Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.
pastor Martin Nimeler, Prvo su došli…
Malo ko nije čuo ove stihove, a većina nas verovatno smatra i da ih je primila k srcu i razumela njihovu poruku solidarnosti i borbe protiv zla, rasizma i političke represije. Pa ipak, da li je baš tako lako prepoznati ovakve situacije u našem svakodnevnom životu? Martin Nimeler, autor ovih stihova, nije prepoznao takvu situaciju kada se u njoj našao – pesma je i nastala kao njegova ispovest zbog toga. Ćutao je kada su došli po komuniste, jer je i sam bio antikomunista (i antisemita), a u prvim danima nacističkog režima, čak i Hitlerov simpatizer. Kako piše njegov biograf, Metju Hokenos, Nimeler „nije ćutao jer je bio plašljiv… bio je sve samo ne to“, razlog je bio u tome što je „i sam verovao da su ove grupe antihrišćanski nastrojene i nelojalne Nemačkoj“. Nije pomoglo ni to što komunisti nisu bili cvećke: pored toga što su organizovali štrajkove i proteste, bavili su se i mnogim aktivnostima koje bi teško mogle da se opišu drugačije, nego kao terorističke (koga mrzi da čita istoriju, dovoljno je da pogleda neku epizodu serije Babilon Berlin). Takođe, komunisti su i pre dolaska nacista na vlast bili stigmatizovani i dehumanizovani u sveprisutnoj desničarskoj propagandi, koja se nakon uspona nacizma samo dodatno radikalizovala. Međutim, upravo su komunisti među prvima prepoznali pravu prirodu nacističke opasnosti i zato se među prvima i našli na udaru represije novog režima. Nakon njih, na red su došli socijaldemokrati, Jevreji, Romi, homoseksualci, osobe sa invaliditetom, a na kraju i neposlušni arijevci i hrišćani poput Nimelera. Avaj, kraj svi znamo, tada već više nije bilo nikoga ko bi se pobunio, jer je društvo već bilo temeljno desetkovano i pročišćeno od potencijalnih neposlušnih elemenata.
U Srbiji danas nema puno komunista, a svakako ne kao relevantne društvene ili političke snage (što doduše nije sprečilo predstavnike režima da ih isfantaziraju i pozovu na obračun sa „boljševičkim plenumima“). Postoje, međutim, neki mladi ljudi koji se bore za društvene promene na nimalo terorističke, iako ponekad provokativne načine koji uključuju i različite vrste građanske neposlušnosti. Neki od njih su članovi političkih partija, a neki članovi nevladinih organizacija. O gađenju prema političkim partijama i pretvaranju njihovih članova i aktivista u parije, kao plodu decenijske režimske propagande, ovde je već pisano. O stigmi koja se vezuje za nevladine organizacije, nije, ali ona je možda još i mnogo jača, jer se ovaj pojam još više povezuje sa „nelojalnošću Srbiji“, baš onako kako se u predratnoj Nemačkoj pripadnost Komunističkoj partiji povezivala sa nelojalnošću Nemačkoj. Povrh toga, neki od ovih mladih aktivista targetirani su i lično, na način sa kojim se malo šta na i inače već jezivoj javnoj sceni Vučićeve Srbije može meriti. Pripisuju im se najteži zamislivi gresi: mržnja prema Srbima, glorifikacija zločina nad Srbima, saradnja sa neprijateljima Srbije. Sada su neki među njima, na osnovu nezakonito načinjenih i pribavljenih audio-snimaka, prvo javno optuženi za terorizam, ubrzo potom uhapšeni, da bi im na kraju bez jasnog obrazloženja bio određen pritvor od 30 dana. Na sve ovo srpska antirežimska javnost je ostala iznenađujuće tiha, a razlog nije teško pretpostaviti: ovi ljudi su stigmatizovani i obeleženi na način koji ih čini dozvoljenim žrtvama progona. Čak i oni koji se bore protiv istog zločinačkog, autoritarnog i represivnog režima kao i ovi aktivisti, oklevaju da se stave u njihovu odbranu jer su, o tome se ovde već pisalo, u manjoj ili većoj meri, i sami žrtve režimske propagande. Žrtva režimske propagande bio je i Nimeler, koji je istovremeno bio i hrabri protivnik nacizma i po mnogo čemu iskreni i pravi hrišćanin. Moguće je da mu je upravo vera pomogla da se bar jednom kada se sve završilo, suoči ne samo sa nacizmom, nego i sa sopstvenim predrasudama, i napiše hrabru ispovest po kojoj ga danas svi znamo.
Bilo bi dobro da danas ne ponavljamo Nimelerove greške i da ne čekamo da najgore prođe da bismo se solidarisali sa žrtvama političkog progona koje sprovodi autoritarni režim. Za ovo postoje ne samo moralni (a za one kojima je to važno, i hrišćanski) razlozi, već i dobri praktični razlozi političke taktike kojih se Nimelerova pesma takođe dotiče: ostrahizujući jednu po jednu grupu svojih protivnika, režim polako ali sigurno proređuje društvo koje mu se suprotstavlja, fragmentira ga, zastrašuje, sve dok ga na kraju potpuno ne slomi. Vučićev režim danas protiv sebe ima praktično celo srpsko društvo. Ne smemo mu dopustiti da ovu većinu svojim zločinačkim metodama pretvori u manjinu. Moramo se boriti za svaku osobu, a naročito za one koji su do sada pokazali hrabrost i istrajnost u borbi protiv zločinačkog režima.
Peščanik.net, 18.03.2025.
Srodni linkovi:
Savo Đurđić – Politički zatvorenici i taoci režima
Strahinja Stepanov – 12 žigosanih
NADSTREŠNICA
