Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Američki novinar Džon Tunis je mesec dana pre letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine svoj tekst započeo sledećim rečima: „Diktatori su otkrili sport – to je bilo neizbežno“. On je time hteo da naznači različitu ulogu sporta u demokratiji i fašističkim režimima, gde je ona po definiciji rasistička. Sport tu nije stvar rekreacije, zabave, takmičarskog duha ili zdravog života, već propagandno sredstvo za promociju osećaja superiornosti, za koje se smatra da je od vitalnog značaja za opstanak date nacije. Sport postaje važan činilac u projektu stvaranja snažne i homogene države, sa ciljem biološkog spasa njenih građana od dekadentnih zamki demokratije.

U Beogradu, 82 godine kasnije, na evroligaškom košarkaškom meču između Crvene zvezde i Olimpijakosa, deo „navijača“ iz tabora Delija je podigao transparent: „Šiptar, Hrvat, Balija, nisu moja Bratija“. Na taj način oni su iskazali svoje nezadovoljstvo dovođenjem centra Alena Omića u Crvenu zvezdu i rekli da, dok je on tu, oni više neće dolaziti na mečeve svog voljenog kluba. Omić je Bošnjak iz Tuzle koji ima slovenačko državljanstvo. Prvi meč za Crvenu zvezdu odigrao je dobro. Ali to nije bilo dovoljno za „navijačku grupu koja ima višedecenijski nacionalni identitet“ i za koju očigledno postoje „minorni“ Albanci, Hrvati, Bošnjaci…

Uvrede na račun košarkaša Omića zbog njegove nacionalnosti odvijaju se u predvorju srpskog fašizma, gde se neki nacionalni identiteti vrednuju lošije u odnosu na druge. Navijačka grupa Delije Sever je u svom pismu navijačima to dodatno objasnila: oni ne mogu da pređu preko toga što Alen Omić igra za Crvenu zvezdu, jer bi tako njihov superiorniji identitet pretrpeo poraz ili, kako kažu, „izgubili bismo sami sebe“ dok se neko igra njihovim „ljudskim emocijama“. Jasno su napravili razliku između sebe, članova Delija Sever, i ostalih navijača s kojima nemaju problema ako se i oni „stvarno osećaju poput nas“.

U Srbiji je zabeležen niz rasističkih izgreda u sportskim mečevima. Nabrojaću samo neke. „Navijači“ Borca iz Čačka su se u utakmici protiv Voždovca 2006. godine pojavili sa belim kapuljačama na glavi sa ciljem da vređaju fudbalera svog tima Majka Tamvanjera iz Zimbabvea. Isti navijači su dve godine kasnije pretukli fudbalera iz Gane Salomona Opokua. Na rasnoj osnovi vređan je i engleski fudbaler Deni Rouz 2012. u Kruševcu. Na utakmici između Partizana i Totenhema 2014. osvanuo je transparent Only Jews and Pussies / Samo Jevreji i pičkice. Slogan „Nož, žica, Srebrenica“ kojim se veliča zločin u Srebrenici je više puta ponovljen na utakmicama. I tako dalje.

Izostanak odgovora naše države na fašističke i rasističke izgrede u sportu je nerazumljiv. Srbija skoro da ignoriše takve pojave na sportskim stadionima, dok međunarodne sportske organizacije redovno kažnjavaju timove iz Srbije, novčano ili igranjem bez publike. Tako je bilo i u slučaju Omić. Košarkaška Evroliga je pokrenula disciplinski postupak zbog natpisa upućenog Alenu Omiću, zato što on ne predstavlja košarku kao sport, već je „uvredljiva i neprihvatljiva poruka koja se protivi svim našim principima“. Verovatno će Crvena zvezda dobiti i neku kaznu. Suprotno od toga, politički činioci u Srbiji se pravdaju već poznatom frazom da takvi incidenti ne pokazuju pravu sliku Srbije.

Pre tri meseca je konstituisan Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu, koji bi trebalo da odgovori na probleme u sportu kao što su nasilje i nameštene utakmice. Ipak, i pored pompezne najave da u Savetu radi 5 radnih grupa profesionalaca iz državnih institucija, posle nasilnog incidenta na večitom derbiju i uvrede Alena Omića – niko od njih se nije oglasio. Postavlja se pitanje kako Savet namerava da reši probleme nasilnih sportskih incidenata i nacionalističkog narativa u sportu, što bi trebalo da bude jedan od njegovih glavnih zadataka.

Dugoročno rešenje nije na vidiku, dok istraživanja govore da sa mladima i decom treba raditi dugo i strpljivo. Posete mestima kao što je na primer Sajmište u Beogradu može da pomogne učenicima i studentima da postanu moralno i društveno odgovorniji i svesniji posledica politika koje isključuju druge. Nije teško za početak. A ima i nade: Delije su na svom transparentu ipak napisali Hrvati, a ne ustaše. Barem toliko.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Peščanik.net, 01.02.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Etnički čiste Delije