Protest žena u Iranu
Elizabet Kinderlen
U poslednje vreme se u Iranu sve češće govori o tome da su žene jači pol. U kući je navodno ionako već sve po njihovom, u poslednje vreme ih je na univerzitetima više nego muškaraca, a verovatno će uskoro tražiti i direktorske fotelje. Odjednom i muževi prihvataju šaljive opaske poput ove: ,,Kada me neko pita šta želim, kažem mu da pita moju ženu šta ona želi. To isto hoću i ja.” A religiozni muškarci i inače neprestano ponavljaju da šerijat sav teret svaljuje na muška pleća. Otkud takav pogled na stvari?
Pre dva meseca je Benafšeh, jedna od žena koje su pokrenule kampanju pod nazivom ,,Milion potpisa za izjednačavanje muškaraca i žena pred zakonom”, dobila poziv da dođe u iransku provinciju Huzistan. Tamošnje žene okupile su se s namerom da podrže kampanju. Ali kako? Pet žena iz Teherana prevalilo je put od oko sto kilometara do ove nomadske oblast gde su sa stanovnicama razgovarale o posledicama šerijata i o tome na koji bi način bilo najbolje u javnosti predstaviti svoju stvar.
Sama činjenica da su se ove žene obratile Teherankama za pomoć doživljena je kao uspeh, jer to znači da je borba za ženska prava postala aktuelna i u udaljenim krajevima. I to uprkos tome što mediji ignorišu kampanju za ženska prava još otkako je ona pokrenuta u novembru 2006. godine, ili je difamiraju kao nešto dirigovano sa strane.
Kada su Banafšeh i njene istomišljenice stigle iz Teherana, već ih je čekalo 25 žena, a sa nekima od njih došli su i muževi. ,,Taman što smo započeli diskusiju, neko je počeo da lupa na vrata. Jedan od muškaraca je otvorio i policajac mu je smesta uperio pušku u stomak. Onda su nas odvezli u stanicu. Meni su govorili da sam stara kurva.”
Teheranke su oko ponoći izbačene na ulicu; u gradu je bio mrak, a železnička stanica zatvorena. ,,Bile smo uplašene. Onda smo zamišljale da se penjemo na planinu kako bismo posmatrale izlazak sunca. Pevale smo i smejale se i tako prebrodile noć.” Ostale žene puštene su ujutru, a muškarci su tri dana proveli u zatvoru i surovo su pretučeni. Čak i iranski policajci razumeju da se žene bore za ravnopravnost, iako tu borbu smatraju neprimerenom. Ali kada ih muškarci podržavaju u tome, onda je to izdaja muške časti i takve treba kazniti.
Vlasti žele da zastraše. Početkom februara je čak i umerenom ženskom časopisu Zanan, koji je od 1991. odolevao svim napadima, oduzeta dozvola, nakon što je izveštavao o kampanji ,,Milion potpisa”. Pri tome je urednica lista Šala Šerkat veoma krotka žena i ne izlazi iz kuće bez crnog čadora. Ona smatra da su reforme koje bi poboljšale položaj žena u islamskim zemljama moguće i da je rodna ravnopravnost i te kako u duhu Kurana.
U današnje vreme ovakav stav ne predstavlja više izuzetak. Naprotiv, prisutan je u mnogim islamskim zemljama, a i u mnogim islamskim zajednicama na Zapadu. Ne vrve samo u Iranu verske škole od mladih žena koje žele da provere šta u svetoj knjizi zaista piše o ulozi žene i kako se to može tumačiti u sladu sa modernim dobom.
U zapadnim medijima prisutnije su feministkinje poput Nekle Kelek ili Ajan Hirši Ali, koje smatraju da islam kao takav ne ostavlja prostora za ženska prava. Ali većina muslimanskih feministkinja pokušava da svoj zahtev za ravnopravnošću potkrepi upravo onim spisima koji su se oduvek koristili kao sredstvo za diskriminaciju. Reformatorski pokret kom ove žene pripadaju teži ka tome da islamske zakone i propise prilagodi savremenom dobu, prema motu ,,Izvori šerijata su sveti, ali interpretacija nije.” Reformisani islam spaja tradiciju sa modernim. U okviru reformisanog islama mlade, obrazovane žene mogu tražiti priznanje za ono što su postigle, a da se pri tome ne udalje od porodice i korena.
Danas se ravnopravnost muškaraca i žena, koji Kuran proklamuje, uglavnom ogleda u jednakom pravu na obrazovanje. Na ovom polju su upravo u Iranu žene mnogo postigle. Odnos između muškaraca i žena primljenih na univerzitete nakon prijemnog ispita ovde je 46 naprema 54. Ali vlada je pod pritiskom, budući da je sve više nezaposlenih mladih ljudi. Zato se sada ponovo poseže za dobrom, starom maksimom ,,ženino radno mesto je u domaćinstvu” i na univerzitetima se uvodi kvota u korist muškaraca, 50 prema 50.
Na međunarodni Dan žena će ova kvota biti i najspornija stavka. Vladi nije lako da problem reši na ovako atavističan način, zato što žene kao argument koriste Kuran. A tu piše da i žene i muškarci treba da streme ka znanju, i to tokom čitavog života.
Jedna stvar ne valja u vezi sa statistikom o obrazovanim ženama: Čak ni sa diplomom ženama nije zagarantovano radno mesto. Nakon škole i vojske, muškarci često traže posao na bazarima. Da bi odselili iz roditeljske kuće, oženili se i proživeli svoju seksualnost, potreban im je novac. Muškarac treba da donese stan i automobil u brak i da otkupi mladu, bez toga nema svadbe.
Društvo ipak mora biti svesno toga da su žene i te kako u stanju da stoje rame uz rame sa muškarcima, samo ako im se pruži prilika za to. One su svojom kampanjom dokazale da su hrabre i uporne. ,,U nekim gradovima napredujemo, u nekima stagniramo”, bilans je koji povlači Banafšeh. ,,Policija svugde pokušava da nam onemogući da se pojavimo u javnosti.” Od početka kampanje 43 aktivistkinje dobile su sudske pozive, 10 ih je osuđeno na zatvorske kazne, dok su neke puštene uz kauciju. Sve to usporava prikupljanje potpisa – još ih nema milion, a toliko bi u roku od godinu dana trebalo da se preda parlamentu. Kampanja se uprkos tome nastavlja, samo se van glavnog grada povukla iz javnosti.
Konstantna revolucija
Nema više onog sjaja kog je bilo u početku. No barem politički vrh uočava promene u načinu razmišljanja mladih Iranki. Parlament već razmatra predlog da se izjednači krvna odšteta (ako žena postane žrtva ubistva, njena porodica kao kompenzaciju dobija samo polovinu sume koju bi dobila da je žrtva muškarac) i da se zakon o nasledstvu izmeni u korist žena. Duhovni vođa Ajatolah Hamenej potvrdio je da su ove izmene sa religijskog stanovišta legitimne, što znači da parlament može da ih usvoji.
Ova sitna priznanja jasno predočavaju da religija nije glavna prepreka za napredak. U islamu je dopušteno, a po nekima čak i nužno, da se u svakoj epohi sveti spisi iznova tumače u skladu sa tim dobom. Učenjaci to nazivaju ,,konstantnom revolucijom”. Promene najviše usporava pogled na svet kakav je karakterističan za agrarno društvo. I sami muškarci, sa mešavinom rezigniranosti i razumevanja, vide kako se društvo drži tradicije i, iako znaju da to neće moći doveka ostati tako, to je ono što ih najviše boli. Jer i oni imaju kćeri.
Elisabeth Kiderlen, TAZ, 08.03.2008.
Prevela: Jelena Pržulj
Peščanik.net, 18.03.2008.
Kongo: trikovi “mame sai-sai”
Dominik Džonson
U Kinšasi se srećna žena naziva ,,mama sai-sai”. Žena je ,,sai-sai” kada je nezavisna od muža i kada sopstvenim novcem može da brine o sebi i svojoj deci. Mnoge žene iz glavnog grada Konga su ,,sai-sai” otkako su država i privreda počele da propadaju. Kinšasa ima 8 miliona stanovnika i treći je po veličini grad u Africi. Ona je pravi lavirint ruševina koje svedoče o velikoj bedi, ali se ovde sreće i spoj preduzetničkog duha i nagona za opstankom.
Filipine Ngubila može sebi čak da dozvoli i da odspava za tezgom, dok joj mobilni telefoni sviraju i svetle. Ova 44-godišnja poslovna žena leži na drvenoj klupi, okružena tkaninama svih boja i dezena, od otmene ,,engleske tkanine” (wax anglais), preko jeftinije ,,super soro” i popularne marke ,,sultana”, pa sve do kineske ,,nzukopi”. Ona je trgovac na malo i poseduje štand na Trgu slobode u Kinšasi, čuvenom Marché de la Liberté u nemirnoj i siromašnoj četvrti Masina.
Ova pijaca prostire se kilometrima i nasuprot stereotipnim predstavama o tržnicama na otvorenom, organizovana je do najsitnijih detalja: zna se gde su tkanine, gde cipele, predmeti od drveta su u desnom kutku, gvožđe, namirnice, sve ima svoje mesto. Više miliona ljudi živi oko ove pijace, ali gotovo niko od njih nema stalne prihode. Ipak, ovdašnje žene ne prodaju tek da bi se spasile od bede. To su poslovne žene sa međunarodnim vezama, samo što nemaju otmene kancelarije.
,,Mogu da zaradim 20 do 30 dolara dnevno”, zadovoljno kaže Filipine Ngubila. To će reći da njena sedmična zarada prevazilazi prosečni godišnji dohodak u Kongu. Dnevna zarada od 60 do 200 dolara na godišnjem nivou predstavlja veoma dobar posao. ,,To je sasvim jednostavno”, kaže Filipine. ,,Kupim za 10,8 ili 6 dolara i prodam za 12,9 ili 7 dolara”. Sasvim prosta ekonomija.
Naravno da nije tako jednostavno kako Filipine kaže. Ništa od njene robe ne potiče iz Demokratske Republike Kongo. Odavno ništa više nije ostalo od nekada prosperitetne tekstilne industrije u toj zemlji. Tkanine dolaze iz Brazavila, koji se nalazi tačno preko puta Kinšase, na drugoj obali reke Kongo. A u Brazavil stižu iz Azije preko Dubaija. To je dug put pun zamki, a najviše ih na samom cilju, u Kinšasi. Luka ovog milionskog grada, ,,Beach Ngobila”, u kojoj i pristaju trajekti iz Brazavila, predstavlja žarište svih policijskih akcija i kriminalnih mahinacija. Čovek mora biti snalažljiv da ne bi ostao bez poslednje pare.
Navigacija kroz haos
Grupe hendikepiranih koji na invalidska kolica (ili bilo šta što iole liči na kolica) tovare robu i sprovode trgovce kroz gužvu oko luke podstakle su i Filipine na to da počne da se bavi trgovinom tekstilom. To je bilo 1993. godine, kada je garda tadašnjeg diktatora Motube uništila Kinšasu. ,,Videla sam kako se na pijacama trgovci svađaju sa invalidima”, priseća se Filipine. Tako je odlučila da se i sama upusti u trgovinu.
U Kongu je prodaja po tezgama usko povezana sa odnosima među polovima. Službenici su mahom muškarci. Njihove supruge mogu pribaviti opštinske dozvole onima kojima su potrebne, ili pod okriljem svojih muževa mogu razvijati sopstveni posao. Propala država je u rukama muškaraca, prosperitena pijačna prodaja je u mnogim mestima u domenu žena.
Reka Kongo teče 1700 km ka unutrašnjosti zemlje i to je jedini način da se ogromni, gladni moloh Kinšasa snabde namirnicama iz plodne provincije. Stoga sem luke ,,Beach Ngobila”, preko puta Brazavila, u Kinšasi postoji i niz manjih luka za regionalni saobraćaj. Ovim lukama upravljaju ,,mame libange”, žene iz luke.
To je poseban sloj preduzetnica koje pružaju usluge na polju državne administracije. Mnoge od njih su bile udate za državne službenike. One pristiglim trgovcima sa tovarima kukuruza, pilića i manioka nude da na sebe preuzmu rešavanje formalnosti, a ponekad odmah preuzmu i njihovu robu i preprodaju je.
I Filipine Ngubila je ”mama libanga”, barem povremeno. Ona svoje predstavnice redovno šalje u svoje rodno mesto Idiofa u istočnoj provinciji Bandundu kako bi kupile pirinač i kikiriki. Gotova odeća se iz Kinšase šalje u Idiofu, a iz Idiofe stižu džakovi kikirikija. Taj kikiriki se peče i pakuje u male porcije, ne veće od šake, a zatim se prodaje na ulici. Mnogim ,,kinoisima” je to jedini obrok za ceo dan i košta 300 kongoanskih franaka, što je čitava dnevnica državnog službenika najnižeg ranga.
U Kinšasi najveći broj stanovnika, a ima ih 8 miliona, niti ima šta da jede niti ima prihoda. ,,Kinoisi” su stalno u pokretu, pokušavaju da stignu nekud, gde bi mogli da rade kao nadničari. U prljavim sirotinjskim četvrtima kuće su od drveta ili gline i nemaju struju i vodu. Većini ljudi su hrišćansko-apokaliptične sekte najavljivale kraj sveta bliži od zvanične politike i dugoročnih obećanja.
Gladni moloh
Filipine živi u naselju Limete, staroj četvrti sa skrovitim alejama. Njena kuća, iako tik uz zemljani put, zaklonjena je drvećem, ima dvorište i nalazi se na zemljištu koje Filipine deli sa još tri porodice. Ovde, daleko od glavnih saobraćajnica, daleko od prašine, izduvnih gasova, buke i stresa, metropola se prikazuje u pravom, idiličnom svetlu.
Tri sobe, dve kuhinje, ostava – to je previše za ženu sa četvoro odrasle dece. U urednoj dnevnoj sobi nameštenoj foteljama na zidu visi ploča sa natpisom ,,Bog mi je u pomoći”. Istovremeno su uključeni i radio i televizor, kao kada čovek hoće da pokaže da živi u izobilju. Postoji čak još jedan televizor. I zamrzivač koji se ne koristi.
Ali Filipine Ngubila ne želi da razgovara o zamrzivačima, već o najnovijem hitu u Kongu: lekovima iz Kine. Ona u Limeti zastupa kinesku firmu za uvoz i izvoz ,,Tianshi”. U Kongu se ova firma zove ,,Tiens Tianshi” i na francuskom to zvuči kao nekakvo ljubazno izgovoreno ,,tako dakle”. ,,Tianshi” u Kinšasi distribuiše kineske čajeve, a sve kinesko je, barem kako Kongoanci vide stvari, zasigurno zdravo. Na ovaj način Filipine Ngubila zaradi nekoliko stotina dolara mesečno.
Otkako radi za ,,Tiens Tianshi”, Filipine se zainteresovala za Kinu. ,,I ja bih htela da odem u Kinu kao drugi”, kaže ona. Jedna od njenih prijateljica već je bila. Kineska ambasada u Kinšasi nalazi se u centru grada, preko puta glavnog štaba misije UN, i oko nje se stalno tiskaju ljudi koji žele da podnesu zahtev za vizu.
Ali Kina je daleko. Prvi korak na tom putu jeste otvaranje računa u banci – bez toga nema vize. Zatim dolazi niz kredita, kako biste sem štanda sa tkaninama mogli da priuštite sebi i pravu prodavnicu i kako biste imali dovoljne prihode da se put u inostranstvo uopšte isplati.
Usklađivanje svih ovih mogućnosti je poslovna tajna Filipine Ngubila. Sve može preko noći da propadne. Da li je Filipine zaista srećna žena, ,,mama sai-sai”? Nije, ukoliko se pod tim podrazumeva odmor i besposličarenje. Život je svakodnevna borba. Kada pada kiša, manje se proda, a trenutno kiša pada skoro svakog dana. U budućnosti želi mir, zdravstvenu zaštitu i dobre puteve. ,,Molimo se”, kaže ona.
Inače, Filipine ima i muža, ali ne živi sa njim. On radi u Svetskoj banci. Ne u stvarnom svetu kao ona.
Dominic Johnson, “Tausend Tricks der Mama sai-sai”, TAZ, 08.03.2008.
Prevela: Jelena Pržulj
Peščanik.net, 18.03.2008.
Dosta je kafenisanja!
Kozima Šmit
Model broj 1: „Bez problema“
Tarja Halonen nije poseban slučaj. To što njena zemlja ima predsednicu, Finci smatraju potpuno uobičajenom političkom svakodnevicom. U Skandinaviji su žene još poodavno mogle da vode računa o svim resorima. „U Skandinaviji vlada drugačija politička kultura“, kaže berlinska politikološkinja Helga Lukošat. „Ljudi su decenijama naviknuti na žensko rukovodstvo.“ U Finskoj Vladi ima više žena nego muškaraca. U Švedskoj je svaki drugi poslanik žena, u Norveškoj svaki treći. Najnovija tendencija: žena, po imenu Mona Sahlin, predsednica je švedskih socijaldemokrata. Ima dobre izglede da uskoro postane premijerka. Sahlin ne mora da se bori protiv sumnjičavosti da li je ženi uopšte mesto u politici.
Birgit Pfau-Efinger, sociološkinja sa Univerziteta u Hamburgu, ispitivala je zašto je situacija u Skandinaviji tako specifična upravo na primeru Finske. Njena teza glasi: još pedesetih godina, Finska je bila društvo seljaka, u kome su žene muzle krave, obrađivale polja, bile u potpunosti uključene u svet rada. Jedva da je i postojalo urbano građanstvo koje je zagovaralo podelu uloga između muškaraca i žena na muškarca u javnoj sferi i ženu u kući. Kada je potom, šezdesetih godina, nastajao sve veći broj gradova, svetom su se već pronele ideje ženskog pokreta. „Model spruge-domaćice u čitavoj Skandinaviji nikada i nije bio jako izražen“, kaže Pfau-Efinger. Tako se razvilo društvo što je sveukupne zadatke poveravalo i muškarcima i ženama – uključujući i vodeće političke strukture.
Model broj 2: „Venceremos” (špan. pobedićemo)
Ona je žena. Ne veruje u boga. Njena deca imaju različite očeve. Predsednica Čilea, Mišel Bašle, već na prvi pogled predstavlja oličenje prekida sa tradicijom. Pa ipak, kako je onda uspela da se vine u državni vrh?
Uspon Mišel Bašle objašnjava se duhom vremena koji žarko priželjkuje promene. Mladi Čileanci postali su otvoreniji za moderne životne modele. Osim toga, stasala je prva generacija koja nije odrastala uz Augusta Pinočea – diktatora svrgnutog s vlasti 1990. godine. Omladina Čilea zahteva suočavanje sa zločinima iz vremena diktature daleko odlučnije nego što su to činili njihovi roditelji. Bašle je i u tom smislu pogodna kao simbolička figura novog vremena: sedamdesetih godina bila je podvrgnuta višenedeljnom mučenju u zatvoru.
Bašle je taktički mudro manevrisala u centrima moći, kaže Urs Miler-Platenberg, sociolog u Centru za Latinoameričke studije Univerziteta u Varšavi. Ulazak u visoku politiku pošao joj je za rukom preko tipično ženskog resora – ministarstva zdravlja. Potom je, međutim, forsirala svoju karijeru tako što se u prvim redovima borila za muški bastion: nastavila je obrazovanje u domenu vojnih nauka i postala ministarka odbrane. Kao predsednica, sada se iznova okreće „tradicionalno ženskim“ temama poput obrazovanja i zdravlja. Upravo ta kombinacija znanja iz tobože muških domena i „majčinskog” socijalnog aspekta, pokazala se proverenom.
Model broj 3: „Kvantna fizika”
Angela Merkel nosi kostime koji ne podrazumevaju suknju. Uporno krije tašnu. Nikada ne bi dopustila da je etiketiraju kao „feministkinju“. Nemačka kancelarka sledi političku strategiju koju Helga Lukošat naziva „neutralizacijom pola“. „Bilo je mudro što se Merkel nikada nije dala uvući u stereotip – bilo žene, bilo istočne Nemice“, kaže politikološkinja. „Upravo zahvaljujući tome široki slojevi stanovništva su glasali za nju.“ Sociološkinja Zilka Šolc govori o smislenoj podeli između Merkel i ministarke za pitanja porodice, Ursule fon der Lejen: ona forsira modernu sliku žene, koju podržava i Angela Merkel. Međutim, sama Merkel se čuva da ne „ukalja“ svoju reputaciju zalaganjem za takozvane ženske teme.
No, nije reč o tome da se Merkel samo na planu sadržaja predstavlja kao političarka koja ne drži stranu ženama. Ona je takođe pronašla stil oblačenja i ophođenje koje „odaje moć“, kaže Šolc. To joj u svakodnevnim poslovima veoma dobro polazi za rukom. Merkel se jedino mora čuvati fotografija na kojima je sa nekim u paru, upozorava naučnica: kada je objektiv uhvati na strani Buša i kompanije, „oboje često deluju kao ljubavni par. Ona sa smeškom podiže pogled k njemu, dok je on gleda sa visine“.
Angeli Merkel je pomoglo i to što se nije dala izbaciti iz takta. Kandidatkinja i kancelarka Merkel stoički je podnela diskusiju o talentu, sposobnostima, snazi i odlučnosti. Verovala je u efekat koji je najzad nastupio – faktor „žena“ se pomoću uspeha u politici može nagnati na povlačenje. „Je l’ ova to može?“ bio je jedan od naslova u novinama Süddeutsche Zeitung u vreme kada se Merkel borila za mesto kancelarke.
Takve otrcane fraze danas bi bilo teško zamisliti. „U Nemačkoj i dalje postoji raširena predstava o tome da ženskost i politička kompetentnost ne idu baš zajedno“, kaže Šolc. „Mediji poput Spiegel-a i dalje smatraju kako im je zadatak da lansiraju rasprave o liderskoj snazi Angele Merkel. Ali to ipak postaje sve ređa pojava. Ustaljene strukture se ruše.“
Model broj 4: „Femme féministe“ (fran. žena feministkinja)
Segolen Roajal se ni ne trudi da prikrije činjenicu da je žensko. Baš naprotiv. Sa izbornih plakata osmehivala se seksi, radosno, ženstveno. „Ona naglašava svoju ženstvenost. To je bio rizičan korak. I to joj je, na kraju krajeva, možda ipak odmoglo u trci za mesto predsednika Francuske“, kaže politikološkinja Helga Lukošat.
Roajal potiče iz veoma konzervativne oficirske porodice kojom je neprikosnoveno vladao otac. „Nikada nisam želela da postanem poput žena u mojoj porodici, potčinjenih na svim nivoima, finansijski, intelektualno i emotivno zavisnih, kaže u svojoj biografiji. Za vreme studija bori se protiv seksizma i zalaže se za legalan abortus. „Preko feminizma sam došla do socijalizma“, priznaje kasnije.
Na Državnoj školi za javnu upravu (ENA), mestu gde se stvaraju buduće francuske političke elite, upoznaje Fransoa Holandea sa kojim živi do 2007. i ima četvoro dece. Par započinje političku karijeru koja dostiže vrhunac 2007. – Rojal se kandiduje za predsedničko mesto ispred socijalista. Ishod je poznat. Protivkandidat Nikolas Sarkozi dobija izbore – a Roajal na kratko nestaje sa prve linije francuskog političkog fronta.
Roajal je pretrpela poraz i na planu predstave o ženi koja postoji u njenom okruženju, piše Traudl Brandšteter u svojoj knjizi „Nova moć žena“. Mnoge partijske drugarice su je od početka podržavale sa zadrškom. Previše im je bila strana pomisao da najvišu funkciju povere ženi, a istovremeno su bile i odveć uvređene što se i same nisu našle na njenom mestu.
To je razumljivije ako se pogleda istorija Francuske, gde politika, više nego bilo gde drugde u Evropi, predstavlja muški teren. Uostalom, Francuskinje imaju pravo glasa tek od 1944. Danas tek 18,5 posto poslanika čine žene. Francuzi su sa interesovanjem osluškivali novi ton koji je Roajal donela u politiku. Najvišu funkciju ipak su radije poverili muškarcu. Koji se potom barem osećao tobože obaveznim da mesta u svom kabinetu popuni brojnim ženama.
Model broj 5: “Yes, we can“
Hilari Klinton na Jejlu nije učila samo pravo. Izučavala je i novu sliku sveta. Šezdesete su bile doba u kome su žene žudele za ciljevima s one strane priča o deci, kuhinji i kafenisanju. „Odrastala sam na vrhuncu društvenih promena“, piše Klinton u autobiografiji. „Moja majka je mogla da živi na način na koji ja živim u jednako maloj meri kao i moja baka.“ Karijeru je napravila kao advokatkinja. Pobrinula se da njen suprug nauči kako se menjaju pelene. Kada se Bil Klinton kandiduje za predsednika, ona naglašava kako „nije tipična supruga političara“. „U eri promene rodnih uloga, ja sam bila najvažniji izložbeni primerak Amerike“, piše kasnije. Stalno i iznova prolazi kroz to iskustvo da se ženi ne poverava pozicija moći. To raspiruje njenu ambiciju. Hilari se izborila za svoju reputaciju iskusne, kompetentne i disciplinovane političarke.
Trenutno se ne čini da za Hilari Klinton u izbornoj bici za predsedničku kandidaturu u Sjedinjenim Državama nije neka prednost to što je žena. S jedne strane, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da veliki broj građana Sjedinjenih Država uopšte nije sklon da tu funkciju poveri ženi. Ss druge strane, ankete takođe pokazuju kako upravo mlađe biračice u činjenici da je Klinton žensko ne vide nikakav argument za to da joj daju svoj glas – pošto veruju kako ta kategorija danas više ne igra nikakvu ulogu.
Situaciju tako posebnom čini i to što je Hilari Klinton, žena, konkurentkinja Baraku Obami, crncu. Kršenje normi u nadmetanju sa kršenjem normi – jedinstvena situacija.
Sporo prilagođavanje
Kertek Anhima-Toka je bila prva. Ona je 1940. godine dospela na državni vrh u Tanu-Tuvi, samostalnoj narodnoj republici u Sibiru. Četiri godine je trajao taj eksperiment u zemlji večitog mraza. Tanu-Tuva je izgubila nezavisnost – a svet svoju jedinu predsednicu.
Od tada se mnogo toga promenilo. Danas u politici ima više žena nego ikada. Angela Merkel upravlja najvećom zemljom u Evropi. Hilari Klinton se bori za mesto predsednika u najmoćnijoj zemlji sveta. Vremena se menjaju i u samoj Južnoj Americi, domovini mačizma – u Argentini šefica države je Kristina Kirhner, a u Čileu Mišel Bašle.
Prekinuta je tradicija po kojoj žena može stići na najviše mesto u državi samo ukoliko je ćerka ili udovica predsednika, odnosno ukoliko je pripadnost određenoj dinastiji kompenzacija za nedostatak što je ženskog pola. Doduše, tu i tamo ima zastoja u napredovanju žena, recimo francuska predsednička kandidatkinja Segolen Roajal je posustala pred poslednjom preprekom, a moguće je da će se tako nešto dogoditi i Hilari Klinton. Ali ipak, one su ozbiljna konkurencija.
Žene više nisu samo ukras u vladi, tu samo da bi se reklo da ima i žena, i nisu više vezane samo za ministarstva koja se bave decom, starima i siromašnima. Radeći i u drugim oblastima, one su opovrgle stare predrasude da muškarci u svemu mogu da briljiraju koristeći svoju pamet, dok su žene sposobne samo da (sa)osećaju, pa su time predodređene samo za “materinske teme” poput porodice i odrastanja.
Promena koja se događa nije došla sama od sebe. Isto tako, i dalje su na delu mehanizmi koji žene istiskuju sa položaja moći i različitih poslova. U gotovo svim zemljama još uvek muški političar predstavlja standard. Političarka je odstupanje od pravila. Svi stereotipi koji se vezuju za manjinu, pripisuju se i ženama u politici. Slika se menja tek kada manjina dostigne tridesetak odsto. Prema tome, u parlamentu mora biti jedna trećina žena da se političarke više ne bi posmatrale kao odstupanje od pravila. Ali Sila Šolc, sociološkinja sa Univerziteta Hildeshajm, smatra da procenti ne mogu sve rešiti. U nemačkoj politici, smatra ona, i dalje važe muška pravila – uprkos tome što je žena na mestu kancelara i što je u parlamentu 31,6 odsto žena. “Veoma sporo se raspršuje sumnja da su žene uopšte u stanju da razumeju ozbiljnu politiku”, kaže Štolc. Jedna nova studija Međuparlamentarne unije pokazuje da u svetu, prosečno, žene čine 18 odsto parlamentaraca. To je više nego ikada dosad – a ipak je samo početak.
Uspon žena usporava i činjenica da su ljudi skloni da nesvesno podržavaju i prihvataju one koji više liče na njih same. Ta “homosocijalna kooptacija” predstavlja objašnjenje zašto muškarci radije glasaju za druge muškarce.
Osim toga, žene ograničava i neka vrsta “dvostrukog mlina” koji nauka naziva “double bind”: političarke deluju ili kao previše fine, previše mekane za taj posao – ili kao energične, probojne, ali bezosećajne i antipatične. Jedan način da se to izbegne jeste “neutralizovanje polnosti”, kako to kaže Helga Lukošat, direktorka Evropske akademije za žene u politici i privredi. Dakle, odgovor je u tome da se žena svesno pozicionira s one strane kategorija “ženstveno i seksi”.
Što nije lako, jer mediji i dalje vole da brbljaju o političarkama, da pominju njihovu frizuru, figuru, porodicu. A na kraju gotovo da je svejedno kako žena izgleda i živi – ako nema dece, onda je bezdušna karijeristkinja, ako ima porodicu, onda se postavlja pitanje da li je u stanju da se dovoljno posveti svom poslu; ako izgleda kao foto-model, onda važi za previše slabašnu da bi se bavila surovim političkim poslom, a ako nije dovoljno ženstvena, onda je to dovoljan povod za zlobne komentare.
Tokom poslednje izborne kampanje, mediji su kao hijene napadale Angelu Merkel i neprekidno komentarisale kako se šiša, kako bira odeću, kakve gestove ima. Međutim, napredak se može uočiti na osnovu toga šta se dogodilo po završetku izbora: podrugivanje je prestalo. Sva ta pitanja, očigledno, odlaze u drugi plan kada žena jednom dospe do moći. Tada njena lična snaga postaje mnogo važnija od uobičajenih stereotipa.
Ostaje otvoreno pitanje da li pohod žena u samo srce političke moći na neki način sadržinski menja tu moć. Da li žene donose nove tonove, da li se njihov politički stil razlikuje od muškog? Žene na pozicijama moći ne daju razloga za verovanje da je tačna biologistička tvrdnja kako su “žene miroljubivije i više zainteresovane za opštu dobrobit”. Angela Merkel dosad nije bila poznata kao borac za poboljšanje stanja siromašnih i potlačenih. Hilari Klinton je dugo podržavala rat u Iraku. Ali, žene ipak unose nešto novo u politiku. “One su manje vezane za svoje političke grupacije i zahvaljujući tome, u stanju su da stvari posmatraju sa više objektivnosti”, kaže Lukošat.
Pored toga, danas su političarke te koje omogućavaju da ženske teme dobiju zasluženu pažnju. Hilari Klinton ima svoje korene u ženskom pokretu, a Segolen Roajal za sebe kaže da je “feministkinja”. Mišel Bašle se angažuje u pitanjima zdravstva i ljudskih prava. Sve u svemu, žene su se učvrstila u samom centru političke moći; još uvek čine manjinu, ali danas bolje umeju da izbegnu zamke koje ih tu čekaju. One poznaju skučeni duh svojih protivnika. Uz to im elan može dati to što u političkoj svakodnevici odrednica “žensko” sve više gubi na značaju.
Cosima Schmitt, “Jenseits von Kaffeekränzen”, Die Tageszeitung, 08.03.2008.
Prevod: Hana Ćopić
Peščanik.net, 18.03.2008.
Intervju sa psihoanalitičarem Horst-Eberhardom Rihterom: “Muškarci su sve depresivniji”
Dvadeset prvi vek je, čini se, vek žena. One zauzimaju sve više vodećih pozicija. Kako to utiče na muškarce?
U poslednjih stotinak godina došlo je do drastičnih promena u odnosu polova. Žene su postale “potpunije”, razvile su one kvalitete koje su ranije “delegirale” na muškarac. Stoga bi i za muškarca bilo dobro da se i on “upotpuni”, da razvije sve ono što je potiskivao ili “delegirao” na ženu – svoju osećajnost, brižnost, sposobnost da ulaže u vezu. Bilo bi dobro da muškarci, za razliku od onoga što su činili vekovima, prestanu da u tim svojstvima vide svoju slabost, nešto što ih čini manje vrednim ili manje muževnim. Ali to nas plaši. U dubinskim slojevima naše, kulturom oblikovane duše još uvek je delotvorna ideja da je napredak isto što ih potčinjavanje sveta muškoj vlasti.
Da li muževnost mora uvek biti povezana sa suparništvom?
Pobediti i osvojiti, to je uvek bio neizrečeni cilj naučno-tehničke revolucije. Sada, kada smo ostali bez mnoštva bogova koji bi nas štitili i tešili, mislimo da treba da mi dođemo na njihovo mesto tako što ćemo sami postati bogovi, svemoćni muški bogovi. Ta predstava je i danas, kao i pre, veoma snažna, i to uprkos emancipaciji žena koja je trebalo da doprinese popravljanju stanja stvari, da dovede do toga da pripadnici oba pola shvate da priroda nije nešto što nam pripada, već da mi pripadamo prirodi.
Iz muškog suparništva mnogo toga pozitivnog je proizašlo – izumi, kulturna dobra. Nije li pogrešno ako i njemu vidimo nešto loše?
Oslobođenje iz srednjovekovnog mraka je dovelo do mnogih dostignuća i znanja koja su nas kulturno obogatila. Ali u uništavanju okoliša, ponekad i po život opasnom, kao i u pravljenju atomskog oružja za masovno uništenje, možemo videti kako se u moderno doba na opasan način krše etički principi.
Žene širom sveta dobijaju poslove, a muškarci gube svoju ulogu hranitelja i glave porodice. Postoji li opasnost od kolektivne osvete muškaraca?
Naša istraživanja pokazuju da, uprkos emancipaciji žena, već decenijama nema promena u kulturološkom obrascu koji se tiče muževnosti i ženstvenosti. Jedan primer: žene su spremnije da govore o onome što ih muči. Muškarci veruju da ne smeju da se žale, da ne treba da govore o svojim problemima. Tu situaciju formulišem na sledeći način: “Vidljive nevolje žena su nevidljiva bolest muškaraca”. Oni ne umeju da priznaju šta ih muči i umiru ranije. Žene su spremnije da pomognu i saosećaju. Mladi muškarci, barem ovde, verovatno se neće svetiti, ali oni postaju sve depresivniji.
Muškarci ostaju zarobljenici uloga koje sami sebi dodeljuju?
U novoj knjizi pod naslovom “Kriza muškosti” opisujem kako bi muškarci mogli da izmene način na koji sami sebe razumeju. Ali za promenu načina mišljenja važne su i žene, iste one koje su u svojevremeno želele da postanu junaci za Hitlera i da rađaju buduće Hitlerove vojnike. Dakle, uvek treba zajedno raditi na prevladavanju teškog nasleđa.
Da li je nemačkim muškarcima teško da razviju novu vrstu muškosti?
Nigde i nikada muškost nije toliko militarizovana kao u nacističko doba. U Velikoj Britaniji je fairness bio protivteg militarizaciji, a u Francuskoj su tu ulogu imale progresivne ideje Francuske revolucije. Nama zaista nedostaje neka revolucija, poput francuske, koja bi bila određujuća za stvaranje nacionalnog identiteta. Ali ja, kao psihoanalitičar, uočavam naznake da ovde ljudi, a naročito mladi, odbacuju mogućnost ponovne militarizacije nemačke politike. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da jasna većina ne želi da nemački vojnici osvajaju Avganistan, da se američke atomske bombe smeštaju u našoj zemlji niti da se stvara militaristička država koja će sve nadzirati. Isto tako, jedno veliko istraživanje je pokazalo da se ljudi mnogo više plaše političara koji gube kontakt s društvom nego što se plaše terorista.
Američki antropolog Dejvid Gilmor u knjizi “Mizoginija” tvrdi da neprijateljstvo prema ženama postoji u svim kulturama, u svim vremenima i svim slojevima društva. On veruje da je mizoginija pokušaj muškaraca da se oslobode zavisnosti od ženskog tela.
Ja bih radije ostao na svom objašnjenju – sve dok smo okrenuti kulturi koju prožima volja za vladavinom, najveći deo muškaraca će živeti u strahu od svojih tajnih želja da se vežu za nekoga, i svoj senzibilitet će pogrešno tumačiti kao nemoć i nemuškost.
Interview zur Krise der Maskulinität, “Die Männer werden depressiver”,
Interview: Ute Scheub
TAZ, 08.03.2008.
Peščanik.net, 18.03.2008.
