Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Od vremena kada je sveštenstvo sišlo sa komunističkog krsta, prošlo je više od tri decenije. Silasku se prvi obradovao nepokajani razbojnik i prvi zatražio blagoslov, a zatim je otišao svojim poslom. Onaj drugi, pokajani razbojnik, ostao je bez radnog mesta, ali je sada počeo da iščekuje ostvarenje obećanja o ulasku u carstvo nebesko, koje je dobio dok je visio na krstu. Pošto je imao slobodnog vremena, mogao je do mile volje da posmatra oko sebe. Video je uposlenost nepokajanog bivšeg kolege koji je uzimao različite društvene uloge. On je bio vojnik, preduzetnik i političar, ali ma šta radio, nije odustajao od stečene navike da navraća kod sveštenika, uzima blagoslov i daje prilog za hram kao odgovorni građanin. Vremenom je sve ređe davao iz svog džepa, tako da su davanja sada sve češće išla iz zajedničke kase svih građana. Svešteniku je ponekad bilo i neprijatno, ali mu je i pomisao da se odrekne pažnje kojom su ga obasipali u duši izazivala teskobu. Sećanja na krst bila su sveža i zahtevala sadašnju utehu. Promene su nastupile i na društvenom planu. Za ostale građane je ukinuta društvena dogma, tako su je imenovali razbojnik i sveštenik, o osam sati rada, osam sati kulture i osam sati odmora. Sada je većina njih morala da radi preko celog dana, ali je bilo važno da su u lice celom svetu mogli reći da pripadaju drevnom i od iskoni slavnom (na)rodu – kako su razbojnik i sveštenik običavali nazivati ostale građane. A obavezna vrlina roda je da rađa i redovno plaća – sumirao je u svom umu bivši razbojnik ono što je posmatrao.

***

Danas je počeo Izborni Sabor SPC, na kojem će episkopi birati novog patrijarha. Prethodila mu je terenska i medijsko-tabloidna kampanja od strane visokih predstavnika države. Mešanje države u crkvene poslove ima priličan istorijat, ali se čini da je ono čemu sada prisustvujemo relativno novija pojava. U medijima smo mogli pročitati i ocene da je razlog za odlučan nastup režima oko izbora patrijarha u tome što je poverenje među građanima u Crkvu „još veliko“, te da bi njeno izmicanje ispod uticaja države u perspektivi moglo ugroziti i političke poslove.

Veliko poverenje građana o kojem se govori, a koje se može videti i u istraživanjima, sastavni je deo tranzicionog urušavanja društva, privatizacije, nesigurnosti uslova rada i životne perspektive za ogromnu većinu stanovništva. I u funkciji je društvenog lepka u nedostatku realne solidarnosti. Sa svoje strane, visoki crkveni predstavnici nisu opravdali poverenje koje im građani ukazuju, jer nepogrešivo biraju bliskost sa nosiocima političke, ekonomske i društvene moći.

Osnovna maksima koja se do sada više puta jasno kristalisala, kada je u pitanju odnos zvaničnika SPC prema državi i društvu, mogla bi glasiti: maksimum privilegija u datim okolnostima i minimum odgovornosti. Apologete pravdaju nemaran odnos crkvenih zvaničnika prema javnom interesu tumačeći da je deklarisanje velikog broja građana Srbije kao pravoslavnih vernika, ujedno i blanko pristanak na sve poteze i stavove predstavnika Crkve. Ipak, takav je zaključak pogrešan.

Ne može biti na korist interesima građana sveštenstvo čiji su poslovi daleko od očiju javnosti i koji su zagovornici autoritarnih ili totalitarnih ideja.

Razne se privilegije – a najvažnija je ona o izuzimanju od oporezivanja – ne odnose na sve članove Crkve, budući da su oni pripadnici raznih društvenih grupa. I da su korisnici, pre svega državnih privilegija, određena pravna lica unutar SPC (na primer, eparhije) i delovi sveštenstva, najčešće episkopata, a koji poseduju i najviše ovlašćenja u pitanju crkvenih finansija i imovine. Privilegije se, dakle, odnose na višu crkvenu upravu, tako da laici od njih nemaju koristi, ali se može reći i da se često protive njihovom javnom interesu kao članova društva. Da li bi na opštinskom zemljištu, recimo, trebalo graditi hram, ambulantu ili obdanište – pitanje je o kojem bi morali odlučivati svi stanovnici jedne opštine.

Ali ako među čitaocima ima i onih kojima bi ovakvo lokalno političko pitanje nalikovalo na pitalicu tipa „prepoznaj uljeza“ – razumem i takav stav. Jedino što smatram da je u našim okolnostima on nepraktičan. U srpskom društvu trenutno ne postoji politička snaga koja bi se dosledno zalagala za sekularizaciju i mogla računati na značajan rezultat na izborima – u slučaju da ih nekada ponovo bude. Decenije tranzicionog pozicioniranja SPC kao „najstarije nacionalne institucije“ – a to je bilo pomognuto sa različitih strana, od medija, političara i intelektualaca – učinilo je svoje. Tako da se sada nalazimo u situaciji da radimo sa onim što trenutno imamo na raspolaganju.

Minimum solidarnosti koji građani zaslužuju, makar bili i pravoslavni, je promocija demokratskih vrednosti i solidarnost sa svim društvenim grupama koje trpe progon i ugnjetavanje. Nedostojno je da sveštenstvo ispoveda progonjenog i raspetog Hrista, a da je u realnosti na strani onih kojima bi više priličilo društvo Iroda i Pilata. Trebalo bi da je izbor lak.

Peščanik.net, 18.02.2021.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Novi patrijarh i nove teme

Vjekoslav Perica – Paket aranžman ili Obrana i posljednji dani?

Ljubodrag Stojadinović – Državni posao