I bila je juče: Srebrenica. Za razliku od užasa iz Ruande, koji su sa kratkim zaostankom došli do svetskih medija, masovno pobijanje u Srebrenici, pravno nedvosmisleno definisano kao genocid, bilo je jasno unapred, od trenutka kada su se na istome mestu našli nesposobni holandski i drugi vojnici UN, njihovi još nesposobniji komandanti, vojnički još nesposobniji Srblji Karadžića i Mladića, ali žedni krvi i predvođeni vođama još žednijim krvi, i džinovskom logoru smrti već uveliko slična uterana masa bosanskih građana.
Svetski mediji su situaciju pratili iz dana u dan, cenzurišući onoliko koliko je nekoj sredini trebalo, ali ne sakrivajući osnovu događanja u preteće krvavom čvorištu. Niko, naime, nije skrivao da je reč o hiljadama ljudskih života u neposrednoj opasnosti. Zato je svako „podsećanje“ umešano u penastu smesu sa „otkrivanjem“ ne samo deplasirano, nego i duboko perverzno. Mnoge za slobodu i danas ustreptale i stalno nešto ugrožene dušice su se tada pravile blesave, jer „nisu znale“ za ono što se događalo: takvih izjava sam nalazila u većim količinama u svetskim medijima, koji su se obraćali lokalnim uzdanicama antimiloševićevizma u zemlji za koju su se borili svi oni koji su ubijali oko Srebrenice.
U to sam doba, sećam se kao što se sećam Kenedijevog ubistva, sletanja na Mesec, Titove smrti i sličnoga, bila u Americi. Internet je još bio u povoju, fax glavno sredstvo brzog privatnog obaveštavanja, internacionalni CNN isto toliko malouman i površan kao i danas, časopisi uglavnom nezainteresovani, ali je svako situaciju u Srebrenici mogao pratiti iz dana u dan. U danima pokolja, prelazila sam Evropu kolima: nije bilo nacionalnog radija koji nije obaveštavao, iz sata u sat, šta se dešava u Srebrenici. Niko nije sasvim verovao, kao što ni njihovi roditelji nisu verovali zatvorenim vagonima koji su pored njihovih kuća tutnjali pre pedesetak godina, puni otpisanih ljudi.
Možda se može razumeti odbijanje pojedinca da poveruje najstrašnijoj verziji događaja: ali svi su svuda bili redovno i približno tačno obaveštavani o tome šta se spremalo i šta se moralo nužno dogoditi posle takvih priprema.
Istina o Srebrenici je već dugo vremena svedena na forenzičku, što otežava i inače rizičan i težak posao onima koji bi hteli da osveste za odgovornost, a olakšava unosan posao onima koji se bave farmaceutskim odmeravanjem – hajde, kap izvinjenja, miligram kajanja, dodaj malo želatinozne žalosti, mešaj energično nad vatrom dok se ne napravi homogena masa koja se lako razmazuje, uskladišti u hladnom prostoru bez svetlosti, zatvori svaki put posle upotrebe…
Srebrenica od juče zahteva temeljnu dekontaminaciju – između ostalog i od komemorativnosti. Objavljenih uspomena, dokumenata, prezentacija i sličnoga je još uvek premalo, posao utvrđivanja činjenica o žrtvama još nije gotov. Odakle nam uopšte pravo da to gledamo kao nešto odgurnuto u sećanje?
Peščanik.net, 12.07.2014.
SREBRENICAThe following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
