i da se sprovede interna procedura protiv odgovornih lica koja su takvo kršenje dopustila, odnosno inicirala. Kako to funkcioniše? Na primeru jednog od poslodavaca iz prethodnog teksta, britanske kompanije Aptiv, može se videti da u njihovim Etičkim pravilima poslovanja postoje proklamovani visoki standardi – između ostalog – poštovanja prava radnika u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom države u kojoj se fabrika nalazi. Pošto se rukovodstvo leskovačkog Aptiva prethodnih meseci aktivno bavilo kršenjem većeg broja ovih nadnacionalnih standarda kompanije, to znači da se radnici, sindikat ili bilo koje zainteresovano lice mogu obratiti ljudima u sedištu kompanije i predstaviti kako lokalni ogranak krši njihova interna pravila. Reakcija globalnog ili regionalnog rukovodstva kompanije bi trebalo da bude efikasna i nedvosmislena – u prošlosti se u nekoliko primera drugih kompanija pokazalo da globalna centrala zaista nije imala toleranciju prema „lokalnim šerifima“ i da su veoma brzo reagovali smenjivanjem odgovornih lica i poboljšanjem uslova rada.

3. Obraćanje međunarodnim savezima sindikata i međunarodnim pokretima za prava radnika

Postoji niz mogućnosti da se ukaže na nezakonito postupanje poslodavca na nadnacionalnom nivou, počev od obraćanja međunarodnim savezima sindikata kao što je Evropska konfederacija sindikata ETUC ili nacionalnim sindikatima koji deluju u centrali kompanije. Ovi sindikati, odnosno savezi sindikata, mogu pokrenuti u centralama kompanija pitanja koja su vezana za probleme na koje nailaze radnici u drugim državama, pa i Srbiji, i biti vredni saveznici u njihovom rešavanju.

Pored njih postoje i razni međunarodni pokreti i nevladine organizacije koji deluju na nadnacionalnom nivou i utiču na promenu politika poslodavaca u zemljama periferije tako što izlažu probleme radnika tih zemalja u poslodavčevoj centrali i zagovaraju izmene uslova rada, odnosno otklanjanje drugih uočenih problema. Jedna od njih je i Clean Clothes Campaign koja već nekoliko godina deluje u Srbiji i ostvaruje zapažene rezultate.

4. Poslodavac je kooperant? Obraćanje njegovim poslovnim partnerima

Velike kompanije nisu samo poslovni partneri podugovarača, one često diktiraju obim posla i rokove za njihovo završenje pa direktno utiču na organizaciju rada svojih kooperanata. U sklopu ideje o društveno odgovornom poslovanju, kompanije sve češće obraćaju pažnju – i dužne su da obraćaju pažnju! – sa kime posluju u lancu podugovarača. Na ovaj način se pokušava smanjiti stepen radne eksploatacije i uništavanja životne sredine u zemljama periferije koje, kao Srbija, snabdevaju zemlje centra sirovinama i polugotovim proizvodima. Evropska unija objavila je istraživanje na ovu temu, a pojedine države su usvojile i posebne zakone kojima se utvrđuje odgovornost kompanija koje propuste da provere svoj lanac podugovarača – one mogu trpeti i sankcije, pre svega novčane kazne. Ako se i u ovom primeru vratimo na Aptiv, videćemo da je u pitanju britanska firma (mojom grubom greškom je u prethodnom tekstu označena kao nemačka ali se iz javno dostupnih podataka u Agenciji za privredne registre jasno može videti da to nije slučaj, izvinjavam se čitaocima na ovoj nenamernoj omašci) koja posluje sa nemačkim Daimlerom. Nemačka kompanija je čak pomenuta i u čuvenoj „izjavi“ koju su radnici potpisivali da bi se „odrekli“ prava na ograničeno radno vreme, kako je već opisano u prethodnom tekstu. Narudžbina Daimlera je naime bila povod za ovakav potez kompanije Aptiv (kao što je već pomenuto, imala je kompanija i mnogo drugih zakonitih opcija ali se odlučila za ove nezakonite). Zašto je Daimler važan u ovoj priči? U Nemačkoj je donet zakon o lancima snabdevanja kojim je u zadatak kompanija koje koriste ovakvu vrstu podugovaranja (sub-contracting) radi nabavke poluproizvoda (u ovom slučaju delova za automobile) stavljeno da preispitaju kako njihovi podugovarači poštuju zakone kada je reč o ljudskim pravima i životnoj sredini. Iako će zakon početi da se primenjuje od 2023. odnosno 2024. (u zavisnosti od veličine kompanije) sasvim je izvesno da bi prijava Daimleru šta se dešava u Aptivu uzrokovala preispitivanje poslovne saradnje sa ovom kompanijom – inače će Daimler morati da plaća novčane kazne ako se utvrdi da ostvaruje poslovnu saradnju sa podugovaračem koji krši zakone. Ovo je odličan iskorak ka uvođenju kakve-takve discipline i poštovanja makar minimuma garantovanih prava radnika u Srbiji, naročito imajući u vidu da su upravo oni „investitori“ koji se ogluše na zakone i reakcije državnih institucija najčešće podugovarači velikih kompanija, koji se radi ekstraprofita služe nemoralnim i nezakonitim praksama kako bi maksimalno umanjili troškove proizvodnje.

Možda sve navedeno deluje previše komplikovano i egzotično. Možda je ipak najjednostavnije pronaći novi posao. To može biti tačno u nekim okolnostima – nema nikakve garantije da će navedene taktike uspeti i stvar je procene da li će se radnik (grupa radnika, sindikati) upuštati u ovakve intervencije. Ali dobro je znati da one postoje. S druge strane, ne može se ni uvek bežati na novi posao. Sve je manje poslova na kojima se radnici mogu pohvaliti širinom i obimom svojih radnih prava. Sve je više poslodavaca na ivici razuma, zato što država sve doslednije (namerno) guši svoju zaštitnu ulogu. Uostalom, omiljena izreka mnogih ministara (a svi su je čuli od predsednika) postala je: to je privatni poslodavac, ništa mi tu ne možemo. I onda kada se nađu savesni profesionalci u državnim strukturama koji rade svoj posao nekako ih doživljavamo kao usamljene heroje, a poslodavci samo kao privremenu anomaliju – slučajno im je zapao živahan delić urušenog aparata koji je uglavnom u dubokoj komi. Zbog toga je osećaj da mi „mali ljudi“ (a veliki borci) možemo nešto da učinimo da makar neko od bahatih poslodavaca posredno plati cenu kršenja zakona – neprocenjiv. I zato treba razmišljati i van sistema. Jednog dana će nadam se doći vreme kada nam takvo oružje neće biti potrebno. Danas, i u budućnosti koju možemo (pred)videti – ovi mehanizmi mogu praviti jedinu razliku između robovskog i dostojanstvenog rada.

Peščanik.net, 04.08.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.